|
Za prvomajske praznike
seo sam na svoj bicikl i zaputio se prema Beloj Crkvi.
Ranije sam se preko fribajking liste informisao o
zanimljivim mestima na toj trasi te sam rešio da ih vidim. Prvobitni
plan mi je bio da se odvezem do Bele Crkve i da prespavam ili pored
jezera, ''na divljaka'' ili u nekom auto-kampu. Sledeći dan planirao sam
da se provozam do rumunske granice i da eventualno pređem u tu susednu,
prijateljsku nam zemlju, zatim da se vratim do Banatske palanke, pređem
Dunav skelom i odem do Srebrnog jezera. U Beograd bih se vratio
autobusom iz Požarevca.U bisage sam spakovao nešto suve hrane, presvlaku
za tri dana, ''Bonžitu'', primus, rezervnu gumu i alat.
Kako to već biva, planovi su jedno a život drugo! Pre
puta sam pogledao vremensku prognozu, najavljivani su lepi dani sa
mogućom kišom posle podne te sam u subotu, 1. maja oko devet sati krenuo...
Moj prvi “veliki” put biciklom je počeo.
|
Polako sam se
kotrljao ka Pančevu, vreme jeste bilo sunčano, možda čak sunčanije
nego što je poželjno, medutim ono što nisu pomenuli u vremenskoj
prognozi je košava koja je duvala ''umerenom jačinom''. Kao što je
poznato, košava je jugoistočni vetar, a Bela Crkva je na istoku u
odnosu na Beograd... Baš lepo! Ovo sam shvatio tek u Pančevu ali
nisam želeo a ni hteo da se vraćam iako nisam u dobroj fizičkoj
kondiciji, rešio sam dastignem do mog cilja po svaku cenu.
Prosečna brzina uz vetar mi je bila 15-16 km/č, i polako stigoh do
Vojlovice, dela Pančeva u kome se, pored rafinerije, nalazi
manastir sa crkvom svetog Arhandela koji jepodignut verovatno u
doba Stefana Lazarevića, i u kome se nalazi ikonostas iz XVIII
veka. Tu sam napravio prvu pauzu i fotografisao okolinu, dok su
manastir i crkva bili zatvoreni i zaključani, da li zbog 1. maja
ili čega već, ne znam... nastavih dalje, prema Starčevu,
simpatičnom banatskom mestu, bez zaustavljanja prođoh kroz njega i
sledeću pauzu napravih na benzinskoj pumpi ispred Omoljice. Tu sam
se već ozbiljno umorio, kupio sam kiselu vodu, seo na ivičnjak te
razmišljao da li je pametno ovo što radim jer vetar je bio
tolikojak da mi je u jednom momentu odneo kačket sa glave. Ne znam
kako sam u tom trenutku izgledao, ali mi je ''pumpadžija'' doneo
stolicu, onu plastičnu, baštensku, da ne sedim na betonu jer je ''
'ladan''. Porazgovarao sam sa njim,
malo se požalio na vetar na šta mi je kazao '' ta ovdi duva i leti
i zimi''... E tu sam te čekao, pomislih, vetar je lokalna pojava u
ovim krajevima, još nekoliko kilometara i ima da vozim k'o da mi
je raketla u... nogama! Pričvrstih kačket i nastavih. |
Manastir Vojlovica |
|
Banatski
Brestovac, Skorenovac, vetar u lice i dalje, a ja vozim tek 53.
kilometar. U pomenutom Skorenovcu, mestašcu naseljenom madarskim
življem, a što sam zaključio iz dvojezične table na ulazu u selo,
doživeo sam iznenadenje... Sa desne strane puta na proplanku pored
jezerceta u hladu topola meštani su razapeli šatore raznih boja,
potpalili vatre i po mirisu bih rekao da su pekli veoma ukusan
roštilj. Usred tog skupa stajala su dva, malo je reći, ogromna
zvučnika, kamionče nakojem je bio postavljen agregat i muzika...
ali kakva! Treštala je ''Metalika'', ''AC DC'' i još svašta nešto
moderno, a svi, i stari i mladi spokojno roštiljaju, uživaju...
Nisam mogao da verujem svojim ušima, ovde bi savršeno odgovarao,
ne znam ni sam, neki mađarski pandan Šemsi ili bar neki ''Pink''
pevači... Stajao ja tamo, pauzirao jedno petnaestak minuta a ono
sto bi mladi rekli samo ''rokačina'' iz svesnage! (posle sam nešto
razmišljao, da mi nije ona košava učinila da mi se priviđa,
možda to i nije tako bilo?) Nastavih dalje...
