Sitan brauz po Pešteru

Pedalirao, fotografisao, napisao: Dragan Jovanović
septembra 2005

Bikehike kroz Peštersku visoravan i okolne planine : Mehov Krš – Tutin - Karajukića Bunari – Rasno – Podninanje – Kamešnica – Sjenica – Aljinovići – Prijepolje teretna (140 km)

Svet iz višeugaone vizure  

Iznad ibarske klisure na magistrali Novi Pazar – Rožaje, na cca 810 mnv nalazi se lokacija Mehov Krš. Pored policijskog punkta (par kilometara iza je granica), ovde je i raskrsnica na kojoj se prema severu odvaja dobar asfaltni drum za Tutin. Izvukavši svog vernog genesisa iz utrobe crvenog turističkog busa krenuo sam tim drumom lagaano uzbrdo, u sunčano septembarsko popodne koje me vodilo ka Pešterskoj visoravni.

Prošavši prašnjavi i neugledni Tutin zgazio sam pedalu uz već konkretnij uspon uz planinu Hum na obodu Visoravni. Uspon je jedan od onih hohštaplerskih – prevoj je vazda malo ispred, ali iza njega je još jedan, pa još malo, a čovek uopšte nema osećaj da penje planinu. Ugledavši antenu na vrhu sledećeg brda, pomislio sam da bi to konačno bilo to, i stvarno, iza sledećeg prevoja - dobrih pola kilometra iznad Tutina - pogled koji sam penjući se držao isključivo na levoj strani sada se pod širokim uglom razbaškario po blago zatalasanoj poljani kroz koju vijuga širok i dobro utaban zemljani put. A ha, tu smo.

Široki, lepo nabijeni i ne mnogo izlokani pešterski makadam drumovi vode kroz prilično česta sela

Stanem, udahnem duboko (dug je uspon), probam da mozgom obuhvatim percepcionu poplavu i aklimatizujem se na širinu. Onda krenem u gustiranje staze s pogledom na jugoistočno parče visoravni niz zasluženu blagu padinu. Reljef je ovde nešto između šumadijskog i sremskog, dakle ništa impresivno, umesto njive je livada što je već pomak nabolje, a jedna neuhvatljiva, nevizuelna komponenta pejzaža, neki visokogorski šmek koji ne umem da definišem, daje prizoru jaku notu egzotike visoravni i ubedljivo plasira pogled koji sam pružio po njoj u klasu vanserijskih. Pitao sam se sledeća 2 dana i nisam ništa zaključio : da me je neko doneo u džaku na skretanje za Đerekare i istresao na livadu, da li bih osetio da sam na 1200 mnv ili bih se zapitao otkud neuzorano ovako lepo parče panonske ledine? Verujem u prvu opciju, ali pojma nemam kako bih to ukapirao.

Elem, Sunce beše već nisko pa sam odustao od izleta na Gračanski Krš, brdo par kilometara van moje glavne trase sa kojeg bi trebao da padne lep pogled na Peštersko polje, i u selu Leskovo skrenem levo, prema Karajukića Bunarima. Hm, ustvari, verovatno sam i mogao da isforsiram tako nešto, ali livada po kojoj sam jezdio je prosto zvala na gustiranje, na lagano i studiozno mirisanje prostranstva. I ja sam mu se prepustio drage volje.

E sad polako preko kamenja, samo pazi da se ne katapultiraš!

Vozio sam do iza Boroštice očajnički se nadajući kakvom drvetu pod koje bih sakrio šator, ali – kao što rekoh – oko mene samo stepa okružena čupavim brežuljcima. Skoro po mraku sam se ulogorio pored druma. Sa severa je već sevalo. Ostavio sam pored sebe spremnu za oblačenje zimsku jaknu koju sam poneo na put iz strahopoštovanja prema surovoj Klimi Pešterskoj, zavukao se u vreću i zadremao u pola deset slušajući kako mi vetar obigrava oko šatora.

Surova Klima me je poštedela - hladnoća me probudila tek ujutro. Dok je Sunce rasteralo pramičke magle sa tla, ja sam već bio u sedlu hitajući kroz jutarnju svežinu na zapad, a zatim desno ka Karajukića Bunarima. Ne znam zašto, ali od svih pešterskih toponima, Karajukića Bunari mi zvuče ubedljivo najintrigantnije. U pitanju je relativno novo selo, planski ozidano za komunističkog vakta, što se može i pretpostaviti po njegovom pravilnom izgledu. Bunari su u najravnijem delu visoravni – kraškom polju nemaštovitog naziva Peštersko polje. Ekstremnij oblik jučerašnjeg pejzaža : savršena, ma kakav Srem, mačvanska horizontala, nekim čudom operisana onog poslovičnog osećaja monotonije, umesto njega pomenuti visokogorski šmek, planina sa koje su amputirane klaustrofobične strmine umesto kojih se vidikom šepuri grandiozna slobodarska širina. Kombinacija koju nikad pre nisam osetio.

