Duboko u Beljaničkom severu

Pedalirali: Dragoljub, Marko, Dule, Željko i Sale
Fotografisao, napisao: Sale
aprila 2008

Istraživanje prostora od Suvog Dola ka Busovati, u rano proleće 2008.

Sve fribajking ture mogu načelno da se podele na dve vrste - istraživačke i hedonističke. Kada želimo savršen, ničim pomućen ugođaj glatkog plutanja kroz prostor, kada želimo maksimalno da uživamo u lepoti prirode ili da sa prijateljima podelimo doživljaj za koji unapred znamo da će biti savršen, biramo znane predele i puteve, prostore koje dobro poznajemo i gde ništa (sem vremenskih ćudi) ne može da krene naopako. Međutim, glad za otkrivanjem nepoznatog, geografski fetiš, želja da se popune "rupe" u sopstvenom poznavanju prostora, tera nas često da krenemo u neizvesnost upoznavanja novog, kada moramo biti spremni i na gurku, višak truckanja, blata, sporije napredovanje, agilno razmišljanje, uz dinamičnu izmenu plana na terenu. Nekim od tih puteva koje istražujemo možda ne bismo ni krenuli biciklom da smo znali kakvi su, nekima od njih verovatno idemo tad i nikad više, ali njihovo poznavanje će nam bez obzira na to biti korisno, makar za buduće pešačko tumaranje istim prostorom. Ono što je najvažnije u celoj priči jesto to što bez radoznalosti ne bismo otkrili nijedan od savršenih bajkerskih puteva koji čine glavninu predloženih trasa u Freebiking Atlasu. Dakle, fribajkersko istraživanje je neka vrsta puta preko trnja do zvezda, punog muka i znoja da bismo, tek s vremena na vreme, bili nagrađeni otkrićima puteva i predela pred kojima ne možemo da zadržimo u sebi uzdahe oduševljenja.

Godinama sam pokušavao da dođem do nešto više informacija o prostorima severne Beljanice, tog neporeglednog spleta blago zatalasanog terena koji se lagano, potpuno drugačije od vertikalnog odseka Beljanice s južne strane, spušta prema Žagubičkoj kotlini. U pitanju je ogroman prostor pomalo nejasnih geomorfoloških karakteristika, bez istaknutih grebena i bez jasnog smera pružanja, pun vrtača i drugih elemenata kraškog reljefa. Prostor koji u sebi krije neke od dubljih jama u Srbiji i brojne rečice ponornice. Dok su kraške uvale Busovata i Rečke nadaleko poznate, za većinu ljubitelja prirode ono što se nalazi severno od njih je potpuna misterija. Samo speleolozi s vremena na vreme pohode ove prostore, najčešće Tisovu jamu, koja je, uz Ivkov ponor na Rečkama, najpoznatiji speleo objekat Beljaničke kraške površi, izbušene poput švajcarskog sira.

Možda je neposredan povod da prelomim i krenem u ovo istraživanje bila serija fotografija Miroslava Uroševića na Panoramio serveru, koje sam otkrio njuškajući po Beljanici u Google Earth-u, kojima je on na lep način ispratio čitavu ovu trasu, sve do Busovate. One su mi otkrile potpuno drugo lice ovog prostora od onoga što sam očekivao. Naime, ja sam to zamišljao kao jedan od onih kraških prostora koji su pretežno zarasli u strnjak, gde su malobrojni puteljci zbog nekorišćenja odavno neprohodni, a planinske pojate urušene i napuštene. Međutim, na Miroslavovim fotografijama video sam bujno zelenilo, cvetne livade, solidne planinske puteve, bogate bukove šume ništa manje impresivne od onih na najvišim vrhovima Beljanice i shvatio da to nikako nije prostor napušten od ljudi. Tu je stočarstvo još uvek intenzivno, krave na pašnjacima po vascelo leto "šišaju" travu bolje od najkvalitetnije kosilice, a raznovrsnost geomorfoloških elemenata i flore daju prostoru izvanrednu živopisnost i dinamiku. Pomislih - zašto ja ovuda još nisam prošao? Zar ne bi bilo sjajno pronaći inspirativnu varijantu za zatvaranje bajkerskog kruga na relaciji Žagubica - Beljanica, umesto upornog vraćanja glavnim putem (koliko god on bio lep)?

