Put na Staru Planinu
Zvonačka banja - Pirot - manastir Temska - Topli do - Stara Planina (Babin Zub) - Crni Vrh - Kalna Knjaževačka (73km)

mapa, profili visina (163Kb)

Pre povratka kući ostalo je da ispunim sebi nekoliko godina staru želju i biciklom stignem na Staru planinu. Nekako se do sada nije dalo - te ne bude vremena, te bude bombardovanje, te budu izbori, te 'oće da hapse Slobu pa treba dežurati ispred kapije u Tolstojevoj... Ovog puta sam rešio da mi Starojka ne izmakne, a kako je Saša rešio da se pridruži ostatku ekipe za pešačenje na planinu Ruj (četiri sada hoda od Zvonceta, na granici za Bugarskom), krenuo sam solo u proslavu Praznika rada na dva točka.

Još jedan prolazak kroz kanjon Jerme, kakva odvratna obaveza... Toliko odvratna da sam za dvadesetak kilometara blage nizbrdice do islaska na put Pirot - Dimitrovgrad potrošio skoro dva sata vremena i jedva se naterao da krenem dalje. Na putu ka Pirotu je opet čekao vetar. No beštija mi je ovog puta konačno dahtala u leđa, pa sam svojski naplatio znojenje od prethodnog dana. Kako je lep osećaj voziti 40 na sat jedva štrpkajući pedale.

Od Pirota me je put vodio na severozapad, do 15km udaljenog manastira Temska (Sv. Đorđe). Manastir ćuti ispod brda i usred mira male doline, a vredi ga posetiti kad god put nanese u ove krajeve. Da se uživa u spokoju, drvenom doksatu konaka, prelepom dvorištu i mekoći okolnog zelenila.

Pogled unazad Pejzaž pred ulazom u kanjon, oko 2km iza manastira Temska. Do ovog mesta se još i mogu naći izletnici.

Kanjon... je bio pravo otkrovenje. Prvomajski uranak je bio u punom jeku na čitavoj teritoriji naše napaćene i dimom roštilja prekrivene zemlje, pa je i ovde bilo kampera, pecaroša, spavača na ćebićima i u mrežama za ležanje, zanesenih osluškivača gromoglasnog folka i drugih sledbenika samoupravno-hedonističke frakcije marksizma-lenjinizma. Ali posle dva kilometra, kad me je jedan uspon podigao visoko iznad reke a asfalt i grmljavina bespoštedne bitke za Uranak ostali iza, počelo je ono pravo: vožnja pustim makadamom između bliskih, zelenilom obraslih strana kanjona koje su mestimično bile visoke dvestotinak i više metara. Vijuganje puta, džungla koja se skoro ni po čemu ne bi razlikovala od onih na Madagaskaru ili na Papui, čudne horizontalne formacije stena, prolećne vode odasvud, srebrne šnale vodopada koje su sijale stotinu metara iznad mene i krunile se u sitnu prašinu pod samim vrhovima kanjona, ponovni spust do reke i dugo puzanje kroz zvuke njenih mnogih slapova, lutanje pogleda kroz uspenušano crvenilo stena u njenoj postelji - sve je to donelo nezaboravan osećaj i rešenost da se ovde što pre ponovo dođe. (To se srećnim spletom okolnosti i desilo, već na leto.)

Kao na Madagaskaru
Još jedno osvrtanje unazad. Retkost je da ovako strme strane budu gusto
obrasle šumom. Put je ovde već samo uzani makadam i na njemu ne beše
nikoga osim jednog strastvenog pecaroša čiji je parkirani "stojadin" kao
crvena čioda bockao zelenilo.

Ovako je bilo prilikom druge posete, u avgustu.

Temštica, lepa gazdarica kanjona Nakit su joj crvene stene u koritu, tiho pevuši dok prebira po njima.	Pjaceta Belvedere Dve izbe sa krovovima od kamenih ploča i sa ugrađenim pogledom.
Curkam, skakućem, nikog ne diram... Ovako prolećne vode silaze sa vrhova kanjona. Vodopada kao što je ovaj bilo je još.

Prošao sam mesto na kome se kroz zanimljiv bočni klanac odvajao šumski put ka Zavojskom jezeru (ostalo za drugi put) i primakao se Toplom Dolu. Bilo je već blizu tri popodne i s obzirom da je ushićenje lepa ali niskokalorična stvar a da od doručka baš ništa nisam okusio, bilo je krajnje vreme da se nešto gricne. Dok sam preturao po bisagama misli su mi ponovo bile sa ekipom na Jermi, a onda sam utvrdio su mi kod njih ostale ne samo misli, nego i hrana ;) Tako je to: u bisagama su bili šator, vreća za spavanje i sva sila drugih stvari, a ono što je bilo najvažnije zaboravio sam na stolu. U pustari u kojoj sam se nalazio nije bilo u izgledu da ću moći nešto da kupim (što se i pokazalo u Toplom Dolu, gde se jedina prodavničica otvarala - ako se uopšte otvori - u sedam uveče), a kretanje u planinu bez klope je predstavljalo prilično frustrirajuću opciju. Za prošnju u selu još uvek nisam bio u dovoljno kritičnoj fiziološkoj fazi ;) Od Toplog Dola do planinarskog doma na Babinom zubu trebalo je preći oko 11km strmog uspona kroz šumu (Pirot: 360mnv, okolina Toplog Dola: 500-600mnv, dom: oko 1600mnv). Po tome što na auto-karti nije bilo ucrtanog puta već se tamo mrgodila jedna od onih linijica koje označavaju u najboljem slučaju šumski put, bilo je izvesno da me čeka još jedna ljubavna transverzala. Ako omašim negde i do mraka ne stignem do doma, nije mi ginulo podizanje šatora i spavanje sa praznim stomakom, pa onda ujutru ustajanje sa praznim stomakom, pa dovršetak pentranja do doma sa praznim stomakom... A sa druge strane, zar da mi opet izmakne Babin Zub?