Kovin, 13 sati
dvadeset minuta... Sa leve strane puta kafe ''Kod Mede''. ''Dobar
dan, dobar dan! Kakvu kafu imate? Samo turska! Odlično, samo
tursku pijem'' popih odličnu kaficu i kiselicu vodicu, 40 dinara,
preporučujem ''Kod Mede'' u Kovinu ko voli dobri kafu... Nastavih
uz vetar lokalnog karaktera, valjda se to “lokalni” odnosi na
Vojvodinu, sa leve strane puta prodoh pored psihijatrijske
bolnice, htedoh da uđem da se prijavim za pregled, ali kada bih im
kazao šta sam naumio verovatno bi me zadržali, te nastavih uz
veselo ćarlijanje vetra oko mojih ušiju... U 14:20 stigoh u pitomo
mestašce Gaj sa lepim parkićem u centru, pored pijace.
Ljuta mašina sa
full opremom
Ovde se može ići
na obližnju plažu na Dunavu, iznajmiti čamac a nekada je ovde bila
i skela, sve sam to video na tabli. Odmarajući se tako, popričao
sam sa simpatičnim tamnoputim čikicom koji je čistio park,
verovatno posle pijace, ispričao mi je kako je nekada on putovao
svojim ''Fićom'' do Đerdapa, ma pravi avanturista taj čikica!
Pozdravih se, produžih...Šumarak,
Dubovac... Ovo je već obod Deliblatske Peščare i počinju
uzbrdice i nizbrdice,
zemlja više i nije zemlja već je kao što i samo ime kaze,
pesak, i to tamno žute ili
svetlo braon boje,
u stvari iste boje kakav je pesak na obali mora Crnoga a u zemlji
Bugarskoj, samo što se to tamo zove '' Zlatni pjasci'' ili
uprevodu '' Zlatni peskovi''... Eto ideje, nekim ''morovodom''
(kada može naftovod, zašto ne i morovod?) dovesti morsku vodu na
ovaj pesak, napraviti kafiće, i eto zapadnih bogatih turista! Ovde
sam već bio na devedesetom kilometru, sati je bilo 15:30,
bespredmetno je više pominjati vetar...
U torbicu, pre nego što sam pošao na put,
spakovao sam fotokopiran članak iz nekih novina, koji mi je dugo
stajao na stolu, setih se njega, te stadoh da ga pročitam. Tu je,
otprilike, pisalo sledeće: |
|
“Na salašu
''Zeleni dvor'' na delti Karaša
NETAKNUTA
PRIRODA
Pravo
mesto za zaljubljenike u dobar odmor u netaknutoj prirodi Banata
je delta Karaša poznata pod imenom ''Mrtvaja'', na desnoj strani
puta Bela Crkva-Kovin između sela Kajtasovo i kanala DTD”
|
|
 Dalje,
da ne prepisujem članak, se kaže da se na ovom salašu, vlasnika
Stankovića, Snežane i Save, moze odmarati, pecati, igrati odbojka
na pesku, jesti prirodna hrana, kupati, ploviti čamcem, svaki
namernik je dobrodošao a kao posebna zanimljivost izdvaja se da
ovaj salaš nema ključ, tako da svako ko naiđe, bez obzira da li su
vlasnici tu može da se posluži svime što je u i oko
kuće.Orijentisah se po karti i videh da sam veoma blizu, do
skretanja za Kajtasovo ima samo nekoliko kilometara te odlučih da
vidim taj salaš, a i ako ga ne nađem, Bela Crkva i kampovi nisu
više daleko. Skrenuh, sjurih se nizbrdicom do sela, pitah ispred
prodavnice gde Lale piju pivo, al' mlako, 'di je taj salaš Zeleni
Dvor? Objasnili mi ljudi, o'ma iza zadnje kuće u selu skreneš
desno i tu je. Skrenuo sam desno kako mi je objašnjeno, i došao na
kapiju. U stvari i nije kapija, samo
veliki okvir od drveta i visi tabla, zelenom bojom napisano,
“Zeleni Dvor”. |
|
 U
dvorištu, dvojica sede i sviraju u didžilidu, dugački aboridžinski
duvački instrument! Posle one ''Metalike'' u Skorenovcu ništa me
nije moglo iznenaditi, pa ni australijski domorodački instrument u
sred banatskog salaša! Nazvah svima “dobar dan”, pitah za domaćina
ili domaćicu. Izašla jedna zena, a to bila Snežana, kaze mi da je
ona domaćica a da je domaćin malo prilegao, pruža mi ruku, vodi me
do stola, jel'može kafa... Ma dočeka me ko najrođenijeg! Ja onako
stidljivo, reko “ja bih da ovde prenoćim, ako može, imam šator i