Tako smo se nas četvorica iz Beograda, Dragoljub, Marko, Dule i ja, kojima se pridružio naš domaćin Željko iz pešačko- biciklističkog društva "Lisac" u Žagubici, oko 9:30 u nedelju 13. aprila 2008. godine obreli na parkingu motela kod vrela Mlave, rešeni da barem načnemo ovu ogromnu fribajking temu.

Da će biti izvesnih iznenađenja za neke od učesnika bilo je jasno i iz Duletovih i Markovih pitanja dok smo pumpali gume i obavljali poslednje pripreme za početak ture. Ne znam da li sam ja u najavi ture na listi bio nejasan, ili je Dragoljub u svojim pozivima drugarima bio još više nejasan, ali stekao sam utisak da je Dule očekivao opušteno, asfaltno penjanje na neku planinicu poput recimo uspona na Avalu. Čovek je sam priznao da prvi put posle 4 godine seda na (pozajmljeni) bicikl, a da nikad nije vozio neki pravi off-road. U tom trenutku me je oblio hladan znoj i poželeo sam da putevi koje ćemo zateći kada jednom u Suvom Dolu siđemo sa asfalta budu što je moguće lakši, kako naše novajlije u fribajkerskom svetu ne bi baš doživeli potpuni šok i pamtili ovu malu avanturu kao nešto što u životu više ne treba ponoviti. Naglasih ponovo da sam jasno napisao ISTRAŽIVAČKA tura, a to znači da treba biti spreman na sve vrste poteškoća. Dok smo prelazili uvodnih 5 kilometara asfaltnog zagrevanja ka Suvom Dolu ljudima sam u nekoliko navrata nagovestio da treba da očekuju nekih 800 m skoro kontinuiranog uspona, koji bi mestimično mogao da bude i dosta jak. A to će da potraje satima, dakle treba dozirati snagu. Željko je prokomentarisao da on i drugari iz Lisca češće voze na drugu stranu, prema Homoljskim planinama, zbog surovog i previše kamenitog terena na Beljanici, što je bila dobra opomena za ono što nas čeka.

Nakon jedne kraće uvodne uzbrdice pred Suvim Dolom, od samog centra sela je krenuo makadam, koji je ubrzo prerastao u zemljani put i ono što sam i očekivao (ali sam u tome izgleda bio jedini) - jak početni uspon na brdo Planinicu, kojim treba malo "na prepad" osvojiti prvih tristotinak metara nadmorske visine, posle čega bi pedaliranje trebalo da bude znatno opuštenije. Na putu je blata bilo tek u nekim usamljenim lokvama, ali je zato bilo kamenjara napretek (potpuno očekivano), koji će manje više obeležiti znatniji deo ove ture. Srećom, ovaj inicijalni ekstremni uspon, gde se na par mesta u dužini od po nekoliko desetina metara mora i pogurati, ne traje dugo. Završava se već kod bezimenog jezerceta na oko kilometar od centra Suvog Dola, za koje smo od domaćina čuli da je Zavod za zaštitu prirode predložio projekat njegovog čišćenja. Šteta bi bilo ovo zapustiti, jer su ovakva jezera u kraškim predelima zaista retka, posebno u Srbiji, zemlji gde prirodna jezera skoro da i ne postoje.

