leto 2003.
Elendili na Midžoru

Vozili: Beka i Dragan
Tekst i fotografije: Dragan Pelović

Za sajt priredio: Jone

 

Nakon mirenja s time da dvoje "ljubitelja zvezdi" (Elendila) neće uz logorsku vatricu i hladno vino moći da uživaju u zvezdanom nebu sa starog mesta između planinarskog doma Babin zub i planinske česme koja se s pravom može nazvati Ledenica (temperatura vode joj je +4 stepena), uvukao sam se u šator. Leto je užasno vrelo, ali ti klimatski pojmovi važe negde dole a ne ovde na 1500 i malo više metara, i nakon večere i nekoliko vina zadremao sam. Uz mene je i moja prijateljica, radoznalošću ali i odanošću vođena, silom prilika po prvi put u šatoru. Puno je pitanja i sumnji u meni, ali opušten nakon naporne vožnje od Kalne do skretanja za Crni vrh, tonem u san. "Trek" je ispred šatora, valjda neće niko...

Mesečina

Ustajemo i nakon kraćeg cvokotanja, a posle obilnog doručka i jutarnje kafe-tine, krećemo put Midžora. Ja sa Trekom, a Beka sa puno vedrine, vodom i koficom za branje borovnica. Nikako mi nije jasno zašto uz svu biciklističku opremu ne ponesoh bar jednu biciklističku majicu, kada sam već pošao sa tri. A jutro je bilo takvo da se moglo pretpostaviti da ni dan neće proći ispod 35. Šuma je brzo ostala iza nas, a prva baza nam je bila ploča koja je podignuta u spomen nastradalom lekaru iz Pirota. Tu smo ostavili deo vode i pozdravili se sa onim što je predstavljalo zadnji znak civilizacije. Pred nama samo uspon, crveni put koji vijuga i veličanstven pogled. Prvo na ostatak Srbije, a zatim i ostatak sveta.

Solidarnost je isčezla onoga trena kada su se pojavile prve borovnice, a prve nizbrdice. Na tim etapama se Elendil uživajuci spustao čarobnim biciklom, a njegova družbenica, ne bojeći se Vilovnjaka i Oraka, zalazila na sunčane kose u potrazi za borovnicom. [Što se kasnje pokazalo jako lepim, kada je od skromne količine načinila (ceo) litar gustog soka.] Put je loš, užasno loš i na momente očajan. Sunce prži. Ja u punoj "ratnoj opremi" vešto eskiviram prepreke na putu birajući između blatnjavih bara i stočnog izmeta, razmišljajući da li bi bilo bolje da sam put Stare planine krenuo Polar-Viperom jer na njemu imam amortizer. Kad predamnom napokon u daljini preteći i mrk Midžor. Brrr... Daleko je. Oko mene ovčarski psi, uskoro se pojavljuju i ti proizvođači stočnog izmeta iliti balege. Njih 250 što krava, što (predivnih) konja, što ovaca. A tu su i čobani koji mi objašnjavaju gde u blizini mogu zahvatiti vodu dok očekujem da se Borovničarka pojavi na horizontu sa koficom. Pauza se pretvorila u pauzetinu na nekih 37-38 stepeni. Na početku...

Sva grla prođoše i odoše u potrazi za sočnijom travom i tek tada se pojavi zadocnela Elendilka,sa dragocenom informacijom o napuštenoj vojnoj karauli kod koje trebamo skrenuti ka vrhu. Nastavljamo. Beka prečicom preseca jednu kosu i niz jaku strminu ide pravo ka vrhu, ako uspe! A biciklista priprema sebe na neku nošnjicu Treka ka vrhu od 400-500m. Vrelo podnevno sunce prži, ali sada opskrbljen vodom i saznanjem da ima još malo, polako ostavljam zadnjih par kilometara iza. (CatEye je ostao na Polaru - evidenciju nemam.)

Napokon, karaula!!! Levo uz brdo, s biciklom na leđima, bez da bi skinuo kacigu na vrelom podnevnom suncu. Korak po korak, još samo malo. Najmračnije je pred svitanje, a u glavi mi mi se vec rađa misao: budalo, mogao si da uživas dole u domu uz pivo u hladovini. Zapravo: ah, ovo je sad i nikad više. A onda prijatan glas moje odane saputnice, prvo niotkuda, a onda tačkica postade veća. I još veća. I još koji metar sa potpuno mokrom majicom i posrnulim moralom - nađosmo se na vrhu. Napokon. I istog trenutka osetismo kako se iz u meduvremenu navuklih oblaka promalja kiša. Međutim trenutke uzvišenosti ništa nije moglo da pomuti. We got it! Midžor. Pretpostavljam da je ovakav pogled imao jos samo Manve uzvišeni kralj Valara, nekada davno, toliko davno da se toga sećamo samo mi Elendili iz zemlje Numenoreanske. Toliko toga na Duhovnoj putanji i životnoj stazi treba da se dogodi, da bismo se osetili tako uzvišeno u svojoj malenkosti. Uvek u ovakvim trenucima zahvaljujem Svevišnjem za svu lepotu i ljubav koju nam je podario.

... i na vrhu

Turobni kišni oblak je skratio uživanje i sanjarenje. Uz moju nabolju volju nismo uspeli da se oboje spustimo na biciklu, te sam se ja otisnuo truckavom nizbrdicom, kroz balegu i crveno blato polako nadole, nadole ka Babinim zubima. Kako mi je samo nedostajao amortizer! Uz samo jedan bezazleni pad veoma brzo sam bio kod naše "prve baze" i pokupio vodu. Sunce ponovo peče, a ja razmišljam o hrani. I o našoj maloj proslavi. Rano popodne a ja sedim u "bazi" i uživam omamljen od vina, umora i žege. Ali i radosti! Iza nas je Midžor, ali i Rtanj, a Miroč i Dunav su ono što me mami. Do sledeće prilike.

Zalazak