Kroz zapadnu Sloveniju

20.-22. juni 2008.
pedalirao, fotografisao, napisao: Dragan Jovanović

U petak u 4 i 20 sam ugasio računar i valjda u istom momentu počeo je pljusak.
- Tukaj je najbolji čas za pohodništvo v avgustu in septembru. V juniju je preveč deža.
- Pa dobro, bre, Slovenci, je l kod vas svaki juni ovakav ?
- Nije baš ovakav, ali je normalno da svaki čas padne kiša.
- A juli ?
- U julu su najčešće nepogode.
- Auu, gde sam ja došao...
Upalih računar ponovo. Gmail, freebiking. Igor Ralić oće na Palić. Nije što se rimuje, nego ga erc vuče na sever, a ne može dalje od Horgoša. On nema šengensku vizu, ali (klik na Naslove) ima sunce.
Eh, mislim se, ja imam višemesečnu šengenku, a erac mi u Savi, pa vuče nizvodno, ka Šapcu. Al valjda će i meni uskoro da grane.
- Dragan, kako se v srpščini reče pohodništvo ?
- Hm. Treking. Ili hajk. Zavisi od dijalekta. 

     ***

Oko 6 sam uskočio u sedlo i, dok su se poslednje kapi još cedile iz atmosfere, ja sam već bio sa spoljne strane gradskog tranzitnog autoputa. Jezdeći kroz mirisno poslepodne uz dolinu Horjulštice, s olakšanjem sam konstatovao da se oblaci razilaze, baš kako mi je vremenska prognoza obećala. Horjulštica teče kroz najobičniju pastoralnu dolinicu između šumovitih brežuljaka sa kojih se cedi ovaj protekli pljusak (a i prethodna višednevna kiša, čini mi se) i sama po sebi baš i ne privlači čoveka da prođe kroz nju, ali genijalni geografski položaj Ljubljane me prosto tera da bar u jednom smeru iskoristim bicikl kao prevozno sredstvo do nekih zanimljivih predela koji su praktično iza ćoška. A iznad prozaičnog dolinskog pejzaža šepurila se  grandiozna duga.

Do mraka – a bio je to onaj najsvetliji vikend u godini, pa još na ovim podalpskim geografskim koordinatama, tako da je mrak stvarno kasno pao – lagano sam stigao i da savladam uspon između Vrhnike i Logateca, i pronađem skrovito mesto za ilegalnu aktivnost kampovanja na za to neobeleženom mestu. Livada je bila bjelasički mokra, ali mi nije padalo na pamet da se ulogorim 3 metra dalje u šumi, u kojoj je i dalje padalo pri svakom naletu povetarca. A nada mnom je bilo obećavajuće čisto zvezdano nebo. Idealno vreme da pod svetlom čeone lampe konačno na svom novom zemljevidu Primorske proučim kako izgleda taj Nanos i kuda mu je najzgodnije prići.

Asfaltni drum za Ajdovščinu se penje na oko 900 mnv, ali odvajanje uspona na Nanos počinje tek nekoliko kilometara dalje, kada se u perspektivi već ukaže i duboki spust u srce vipavske doline. Silaz na makadam znači i kvalitativnu promenu doživljaja, jer se drum sužava i šuma sve uspešnije zatvara zaštitnički svod između prokuvalog bajkera i surovog junskog sunca u zenitu. Kratki ali jasni stenoviti odseci i poveće vrtače se pojave da upotpune atmosferu.

Odgovorno tvrdim da je posle skretanja za dolinu Bele bilo još jedno skretanje desno koje sam izignorisao i produžio po mapi u pravcu najvišeg vrha Nanosa - Suhog vrha, a kako se posle toga desilo da jašem desnom, a ne levom stranom grebena, nije mi ni sad jasno. Posle još par kilometara uspona ukapirao sam da sam na drumu kojim sam planirao da siđem sa Nanosa, a to je značilo odustajanje od Suhog vrha i sumnjive staze - takozvane mulotere - koja ga povezuje sa najboljim vidikovcem na Nanosu – Plešom, koja se evo sad nalazila frontalno ispred mene.