U fazi pripreme za ovu turu iscrtao sam dve moguće trase za proboj do Busovate; jedna je bila suvom dolinom Stenjke, koja lagano zavija ka istoimenom vrhu pod kojim izbija direktno na Busovatu, dok je druga bila grebenom koji se nastavlja na brdo Planinicu, a koji (po mojoj pretpostavci), prolazi pored Tisove jame i zapravo bi trebalo da izbija na solidan, širok kamionski put koji iz smera Busovate ide ka Suvom Dolu. U ovakvim planiranjima osnovni cilj je, sem pronalaženja puta sa što solidnijom podlogom, pronaći i put sa što blažim i ujednačenijim nagibom i najmanjim mogućim gubitkom visine dok se napreduje ka najvišoj tački. Dilemu je ovoga puta prelomio pastir sa kojim sam izmenio par reči dok sam hvatao dah na ekstremnom početku ovog uspona. Reče čovek: "Što niste išli uz Stenjku, tamo vam je ravno do gore? Tamo izlaze ljudi traktorima." Za mene je ta konstatacija predstavljala barem tri informacije u jednoj. Prvo, uz Stenjku postoji prohodan put, dakle nije zarastao u šiprag kako sam se pribojavao. Drugo, nagib je zaista ujednačen i umeren, pogodan za savladavanje biciklom. I treće, nismo morali da se penjemo ovim putem ka Planinici pa da se sa njega spuštamo u dolinu Stenjke, jer taj, solidan put uz Stenjku, kreće već od samog sela. Odluka je pala - ovoga puta ispitujemo put uz Stenjku ka Busovati.

Posle kraćeg, lepog, ali i prilično strmog spusta u dolinu Stenjke (tu smo izgubili oko 70 m visine), shvatili smo da konstatacija "tuda prolaze traktori" baš i ne mora da predstavlja uverljiv kvalitet za bajkersku evaluaciju puta. Put uz Stenjku jeste dovoljno širok, prolazi kroz lepo okruženje šume, stočarskih pojata i livada, ali je prilično neravan i kamenit, što njegovom inače umerenom nagibu daje jednu dramatičniju notu, čineći ga tehnički težim za savladavanje nego što bi to bio slučaj sa nekim nasutim ili asfaltnim putem sličnog nagiba. Marko i Dule, a sa njima često i Dragoljub, na ovoj deonici pokazali su prve znake posustajanja, više gurajući nego pedalajući. Polako smo napredovali, bez žurbe, Željko je sačekivanje ostatka ekipe iskoristio za branje kopriva, a ja za fotkanje i osmatranje okruženja u kome sam se po prvi put našao.

Na 15. kilometru od početka puta (odnosno 10. kilometru od Suvog Dola), u gustoj bukovoj šumi, put se račva. Pravo, uz Stenjku, put postaje strmiji i očigledno zapušteniji (deluje da retko ko zaista tuda prolazi), a glavni put, koji je bez sumnje izbor za sve one koji bilo kakvom motorizacijom ovamo zabasaju, pravi oštru serpentinu u desno. Pretpostavio sam da je, zbog nagiba, put ka Busovati probijem uz nekoliko serpentina preko obližnjih padina, tako da smo krenuli njime. Vrlo brzo inicijalno jača uzbrdica izvela nas je iz šume na livade i prilično zaravnjen, zatalasan teren, dugačku dolinicu punu vrtača između Predela i Velike Glave, gde smo po rasutim planinskim salašima sreli i prve ovogodišnje stočare, njihove krave i pse.

Put preko livada nas je uporno vukao na zapad, a ja sam posle par kilometara takve vožnje sve manje uverljivo ostatku ekipe uspevao da objasnim da je to samo zato da bismo nekako izbegli penjanje na 1135 m visoki bezimeni vrh iznad Busovate i zaobišli ga u širokom luku. Na kraju, kad smo stigli do jednog plota koji je preprečio put, a mi smo se, prema mojoj pretpostavci, već nalazili prilično blizu kamionskog puta koji ide od Busovate, u predelu Tikinog Brega, odlučio sam da presečemo ravno ka jugu kroz šumu i napokon okončamo tu agoniju "zaobilaženja" brda. Posle nekoliko stotina metara na pomenuti kamionski put smo, na opšte oduševljenje sve zabrinutijih članova naše male istraživačke ekipe, napokon izbili.

