Nakon što prepešačite Kučaj po snegu postajete svesni da, možda postoje više planine u Srbiji, ali ne postoji veća divljina. Ovaj ogroman, nenaseljeni prostor, jedan dinamičan splet krečnjačkih i vododrživih stena koji nas leti mami svojim bujnim livadama i šumama, kanjonima, vidikovcima, pejzažima koji se pred našim očima neprekidno transformišu kako ostavljamo kilometre za sobom, zimi je mnogo suroviji, divljiji, pustiji.
…што претећ’ сунцу дере кроз облак… Мало се зна да су ови познати стихови Ђуре Јакшића којима почиње његова антологијска песма „Отаџбина“, инспирисани управо Ртњем! Наиме, у време када ју је написао, наш песник је службовао у Подгорцу и Сумраковцу, одакле се заиста лепо види импозантна пирамида са врхом који непоколебљиво стреми небу, често завијен у облаке
„Mоје перо“ се заглавило баш након Малиника… Поверићу вам тајну: недељу дана након излета, отишли смо тамо поново, преспавали на превоју између гребена и Великог Малиника, да ту дочекамо јутро и започнемо дан. Kao да је само извођење акције само подгрејало апетит за њим, и жељу да га још једном, натенане упијемо у миру. Једноставно, њега не можете да се заситите, он у човеку развија неку врсту здраве зависности. И знам да ћу то урадити још пуно пута (Боже здравља), јер овај масив, који чини крајњи источни обронак јужног Кучаја, располаже таквим садржајима, да није никаква случајност што је баш то подручје прво стављено под законску заштиту након Другог светског рата, колико год у међувремену био мало познат широј јавности.
Мишљења сам да Ђердап, а нарочито Мироч, не треба комбиновати ни са чим другим, у циљу прављења некакве атрактивне „руске салате“, која би привукла што више различитих планинарских жанрова и укуса. Та предивна, чаробна груда, крије у својим шумовитим недрима прави трезор природних драгуља, ушушканих у дубине зеленог и плавог… Он доминира изнад и званично најлепшег тока европског речног дива – Казанима; са његових стена пружају се видици до Карпата, овековечени у многе антологијске фотографије. Кречне стене над гвозденим вратима широке пробојнице, представљају симбол за читав предео Националног парка „Ђердап“, а појединца задивљују и напајају без обзира колико пута ту долазио.
У петак поподне, кренули смо ка Великом Кршу и Столу, или тачније дому ПД „Црни врх“, који засигурно има најбољи могући положај који може имати један планинарски дом. Место, где када се пробудите, можете испијати јутарњу кафу уз најлепши видик. Е, то ја називам одмором! А након кафице, шумском стазом пречимо пут ка превоју Цепе, те након изласка из шуме, пред нама се указује Његово Планинско Височанство – Велики Крш. Време ведро, топло и суво, Богом дано за успон на најлепши, најмаркантнији гребен Балкана (дозволићете, молим Вас), који је у ово време обрастао јоргованима и перуникама. И можете рећи да сам „брутални хедониста“, али нека ми нико не каже да такве лепоте не мотивишу за трошење гојзерица…
У многим материјалима, чак и оним тривијалним – туристичким, пише да је планина Тара добила име по старословенском добром божанству ТАР, који је ту решио да проведе свој божански живот. У литератури о Словенској митологији (бар оној којом лично располажем), не нађох бога Тара, али зато знам да када је 1996. године НП „Тара“ посетио директор европске федерације за заштиту природе и националних паркова, др Еткин Кларк, је рекао – Ја овако замишљам Рај –.
Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive…
Nekada davno, u klisurastoj dolini rečice Perast, nahodio se veliki pećinski sistem, od koga su danas ostali tek tragovi. Jedan od njih, kao lučno izvijeni prirodni kameni most, zaštićen je kao spomenik prirode – prerast Samar. To je tek prvi utisak na putanji od 15 kilometara, kojom sam želela da obuhvatim neke lepe stvari. Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više…
Ljudi moji, kako ja sada ovde da vam opišem pogled, sa AMFITEATRA vrha Kločanica, i panoramu u punih 360 stepeni ???! Pa ovo je presto Južnog Kučaja! Ovo je učionica geografije pod vedrim nebom! Zapravo i neznam odakle da počnem kada su vidici otvoreni U PUNOM KRUGU! Mogla bih da odštampam 11-odelnu panoramu i oblepim njome sva četiri zida dnevne sobe… Huh! Da počnem po stranama sveta, otprilike, kao kada daju spisak glumaca filma i naznače da je to po abecednom redu, a ne nekakvoj važnosti… 🙂
U subotu, prvog marta, planina Vukan bila je stecište planinara koji su odlučili da prokrstare ovom lepom homoljskom planinom, a pretežno sunčan dan zaokružio je, mogla bih da kažem, kompletan doživljaj. I dok je u Beogradu kasno popodne besneo vetar, nas je kiša zatekla tek poslednji sat pri silasku, tek toliko da je samo po neko izvadio kabanicu. Dok ona prava kiša nije omela kupanje u toplim, sumpornim vodama Ždrela.
Freebiking RSS