9-14. avgust 2002.

Jedna Tara, a dva bicikla
Valjevo - Debelo brdo - Bajina Bašta - Tara (Kaluđerske bare) - Valjevo


Vozili:
Igor Dronjak - SCOTT Yecora
Miloš Radosavljević - SCOTT Yecora

Tekst i html obrada: Igor
Fotografije: Igor i Miloš

Petak, 9. avgust 2002. godine. Prethodno veče je grmelo i sevalo nad Beogradom, a ni taj dan nije bio baš vedar i s vremena na vreme pojavila bi se kiša. S prozora mog stana "divan" pogled ka predelima koji su pred nama. Tmurni oblaci prekrivaju vidokrug. Odlaganja ipak nema. Sutradan, u subotu 10. avgusta, rano izjutra, krećemo ka Valjevu, a potom ka krajnjem odredištu, Tari. Jedina svetla tačka jeste najava lepog vremena meteorologa za sutrašnji dan. I nisu pogrešili.

Rano ujutro postavljamo bicikle na naše omiljeno transportno sredstvo Renault 4 GTL i krećemo put Valjeva. Usput svraćamo u Lajkovac u nezaobilaznu pekaru na dozu ugljenih hidrata, proteina i naravno masti (burek). Trebaće. U Valjevu se raspakujemo. Pada redovno pripremanje bicikala: čišćenje i podmazivanje. Montiranje bisaga, presvlačenje, i sve je spremno za vožnju. Dan je idealan. Ima oblaka, ali nisu strašni. Krajnja destinacija za taj dan je Tara, Kaluđerske Bare. Krećemo.

Vec smo ovuda nekoliko puta prolazili i znamo šta nas čeka. Do Poćute veliki usponi, a potom sve to i ne izgleda tako strašno. Put je loš za vozila, ali za bicikle je to pravi teren. U pojedinim deonicama čak i prava off road varijanta. Za divno čudo okolni meštani izgleda uopšte više ne vode računa o svojim vozilima, tako da su neki od njih velikom brzinom hujali pored nas, po ovom nadasve lošem putu, dižuci pritom poveću kolicinu prašine za čije smo udisanje izgleda mi bili zaduženi. Ipak sve to kratko traje, a i vozila ima veoma malo, dok pogled na okolni pejzaž odmara sva naša čula. Tako napori izgledaju znatno manji.

U ovom predelu se već dosta godina unazad priča o izgradnji brane i novom akumulacionom jezeru. Doduše brana jeste započeta, ali radovi su obično bili nastavljani uoči izbora a potom stopirani, tako da niko ne zna kada će sve to biti završeno. Zaobilazni put se radi, ali nismo znali u kakvom je stanju, te smo nastavili starom deonicom. Koji kilometar pred Poćutom, sa leve strane na jednoj krivini udesno, nalazi se omalena branica na jos omalenijoj rečici. Da nismo bili već zagrejani rado bismo se brčnuli; ovako smo nastavili dalje.

U Poćuti svraćamo na kratko kod Miloševih rođaka. Pakujemo malo domaće hrane i ubrzo krecemo, nakon što smo se izvukli iz kandži gostoprimstva Miloševih rođaka.

Sada je vec OK. Uzbrdica nije strašna, a odavde smo već i vozili nekoliko puta, pa nam je konfiguracija terena dobro poznata, kao i rastojanje do prve veće nizbrdice kod Debelog Brda. Krajolik je zaista predivan, a i one dve male nizbrdice zaista prijaju. Na Debelom Brdu svraćamo na kratko da pozdravimo baba-Micu koja nam je prošli put ostavila fantasticno mleko sa dozom kajmaka kakvo do tada nismo probali, naročito ne u Beogradu.

Prvog maja 2002. godine vozili smo sličnu turu i tom prilikom svratili do planinarskog doma na Debelom Brdu. Tamo smo upoznali mlade astronome iz Valjeva i sa njima proveli par divnih časova, a bogami probali i fantastičan pasulj, nakon koga su stomaci bili toliko puni da je pauza bila neminovna.

No, da nastavim. Sledi nizbrdica do Pašne Ravni. Put je bio malo iseckan i sa iznenadnim rupama - radovi su bilu u toku, pa brzine koje smo ostvarivali nisu bile one maksimalne. Usledila je još jedna doza uzbrdice do Gmile Prisjeke, ali to se već lakše podnosi jer od ovog mesta kreće neverovatni spust do Rogačice. Oblačimo šuškavce i krećemo. Znali smo da time žrtvujemo jednu majcu, ali zdravlje je bitnije - a i osušicemo je već.