sve, samo parče dvorišta ako može”. Kaže Snežana “kako da ne,
hajde sada da ručate, sedite ovde evo imamo čorbe od pečuraka i
kobasice, samo ih Sava malo prepekao, izvinite...Ja onako gladan,
navalio, a hrane ima koliko hoćeš.U stvari tek me tada stigla
glad, ceo dan sam jeo samo Bonzitu i popio par Guarana i borio se
protiv vetra koji je veselo prestao da duva u trenutku kada sam
točkom stupio na salaš. Najeo se ja pa mi posle bilo i malo
neprijatno, prvi put u kući a tako navalio, tu sve neki ljudi i
par žena okolo nešto šetaju, domaćin Sava u jednom momentu ustao,
odmorio se, upoznali se mi, a ja jedem kao da sam iz logora
pobegao! Posle seli, pričamo, stigla kafa... Upoznam se sa svima
redom, kao sto rekoh Snežana i Sava, domaćini, Lale koji je kod
njih već mesec dana i planira da ostane u šatoru u dvoristu dok ne
počne grejna sezona, Željko i njegov drug, pecaroši, Vesna i Zoran
sa decom, moj imenjak Momir, svi uglavnom Vrščani. Posle pola sata
osećao sam se kao da te ljude oduvek
znam,
kao da sam kod kuće! Snežana nudi, hoćeš ovo, ako si jos gladan
traži, a ja njoj na to ''Slušaj! (nisam kazao da smo presli na ti
posle desetak minuta) nemoj ničim više da me nudiš, sam ću da
uzmem šta mi teba'' na šta se ona obraduje i čime započesmo jedno
divno prijateljstvo, posle se više nije znalo ko je ovde gost a ko
domaćin. Obišao sam salaš, ima životinja raznoraznih, a sve
pitome, par pasa, par mačaka, guske,koze, patke, sve to šeta svuda
i nekako imam utisak da će sve te životinje skončati prirodnom
smrću u dubokoj starosti! Dole, ispred kuće, leži mrtvaja Karaša,
mesto idealno za pecanje, ko voli, postoji čamac pa može da se
provoza, ko zna, a ko ne zna prevrne se (Lale) pa posle nauči. Na
dvorištu razapeta mreža za odbojku, postoji i veliko bure koje
stoji na suncu da se ugreje voda, za kupanje. Iz kuće svira
muzika sa radija, tek posle sam shvatio da ovde nema struje, za
radio koriste akumulatore koje pune u starom “Jugu” a za
osvetljenje koriste baklje i petrolejke. Obilazim tako, a sve se
snebivam da uđem u kuću, malo mi
neprijatno, dok Snežana nije kazala ” ma samo uđi
vidi, pa ovde se sve koristi šta kome treba”. Unutra knjige, ima
ih puno, skroman nameštaj, dva kreveta, veliki prozori... To su
sve sami izgradili i napravili! Ispred kuće je trem na kome se
leti obeduje, a goste imaju i leti i zimi.
Pitao
sam ih odkud oni tu, rekoše mi da su oni (Sava i Snežana) Vrščani
koji su jednostavno napustili civilizaciju, prodali šta su imali,
kupili ovo imanje sa maleckom skeledžijskom kućom, dogradili još
jedan deo. Žive od toga što prerađuju ribu, pa je prodaju, i imaju
malo od toga a ostalo šta im treba prave sami... Sve je to
lepo, mislim se ali koliko će mene ovo da
košta, te i izokola pitam kako da se odužim za gostoprimstvo, a
oni meni kažu da su kod njih oni koji dođu prijatelji i svi znaju
sami kako se odužuje, najčesće donesu ko sta ima pa se to podeli,
a ko jednom dode taj je prijatelj kuće
i ne plaća! Dođe vreme večernje muže
koza, moj imenjak Momir, koji je, uzgredbudi rečeno bio iskušenik
u manastiru, a po zanimanju je vajar, a ovde je radi meditacije,
poče
 da dovodi koze jednu po jednu, a Snežana ih muze, dok Sava
ode po večeru... Lale radi nešto, čeprka po dvorištu, ja širim moj
šator. Kasnije sedosmo da večeramo, koje hteo (a svi su hteli)
dobio je svežeg kuvanog kozjeg mleka. Interesantno je da je mleko
bilo potpuno istog ukusa kao kravlje, objasnili su mi da je to
zbog bilja koje raste okolo i da zato nema karakterističan miris i
ukus. Božanstveno! Jos smo za večeru jeli ostatak kobasica od