Ne znam da li je raga za gradsku vožnju koja me nosila uzbrdo baš toliko tromija od mog vernog Genesisa, ili se u moje butine u poslednje vreme suviše naglo zavukla podmukla Četvrta decenija, tek, ovaj ni po čemu grandiozni uspon me je iscedio mnogo više nego što sam navikao, i – kada se preda mnom šuma konačno proredila i otvorila mi pogled na goli i strmo odsečeni završetak grebena - nekako mi se u oko najjače uvukla vertikalna komponenta pejzaža, ona koja moj drum prvo svlači desno u dolinu, a zatim ga naglo iznosi gore na livadu, neudobno iskošenu u pravcu Pleše. Na tom surovom usponu pao je još jedan – neplaniran – odmor, ali samo 15ak minuta, kolko da povratim dah. Kada sam izbio na livadu nisam ni primetio da bicikom ipak upravlja onaj dečak u meni kojeg vazda zanima šta to ima van glavnog druma i na koji još način može da se stigne do tačke B - i koji me uostalom i dovodi na ovakva mesta - a već sam bio na pešačkoj stazi ovlaš ugaženoj kroz debelu travu, a čija prednost u odnosu na makadam – po njegovom objašnjenju – je ta što staza prolazi dosta bliže provaliji, pa obećava i bolji pogled. I eto novih iskušenja za moje izmučeno sredovečno telo. Kompromis je ubrzo postignut, i bicikl je ostao zavezan za žbun, a nas dvojica smo nastavili šetnju uzbrdo. Ne, nisam se popeo na sam vrh, zadovoljio sam se jednom lepo postavljenom stenom iznad provalije. I poželeo da se tri dana izležavam tamo upijajući sveži grebenski vetar za koji verujem da predstavlja gornji tok zloglasne kraške bure koja – po knjigama – baš negde odavde silazi ka moru. Pravcem bure je sišao i moj gladni pogled i posle kratkog oduševljenja strminom silaza u vipavsku dolinu prešao je preko pravilnog, ponavljajućeg reljefa šumovitih Vipavskih brda i na žalost ništa manje šumovitog Krasa, da bi se ukotvio negde u Golfo de Triesteu, čije se plavetnilo nejasno stapalo sa nebom. Desno, ka severu, iznad donjeg segmenta vipavske doline, pogled na Alpe zaklanja Trnovski gozd, kamenčina slična ovoj na kojoj sedim, i po visini i po strmini odseka nad dolinom. Da sam istrajao u usponu, zaslužio bih i pogled ka jugu i saznao da li panorama Kvarnerskog zaliva uspeva nekako da se provuče između Gorskog kotara i Ćićarije, ali, eto, jednostavno nisam imao volje za to.

U povratku nisam nikako bio raspoložen za već doživljeni gubitak visine (a ni za baš totalno vraćanje istim putem, da se razumemo), pa sam opalio prečicu preko livade, kroz, oo, duboku, gustu i sporu livadu, ka patrljku druma koji me začikavao nepun kilometar dalje, na istoj izohipsi. I taj kilometar beše dugačak kao retko koji, ustvari nikad pre nisam video tako dugačak horizontalni kilometar. Ali kad sam se ponovo domogao makadama i prevoja malo iza njega, posle toga sve bilo je spust. I to kakav. Uskoro se pojavio i asfalt, koji me furiozno sjurio u dolinu Bele (eh, hladni površinski vodotokovi, baš sam ih se uželeo), a zatim niz nju levo u Vipavu.

Prođoh kroz komad civilizacije – već konkretno u jadranskom slivu što se da naslutiti i po vegetaciji - i preko autoputa, a zatim uz Vipavska brda, sve do jedne lipe savršene za razvući šator ispod. Već sam se bio zavukao u njega kad – bogami beše već blizu 10 uveče – lokalni traktoristi krenuše da se u velikom stilu valjda vraćaju s njiva, šta li, uglavnom napraviše žestoku žurku oko mog bivaka. I ne bi mi prijatno, jer sam pretpostavljao da sam na nečijem posedu. Ali prođoše bez komentara, istovremeno sa poslednjim difuzno razvučenim zracima sunca.

 Ujutro, posle spusta u Branišku dolinu, konačno se popeh na teren koji me je na neki uvrnut način opasno privlačio već mesecima. Samim svojim nazivom. Kras. Kum svih poroznih i suvih kalcijumkarbonatnih predela na svetu. Odavno planiram da moja prva slovenačka tura bude posvećena baš njemu. I eto me, konačno.

Ustvari, teren na Krasu je sve samo ne krševit i surov. Reljef je šumadijski flegmatičan, civilizacija je prilično prisutna, a stene su pokrivene slojem crvenice i gustom vegetacijom. Velika površina je pod vinogradima, pod čuvenim kraškim Teranom. Znao sam ja sve ovo i unapred, al eto, :), nešto me vuklo.

Kombinujući vinsku cestu ovu i vinsku cestu onu zaputih se ka bezimenom grebenu koji oivičava kraški plato sa severne strane. Sam greben je na moje zadovoljstvo prilično go za razliku od ostatka Krasa. Ispeh se kroz šumu mirišljavog mediteranskog bora na golet apokaliptičnog izgleda i ukapirah da stabla ariša (ili mi se bar čini da je to ariš), odnosno njihovi ostaci, postoje i ovde, samo su, hm, malo pogaravili. Izgleda da je požar uništio šumu na južnoj padini grebena, a za njim su došli ljudi i posekli ono što je ostalo. Pretostavljam da ta preživela stabla i nisu bila baš nešto perspektivna posle prljenja pa ih je zato stigla testera, Slovenci se generalno dosta pažljivo odnose prema svojim šumama.

spaljeni greben iznad Krasa

Podnevno sunce je peklo kao da planira da dokrajči razbacano granje, a ja bih u tom dokrajčivanju ispao valjda kolateralna šteta, i to sam već osećao na ramenima. Sklonih se pod ekipu preživelih borova da gustirajući mlaku vodu i pogled na Kras i severni deo zaliva sačekam da prođe bar deo udarne vrućine.

Sišavši na asfalt susreo sam i ekipu moćnih rendžera na dvotražnim terenskim mopedima, ili kako se već zovu ona bučne ali sasrećom ne-baš-glomazne motorne turističke skalamerije, na koje me je tog jutra upozorila žena koju sam pitao za pravac. Kaže – dođu Italijani vikendom da se zezaju po Krasu, pa vole da se provozaju, i onda su onako, hm, malo kao pušteni s lanca. Eh, ali ja sam godinama po Beogradu trenirao preživljavanje na 2 točka, pa izvukoh živu glavu i iz susreta sa 5 bahatih klinaca, i nastavih lagano nizbrdo ka zapadu.