Kakav je to samo spust... Vozila skoro da i nema. U udolini Drina. Preko Drine Bosna. Divan pogled, ali oči su većinom na putu jer su brzine velike.


Posle nekoliko završnih serpentina, spustili smo se u Rogačicu. Uh, kad bi moglo još jednom... A može. Provereno. U 13:30 skoro prazan autobus ide od Bajine Bašte do Mladenovca, preko Debelog Brda i Valjeva. To smo koristili za ponovni spust prethodnih puta. Ovaj put ne. Čeka nas put do Tare, a i kasno smo krenuli. Najružnija deonica je baš ova od Rogačice do Bajine Bašte. Blaga uzbrdica, a vozila na sve strane. Nemaju baš svi razumevanja za bicikliste na putu.

U Bašti smo oko 16h. Malo se odmaramo. Konzumiramo suvo grožde i čokoladu, gledajući kamenolom koji se nalazi koji kilometar pre Kaluđerskih Bara. To nam je najbolji reper jer jedini štrci, svojom goluždravošcu, u moru šumskog rastinja. Do cilja 16km. Ali kakvih 16km... Krećemo oko 16:30. Početna uzbrdica i nije mnogo strašna, ali s vremena na vreme, kad sustigne umor, one naredne baš znaju da zadaju probleme. Koliko se samo znoja tu prolije... Na prvih 5km put je odličan, ali onda nastaju peripetije. Ipak i ova utabana zemlja, bez obzira na rupe, bolja je od one stare kocke. Ono što raduje jeste sva ta mašinerija i svi ti majstori koji rade na putu. Valjda će biti uskoro gotov. Ohrabrujuće je to što ga radi Užice, u čijoj su okolini samo dobri putevi. Jasno se oseti prelaz sa puta koji održava Valjevo, i onog koji je u rukama Užica. Kao na Debelom Brdu: od Valjeva do tamo krš put, a na vrhu tabla sa natpisom "Odavde puteve održava Užice", što se vidi iz aviona. Neverovatna razlika.

Sunce se povremeno gubilo iza oblaka, dok je duvao neki lagani hladni vetrić. Pomalo neprijatno. Što manje stajanja, bolje po nas. Svaki zračak sunca prija. Na jednoj od serpentina divan prizor: asfalt, i to kakav. Nov. Crn. Kako li će se samo gume čuti kad se budemo ovuda vraćali nizbrdo.

Nakon sata i 40 minuta vožnje, uz par pauza stižem prvi na cilj, a za desetak minuta i Miloš je tu. Baš smo bili umorni. Brzo presvlačenje u kućici na trim stazi, i opet smo kao novi. Dobili smo savet od iskusnijih bajkera da zapišemo na neki papir šta nam se gde u bisagama nalazi. Stvari nismo imali previše, pa smo upamtili šta je gde. Posle nekoliko dana pozicija stvari u bisagama bila nam je potpuno poznata.

Sada smo suvi i krećemo na nekoliko toplih napitaka u hotel Omorika. Bajkove ostavljamo ispred hotela. Kao i prethodne godine, nailazimo na bračni par iz Novog Sada koji tu iznajmljuje bicikle i automobilčice za decu. Oni paze na naše "mašine" sve vreme našeg odsustva. Kao znak zahvalnosti popravljamo im, koliko je bilo u našoj moći, par bicikala čiji menjači nisu bili u dobrom stanju. Ko ih sve vozi, nje ni čudo.

Iste večeri odlazimo u čuveni restoran kod Kurte, na još čuveniju komplet-lepinju. Lepinju su nam preporučile naše vrle drugarice doktorka Jelena i doktorka Tina, inače veliki fanovifudbalskog kluba Partizan, a nadasve njihovog trofejnog trenera Tumbe. Tu se upoznajemo sa gospodinom Kurtom i isprobavamo specijalitet, sa kiselim mlekom i pivom. Baš prija. Kakva lepinja: pršut, kajmak, jaje, i sve to u moči. Kalorijska bomba, ali za nas to uopšte nije bitno - jer koliko smo samo kalorija potrošili tog dana...

Seti se gosn. Kurta naših drugarica i toga kako su strastveno uživale u kalorijama masne komplet-lepinje, u narodu poznate kao "lepinja sa sve". Tu mi dobismo i ponudu da razapnemo šator na poljani iza restorana, ali nam se to učinilo bezveze te odlučismo da prespavamo u maloj drvenoj kućici u šumi. Da budem iskren, vreme je počinjalo da se kvari a mrzelo nas je da svakog dana dan sušimo šator ili da ga mokrog pakujemo.