ručka i te čuvene ribe iz domaće radinosti,dimljene, soljene, ali
se ne oseća na dim niti je jako slana, a nema puno kostiju, topi
se u ustima... Fantastično! U medjuvremenu su pecaroši otišli
svojim kućama te ostadosmo
 mi,domaći,
u koje sam se ja ubrajao. Sedeli smo na tremu, pod svetlošću
baklji, grickali grickalice sa stola, pričali, malo viceve, malo o
smislu života, politiku nismo dotakli, i oko jedanaest odosmo na spavanje. Spavao sam kao dete, uspavan kreketom
žaba, pevanjem nekih noćnih ptica, ako se ne varam to si bili
slavuji, jedino je petao kandidat za bolnicu u Kovinu, ili, supu,
svejedno, celu noc je kukurikao! Ujutru, opet vetar ali ovaj put
praćen kišom! Mislio sam da krenem oko osam ujutru put Bele Crkve,
ali me je kiša omela, a i lepo mi je na tom salašu! Poče Sava da
sprema doručak i to kajganu od trideset jaja na tanjirači. Koja je
to gomila bila! Posle ispekao riblje pljeskavice, pa onda sira
sremskoga, mleka kozjega, a količina za jedno trijes' ljudi, a nas
samo sedam i dvoje sitne dece... Počeo sam da pakujem šator, sve
se lepo spremio, pokačio šta treba na bicikl, napunio bidone vodom
a sve se mislim kako sada da se odužim ljudima... Koliko para da
dam...Da ne bude malo pa da se uvrede, a pojeo sam hrane za
petoro... Pijemo mi kafu, kiša prestala, razvedrilo se, štaviše,
vreme za polazak, i ja Snežani ostavim onako ispod čaše na
stolu nešto novca, kada ona skoči... Ne, taman posla, prvi put si
nam u kući, ne dolazi u obzir da platiš, ma haj'te molim vas, pa
ovo, pa ono, batine još da dobijem! A Sava i nije baš sitan
čovek... Medutim ne dam se ni ja, i tu se mi natezali, reko' ako
ne uzmete neću više nikad doći i tako se mi nekako dogovorismo da
sada oni meni duguju kusur ali da nemaju sitno pa zato moram opet
dadođem! Pozdravismo se kao najbolji
prijatelji i krenuh... Iz sve snage
preporučujem Snežanu i Savu i njihov salas ''ZeleniDvor'' kao
najgostoljubivije mesto na ovom delu planete! Šta delu, na
planeti!
Oko Dvora Zelenoga |
Oko jedanaest sati
krenuh ka Beloj Crkvi. Prosao sam kroz mestoVracev Gaj, poznato po
kampovima na obali jezera, kojih ima više. Zastao sam, napravio
par snimaka i produžio. Kako sam pošao sa tri sata zakašnjenja u
odnosu na prvobitni plan, a i vozio sam polako, razgledajući
okolinu koja je živopisnija u odnosu na jučerašnji dan, nisam
mogao da se odlučim da li da ostavim Rumuniju ili SrebrnoJezero za
drugi dan… Ipak, krenuo sam put granice, prošao Belu Crkvu i
polako ka Kaluđerovu. Do tamo je vodio put koji se velikim delom
penjao uzbrdo, a mene je počela polako da boli glava, verovatno od
jučerašnjeg vetra. Ipak popeo sam se na vrh a zatim sjurio u selo
tolikom brzinom da skoro nisam primetio graničnu rampu, nego sam
je zaobišao i zaustavio se ispred carinarnice. Iznenađena carinica
je hitro izašla iz svojih prostorija, pitala me je da li sam video
znak “STOP” , ja hteo da počnem da joj objašnjavam kako me boli
glava i kako mi je prijalo da se bez kočnica sjurim nizbrdo jer
tako fino ohladim glavu pa me manje boli, međutim odustao sam od
te namere. Tek kada je uzela pasoš na pregled shvatila je da
dolazimiz daleka, pa smo malo proćaskali. Na ovom prelazu koliko
sam primetio slab je saobraćaj, ili je bio slab taj dan, tek imali
smo vremena za priču. Nastavih ka rumunskoj strani, tamo me je
dočekao mlad carinik, možda i policajac, ne može da se utvrdi šta
je zbog neformalne garderobe koju je nosio (kad malo razmislim,
mogao je da bude i poštar). Obratio mi se na rumunskom, zamolih ga
da priča srpski ili engleski, te tako nastavismo na engleskom.
