„Mislim da nema bicikliste koji ne bi zaključio da se zbog tog spusta vredi popeti gore 🙂 Mestimične vrlo kratke uzbrdice u povratku nipošto ne mogu da pomute radost globalne nizbrdice od nekih 23-24 km, kroz jedan od najlepših delova Šumadije. Dugo se ide najvišim grebenom u kraju, gde god da se osvrneš duboke, šumovite doline su svuda unaokolo, a niži vrhovi konstantno ispod tebe, spuštao se ili penjao. U povratku prođe već nekih 12 km jurcanja nizbrdo pre nego što se zaista stekne utisak da se put spušta!“
Лазарев кањон, као и његово непосредно окружење није обична траса коју треба прећи у задатом времену на некој тамо планинарској акцији; то је тест стрпљивости и доследности, односно – менталне кондиције. Не марећи да ли ће му икада неко доћи, он своје двери отвара једино чврсто решеним намерницима, који са њим тад остају у трајној вези, а за то је потребна заиста јака жеља и спремност да се прописно изгребете пробијајући се кроз стрњаке до његових прелепих, величанствених литица; да са све кућицом на леђима прођете све његове коридоре, ма чиме Вас изненадиле препреке које ће Вам сервирати.
У многим материјалима, чак и оним тривијалним – туристичким, пише да је планина Тара добила име по старословенском добром божанству ТАР, који је ту решио да проведе свој божански живот. У литератури о Словенској митологији (бар оној којом лично располажем), не нађох бога Тара, али зато знам да када је 1996. године НП „Тара“ посетио директор европске федерације за заштиту природе и националних паркова, др Еткин Кларк, је рекао – Ја овако замишљам Рај –.