Peštersko polje

Trebalo mi je dosta volje da odvojim pogled i vratim se u sedlo da dokrajčim uspončić do prevoja kojim se definitivno završava Polje. Sledi deonica sitnog i prozaičnog goredoliranja kroz sela Tuzinje i Rasno, odakle skrećem poludesno, prema Velikoj Ninaji koju želim da uspentram. Napustio sam pašnjake i zašao u talasastu šumicu leskovog žbunja. Velika Ninaja je uslovno rečeno planina, verovatno tako i izgleda sa novopazarske strane sa svojih 1462 mnv, ali gledano sa visoravni, to je definitivno brežuljak. Čika Tomica Delibašić pričajući o usponu sa te suprotne strane kaže i : “Od podnožja do glavnog vrha ide se strminom koja je uglavnom bez rastinja, sa lako savladivim kamenom koji ovaj teren očito čini besplodnim, pa i nije slučajno ime (najvišeg vrha, prim. J.) Suhi krš. Sa vrha je širok vidik na sve strane i okolinu.” Privlačno. Ama ispostavlja se da pešterski brežuljak veze nema sa novopazarskom planinom, da mu je kosina obrasla u žbunje, a kamenje se ne vidi ni na samom vrhu. Ipak sam sjahao privučen više sunčanicama koje sam šmeknuo među leskama nego planiranim usponom. Umesto pečurki, nabrao sam dosta kupina i ruža (samo su kaktusi falili!) i za pola sata sam, razočaran, opet stajao na pedali.

Ubo sam neku stazicu preko livade polulevo jedva čekajući da se vratim pešterskom pejzažu i, stvarno, kako prođoh kroz jedan, ajde ne baš klanac, ali prolaz između dva brežuljčića (i dalje među leskama!), ponovo se ispred mog oka otvori i širina i dubina.

Jedan od onih prizora koji zahtevaju da se siđe i stane. Visoravan je nadvučena setom debelih kumulusa, a po površini prošarana komadima krečnjaka, tek da zamiriši. Osećam se nedoraslo, nemoćan da upijem, opišem sam sebi i do kraja doživim sliku koja mi je servirana. Skočim – oblaci su opet visoko, pružim ruku – livada je suviše duboka, okinem panoramski snimak...

ali ne iscrtava se u njemu onaj šmek. Ne jaše mi se dalje, a ne mogu ni samo da stojim i blejim. Sednem – ne jede mi se, ne bi se uklopilo, poželim da sljuštim pivce začinjeno pogledom (to je to!) - nemam ga pri ruci. Uzjašem i krenem nizbrdo, ali lagaano, ignorišući stazu i praveći sam sebi serpentine.

U selu Kamešnica ponovo izbijem na drum koji iz Karajukića Bunara vodi za Dugu Poljanu. Na raskrsnici je poveća kamena nadgrobna ploča sa prigodnim tekstom i – česmom, nek se nađe meštanima i namernicima. Sreo sam ih (i probao) već par komada usput. Tekstovi urezani na njima počinju otprilike sa ovaj hajrat podižu... Meštanin mi objasni da hajrat ne znači ni česma ni spomenik, nego eto… posle par pokušaja objašnjenja meni padne na pamet reč - sevap! E, tako nešto. Hm, pa oni imaju 2 termina za taj pojam, a u srpskom jeziku ga je teško objasniti i u par rečenica. Kolko li ono Eskimi imaju naziva za sneg?

Severni deo Pešterske visoravni, nadomak planine Golije

Susretao sam i žene (valjda su žene!) lica tradicionalno sakrivenog maramom. U jednom trenutku pomislim kako je ta orjentalna kultura koja je smislila ovakav uštogljeni i žuljajući stajling uvredljivo rigidna i kako mi je drago što u mom okruženju ipak dominiraju neki manje više evropski, liberalniji sistemi vrednosti. Onda se setim koliko puta sam imao problema kad po vrućini rešim da se raskomotim pred nekom kafanom, ili da uđem u bermudama u kakvu javnu ustanovu. Ama, razlika je isključivo kvantitativna!

Ajmo dalje, desno uzbrdo na sever, prevoj otvara nov segment prostora preda mnom, malo pre Duge Poljane skrenem levo, pejzaž je ovde već manje egzotičan, gorani iz Omladinskih brigada su svojevremeno prošarali livadu crnogoricom.

Pored druma su parkirane 4 ptičurine, najveće koje sam ikad video. Kako sam im se približio, one zbrišu par desetina metara i opet slete na ledinu misleći da su mi umakle. Sjašem, isučem foto aparat i krenem ka njima. Kad sam im dovoljno prišao, one opet uzlete ne bi li mi zbrisale, ali moj kenon je brži a moja desnica (ama sve na svetu je pravljeno za dešnjake!) sigurna i nemilosrdna i sada kamuflažni dezen njihovog perja krasi moj desktop. A i dalje nemam pojma koje su sorte.

Kroz šumicu, pa preko potoka (izuvanje i guranje!), opipljiv uspon, furiozan spust i eto me na magistralnom drumu Novi Pazar – Sjenica. Asfalt. Nije mi baš nedostajao. Ovo sad već više liči na običnu ravnicu nego na visoravan. Ledina je kultivisana, konji su postali miševi, a kočije bundeve. Mostić preko Vape, gro pešterske vode curi ispod njega ka severozapadu, ka meandrima Uvca za koje sad nemam lufta. Sjenica je na samoj ivici visoravni, u sred varoši počinje klasično brdsko goredoliranje, dućan, i nekoliko kilometara iza kampujem pod četinarima.

800 m spusta sa Jadovnika do Prijepolja

Ujutru produžim prema Novoj Varoši i pre sela Aljinovići skrenem levo na makadam (selo se vidi i levo i pravo niz drum). Ako pokušate da na saobraćajnoj karti Srbije nađete pravac sa najviše onih streličastih oznaka za nagib, sigurno će vam upasti u oči linija Aljinovići – Prijepolje preko Jadovnika. Dva jaka uspona, opipljiv spust između njih, plato sa pogledom na dolinu Lima (i još iza) i onda dug, cca 800 metara dubok spust u dolinu Mileševke. Ukapiram koliko je dan ustvari vruć. Niz Mileševku u Prijepolje, preko Lima, na magistrali levo, prođeš skretanje za Pljevlja, teretna železnička stanica ti je preko puta benzinske pumpe, videćeš je s druma.