Gladni i sve više umorni, momci su pitali koliko još ima do mesta gde sam predvideo pauzu za ručak - obećanih 2 (po 2) km se baš nekako oteglo. Rekoh da ima još 2 km, ali ovoga puta stvarno :-) Tako je i bilo, jer smo ubrzo sa prevoja na 1060 m visine ugledali široku uvalu Busovate i njenih dveju ponornica, u koju smo se sa ogromnim užitkom sjurili. Sjahali smo sa bicikala, protegli noge do potoka, a onda prionuli na sendviče koje smo željno iščekivali od jutra.

Busovata je mesto koje vas svojim magičnom mirom, intrigantnim zvucima iz okolnih šuma i britkim planinskim vazduhom prosto mami da na njemu ostanete. Satima, danima ili godinama, svejedno. Upijajući i osluškujući. Jedno od onih mesta gde vreme stoji, mesto van urbanim ljudima poznatog prostora. Samo sam jednom u životu tu prenoćio u šatoru, i to pre četvrt veka, ali od onda se spremam da tu stvar ponovim. Treba se samo opustiti, usporiti sumanuti ritam života, dati sebi slobodu i zaustaviti trenutak. Ova ekipa je to upravo i učinila - dok smo Željko i ja uživali u tišini zureći u daljinu, Dragoljub, Marko i Dule su odvojili zdravih pola sata dremke tu, na livadi, nakon našeg nomadskog ručka.

Posle više od sata zabušavanja na Busovati, vreme je bilo da se krene dalje. Već je bilo 15:20 posle podne i trebalo je barem blagovremeno stići nazad, na vrelo Mlave. Doduše, pred nama je bio lakši i lepši deo puta, koji se sastojao iz jednog furioznog spusta prvo niz serpentine Busovate kroz gustu bukovu šumu do doline rečice Busovate i čuvenog vodopada Beljaničkog Buka, a posle toga, nakon kraćeg uspona na plato Dobrih Strana, putem oko Đule, završni spust u Žagubicu. Iako smo po kilometraži bili na pola puta, preostalih dvadesetak kilometara je efektivno bilo moguće savladati za tek nešto preko sat vremena. Naravno, to bi bilo moguće da nismo usput zastajkivali svaki čas da fotografišemo uistinu inspirativne prizore na koje smo nailazili na ovom putu, kao što je stena Straže koja se ponosno izdiže iznad doline Busovate, ili Buk (koji još uvek donosi malo vode, najveća količina se očekuje krajem maja i početkom juna). Sa platoa Dobrih Strana pružaju se živopisni pogledi ka Tisnici i Liscu, a u jednom momentu se pogledom mogu zajedno obuhvatiti Beljanička Kapa, Straža, Lisac i stene u gornjem toku Tisnice.

Nadomak Žagubice, na završnom spustu, dogodilo se i ono neizbežno - gumi defekt. Bila je to prilika da pojedemo još po jedan sendvič i da odmorimo kosti (a bogami i ligamente kolena i prepona, koji su Duleta kako je tura odmicala sve više mučili) dok je Dragoljub krpio gumu. U smiraj dana, sa još nekih pola sata fore do zalaska Sunca, napokon smo zatvorili krug. Spakovali smo bicikle, prašnjave i blatnjave od celodnevnog vilenisanja po Beljanici, pozdravili se sa našim domaćinom Željkom iz Žagubice, nakupovali slatkiša i gaziranih otrova i lagano, kroz sumrak, krenuli u klackanje preko kapije Homolja, ka kući.

Statistika... Za 4h39m efektivnog kretanja (da, skoro da smo u toku dana više zabušavali nego što smo pedalirali, što nije tipično za bajkerske ture) prešli smo ukupno 41,3 km sa brzinskim prosekom od 8,8 km/h. Za to vreme smo savladali oko 1100m ukupnog uspona. Bajkerski GPS Garmin Edge 705 koji je tom prilikom bio na testu (uskoro opširniji prikaz u GPS sekciji sajta) obavestio me je da sam na tom putu imao prosečan puls 150 o/min (maksimalan 180 o/min), prosečnu kadencu 58 o/min, kao i da sam sagoreo 2764 kalorija.