Zašto kad kažem "Kučaj", mislim "i Beljanica"?

Kučaj i Beljanica su kao plus i minus, kao nebo i zemlja, na neki način nerazdvojan par, suprotnosti koje se privlače i gotovo da proističu jedna iz druge. Ni Kučaj ne bi bio Kučaj ni Beljanica ne bi bila Beljanica da se nisu uhvaili pod ruku i u neraskidivom zagrljaju pustili reku Resavu da proseče u kamenu duboku među između njih. Beljanica je jedna krečnjačka gromada potpuno razjedena pećinama, jamama i podzemnim rekama. Beljanica stoji stameno usađena na južnim obroncima Žagubičke kotline i nosi visoko na svojim plećima, iznad 1000 metara visine, veliku šumovitu visoravan sa dve uvale kojima teku reke ponornice. Beljanica ima i dugačak kameniti odsek sa svoje južne strane, sa koga se pruža ubedljivo najlepši pogled na svo prostranstvo Kučajskih mračnih šuma i razuđenih grebena.

Kučaj je potpuno drugačiji od Beljanice. Pretežno sastavljen od škriljastih, vododrživih sedimenata, njime dominira plavičasta boja kamena i voda se sliva po površini na sve strane. Kučaj ima nekoliko manjih visoravni u obodnim delovima, gde dolazi u dodir sa krečnjačkim masivima, dok je njegov centralni deo sastavljen od dinamičnog terena sa vrlo razgranatim grebenima i strmim padinama. Upravo oni delovi gde starije stene dolaze u dodir sa krečnjakom kriju najveće lepote i najdramatičnije oblike reljefa.

O Kučaju i Beljanici je teško razmišljati razdvojeno, jer su prirodno spojeni kao jedan ogroman kompleks potpuno nenaseljenog terena, jedna grandiozna oaza za kampere i ljubitelje prirode uopšte. Bajkerske, planinarske i ostale srodne ture spontano se prelivaju s jedne na drugu planinu, granica praktično ne postoji, pa ću i ja pričajući o lepotama ovih predela to činiti spojeno. Drugačije ne umem.