Đole (i ostali),
Obaveze koje sam preuzeo kao predsednik Jeep Club-a na žalost nigde neće pobeći sa dolaskom 2012. godine, čak će se i intenzivirati kako se dalje razvija klub i vrlo verovatno ću vrlo brzo doći do tačke da više neću moći da se razvlačim na sve strane i da ću morati da biram između kluba i posla u SAT-u (meni je prilično jasno šta ću odabrati). Kao da sve to nije bilo dovoljno, u tu priču su uleteli i perspektivni poslovi sa nekim ozbiljnim stranim agencijama koje organizuju avanturistička putovanja, tako da je sasvim moguć scenario da ću do kraja godine morati da angažujem i druge ljude, odnosno da bi tu moglo da bude posla i za mnoge od vas koji su spremni da se profesionalno angažuju. Konkretno, ljudi koje sam u decembru vodio po zapadnoj Srbiji su iz najveće izraelske agencija za organizaciju avanturističkih putovanja (jeep safari, MTB, hiking, canyoning, paragliding...) i kada bi njihovo oduševljenje Srbijom koje su izrazili nakon ta četiri dana obilaska rezultiralo ostvarenjem prognoze da bi mogli tokom letnje sezone svake nedelje da imaju po jednu grupu u Srbiji, ja zaista ničim drugim ne bih imao vremena da se bavim (a ne bi bilo ni potrebe, jer bi to bio vrlo ozbiljan posao).
Zašto sve ovo pričam? Jednostavno zato što mi je zaista žao što više ne uspevam da nađem vremena za opušteno bavljenje prirodom iz zadovoljstva, mimo nekih komercijalnih organizacija ili snimanja za SAT
. Nekada je možda bilo mnogo manje perspektive za neki razvoj posla, ali je sve bilo mnogo opuštenije, i zaista je mnogo više moglo da se uživa u životu. Goca i ja smo obećali sebi da ćemo za Novu godinu ukrasti jedno nedelju dana od obaveza i sveopšte jurnjave u 2011, da ćemo pobeći negde u divljinu da, za promenu, malo ne radimo ništa i ne zadajemo sebi nikakvu satnicu, da se ne bavimo nikakvim "velikim istraživanjima" i to smo i uradili, otišavši na Sokolinu na Tari. Znajući da će, onog trenutka kada se vratimo, zamajac 2012. početi da nas melje čak žešće nego što je to bio slučaj u 2011. (Goca je u međuvremenu i registrovala svoj klub, čiju ćete prezentaciju uskoro moći da vidite na
http://serbianoutdoor.com).
Jako bih voleo da sastavim neki plan bajkerskih tura za 2012, pogotovo zato što mi pedaliranje kao način provođenja slobodnog vremena zaista sve više nedostaje, ali zaista nije realno da ću to stići da uradim, a naročito nije realno da ću u zgusnutom kalendaru ostalih obaveza imati dovoljno slobodnih termina. I sa kačenjem godišnjeg plana tura za Jeep Club (što jednostavno moram da uradim, jer su preuzete i određene obaveze prema strateškim partnerima koje imaju i finansijsku težinu) kasnim nekih desetak dana. Poslaću vam link da vidite taj plan tura kada ga postavim, i bilo bi mi drago kada se one najatraktivnije biciklijade ne bi poklapale sa 12 tura iz zvaničnog programa JCS kako bih imao nekakvih šansi da se pridružim, mada znam da bi bilo bezobrazno od mene da tako nešto očekujem. Deep down inside nekako osećam da je sve ovo što se dešava samo neko privremeno stanje, da ću kad tad uspeti život da postavim kako treba i da će mi to ponovo dati dragocenog slobodnog vremena da radim ono što najviše volim.
No da ne tupim više, kapiram da ovo počinje da liči na kuknjavu, ali nekako osećam obavezu da vam objasnim da se ne radi o tome da me boli uvo za sve - samo pokušavam da uhvatim poslednji voz da nešto zaista konkretno napravim od stvari koje umem, da sopstveno znanje kapitalizujem, a to mi jednostavno oduzima previše vremena. Da sam spreman da se pomirim da platicom u SAT-u i odsustvom perspektive da ikada napravim nešto što bi bilo samo moje, taj problem verovatno ne bi postojao. Ali znam da mogu više od toga, samo mi malo nedostaje menadžerskih sposobnosti
Zaista bi bilo sjajno ako biste preuzeli inicijativu i koristili sajt u njegovom punom potencijalu - kako za postavljanje najava, tako i za pisanje priča sa vaših putovanja. To mi je bila želja kada sam ga portovao u WordPress.
) i ektremna dva kruga koje pripremam...