 Prvo
pitanje je bilo koliko nameravam da boravim u Rumuniji, kada sam
mu rekao “par sati” mislio je da ga nisam razumeo, ili on mene, te
je ponovio pitanje, opet mu rekoh da nisam bio nikad u njegovoj
zemlji, da želim samo da vidim kako tamo izgleda pa se vraćam…
Idem samo do Oravice, to je prvo veće
mesto posle granice. Malo mu je bilo čudno, mada reče da je
Oravica “nice place” i da tamo ima šta da se pogleda, da ne
zaboravim da pogledam “tir garden” Nisam baš shvatio šta je to, a
i ne govorim baš dobro engleski, uostalom baš kao i moj rumunski
drug, u svakom slučaju zahvalio sam se na ljubaznosti. Još mi je
predložio da ako želim da prespavam u Oravici potražim hotel “Karaš”,
njegov prijatelj je tamo šef i omogućiće mi spavanje za 15 evra
iako je spavanje 20 po redovnoj ceni…
Kako da ne, mislim se ja, ali vlas' je vlas'…I krenuh biciklom po
zemlji Rumunskoj! Odmah posle granice atmosfera kao iz filma
`'Solaris'', ko jegledao, pusto sve, samo stoji olupina nekadašnje
autobuske stanice… Vozim dalje a ono olupina benzinske pumpe, po
arhitekturi rekao bih iz 60-tih godina. Nakrivljeni i zarđali
stubovi javne rasvete, verovatno ne rade a posle toga put kroz
ništa. Posle sedam kilometara, uglavnom uspona, selo Nikolinc kroz
koje sam u slobodnom spustu prozujao brzinom od 51 km/č, a koje
odgovara opisu pomenutog filma, samo što nije napušteno, no u
njemu žive ljudi. Posle ovog sela dočekuju me pitoreskni rumunski
pejsaži, sa svojim napuštenim koznačim, neka poljoprivredna dobra,
šta li, neke zarđale hale sa kojih radosno lepršaju komadi
zarđalog lima, a sve opasano bodljikavom žicom. Stigoh do mesta
zvanog Rakašdija, a već mi ponestalo vode, ispred kuća postoje
bunari ali oni sa
 kofama
što motaš točak pa spustiš kofu pa podigneš vodu pa piješ… samo
ovo zadnje, piješ, nije mi se baš dopalo iz higijenskih razloga,
te produzih do centra sela gde stoji natpis “Restaurant”. Udjoh
unutra a sve oko držim na biciklu, tamo mi je sva imovina. Pitam
da li primaju dinare, konobarica priča rumunski ja srpski, milina…
Ne dinari samo evri, odlično, kako se to menja, pitam, kaže, u
stvari napiše, 10 evra je 390.000 leja. Auuu, pa to je kao kod
nas, tamo, '93. godine… Zamenim ja 5 evra, dobijem 195.000 leja i
kupim Koka-Kolu od 2 litre za 40.000 leja i espreso kafu (nije
bila loša) za 7000 leja… Posle sam izračunao da u našim parama
kafa košta oko 12 dinara a Koka-Kola oko70 dinara! Interesantna
stvar sa rumunskim novcima je što su napravljeni od plastike,
potpuno isto kao australijski dolari, ne mogu se pocepati niti
izgužvati!
Nisam hteo da idem do onog
velikog mesta, Oravice, dovoljno sam video, a i glavobolja mi se
pojačavala te okrenuh nazad, obrnutim redosledom, i po prvi put
sam imao vetar u leđa, što me je neobično obradovalo! Kroz ono
mesto, Nikolinc, gde sam prozujao velikom brzinom, sada sam polako
pešačio, a meštani su me posmatrali, jedna baka koja izgleda kao
Perhanova baba iz filma “Dom za vešanje” me je nešto pitala… Rekoh
joj da ne razumem, a ona meni na srpskom “A odakle si?” Rekoh iz
Beograda, a ona meni “Pa ja govori beogradski!” i tako malo
proćaskasmo na beogradskom jeziku… Pređoh granicu, spustih se do
Bele Crkve, stigao sam oko pola šest, kasno za sve osim da se ide
kući, te spakovah bicikl u autobus i dođoh domu svome!
Ako je bitno, za dva dana
sam prešao 180 kilometara, i što je najvažnije, upoznao divne
ljude, Stankoviće sa salaša “Zelen Dvor” i otkrio
najgostoljubivije mesto na svetu! |
Snežana i Sava Stanković, ljudi
koji su stvorili i neguju Zeleni Dvor, oazu alternativnog življenja
nadomak Deliblatske Peščare
Saznajte više o Zelenom Dvoru na njihovom web sajtu:
http://zelenidvor.vodic.net/ |
|
