Dolomiti-Drava tour

[Janic]

Pozdrav cestiti korisnici ovog pomalo usporenog dela freebiking foruma! Da bih oziveo stvari pomalo, odlucio sam da napisem po koju (nadam se ne previse glupu ) reč o svojoj nedavnoj turi bajkom, kroz Italiju, Austriju, Sloveniju i Madjarsku... pa pocnimo redom!

Mapa rute kojom sam prosao- https://ridewithgps.com/routes/14301531
Izbor fotki- https://goo.gl/photos/nTQ5PL1Ub8wisptL8

Uvod

Premisljao sam se o mestu nove ture. Jedan plan je bio da se ide na Durmitor- otpao je iz ličnih i porodičnih razloga. Razmišljao sam se i o Transfagarašanu, ali bih želeo to da popnem u društvu. Sledeci logican korak za turu od 7 dana su bili Alpi! Na žalost, ni ovaj put nisam sakupio društvo, ali me to nije sprečilo da se lepo zabavim
Kao što je vazda red bio na mojim akcijama, kupio sam kartu za bus- konkretno za Vićencu, po ceni od 55e, u jednom pravcu. Bila je opcija da se uzme i povratna za 80e, ali nisam želeo da se sputavam na taj način. Prvobitni plan je bio da izvozam do Bormio, pa na Stelvio pass, ako mogu.

Vicenza, Verona

Samo putovanje busem nije bilo specijalno naporno, kondukter je primio stvari u bus bez frke, uz 300din nadoknade. Kul čika najbolja stvar je što nisam morao da rasklapam bajs uopšte, te sam brzo bio spreman za pokret.
Nakon 11h vožnje, stižemo na autobusku stanicu, te sam već oko pola 8 u centru Vicence. Oduševljen sam gradom- svaki italijanski renesansni istorijski centar liči jedan na drugog, ali opet ima svoj šmek. Trgovi su nešto uži no što sam navikao, ali su fasade i kolumne u srcu grada divne.
Već oko 9 krećem dalje, gledam mapu, gleda ona mene- izabrao sam put kojim se ređe ide, tj ima manje kola, ali me to košta nekoliko prilično jakih brda, na samom startu. Priroda je lepa, prvih 20km prolazim pored mnogobrojnih vila, smeštenih u šumici, isto kao u Toskani. Ipak, previše je sporo napredovanje, a večerašnji cilj- Trento- vrlo daleko. Tamo sam se najavio warmshowers domacinu. I potpuno se precenio jeste to na mapi nekih 160km, ali ima da se vozi uzbrdo nizbrdo, a kako čovek da ne stane i ne razgleda, fotka, jede, pije?
Prvi peh me hvata već na 50. km. Sunce već sada nemilosrdno prži, vazduh je zagušljiv, a pored mene samo tutnje kamioni, iako sam se po mapi kretao isključivo sporednim putevima- gužva je ogromna i sve se nešto mislim što sam se zeznuo što sam krenuo bajsem do verone, umesto da lepo sednem u voz. Naime, osetio sam da mi je izuzetno teška vožnja. Skinem ti ja bisage, imam šta da vidim. Kočnica (avid elixir 3) blokira zadnji tocak! E do mojega, skinem točak, pokušam malo da je razradim, kao što mi je to ranije uspevalo. Ovaj put- hoćeš džavola- ispada mi kompletna kočnica. Kako sam to uspeo, evo ne znam ni sam. No, nastavljam dalje, ovaj put dosta lakše. Već je 11 kad stižem u centar Verone, gde sam još jednom oduševljen glavnim gradskim ulicama. I gužvom svugde. Probijam se do periferije, gde nalazim na pravi bici centar- majstor je vrlo uporan, ima pomoćnike, ali ne može da izduva vazduh iz kočnice. Mora nova, do mojega. Šta da se radi, ne mogu sada da biram, valja imati zadnju kočnicu ako želim da se spustim živ sa Alpa. Usput se u radionici gleda Giro, sa strašću i navijanjem kao što naši ljudi gledaju derbi. Totalna zanesenost usput kupujem i zadnje svetlo za kacigu, kao i bravu za bajs. Cene su korektne, kao kod nas
Oko 6 su popravke gotove, ali vremena je sve manje. I dalje je toplo, ali se oseća da će se promeniti, nadoilazi kiša. Izlazim iz Verone rekom Alte Adige koju ću pratiti još dosta kilometara, bici stazom, razmišljam se šta da radim ako počne padati. Oko 8 konačno stižem na jezero Garda, potpuno izmoren dogodovštinama prethodnog dana i u priličnoj meri uplašen perspektivom da mi se još nešto pokvari na visini od preko 2500mnv. Pitam nekoliko ljudi usput da u njihovom dvorištu stavim šator, glatko me odbijaju, ovo su ipak vrlo imućni ljudi, pored garde se živi na visokoj nozi. Uopšte me ne impresioniraju svojom arogancijom, puštaju male kučiće da laju na mene dok pokušavam da im se obratim. Pravim kamp na zvaničnom mestu, imao sam sreće sa cenom- 10e, uz pogled na jezero. Mislio sam da će biti mnogo više, sudivši po iskustvima drugih u ovim krajevima.

Garda, Trento, Bozano

Rano je jutro, drugi dan ture. Drugog dana kao po pravilu uvek više uživam nego prvog, pošto je dobar deo psihičke tenzije oko polaska i pakovanja prošao. A i razmišljam se da je dovoljno kvarova na bajsu za sledećih mesec dana vožnje. I bio sam u pravu Ko nije bio, obavezno to da učini - jezero Garda je divno! Bici staze posebne nema, ali su putevi sve do 9 vrlo prazni. Ima li lepšeg mesta za doručak do na obali hladnog jezera? Nema! Na gardu dolaze uglavnom nemci i austrijanci, pa su cene prilagođene njima, sve je jezivo skupo. I bajsevi kakvi se voze, sve najnovije , najnamunjenije, prosto me je zamalo bilo sramota svog ljubimca, kakve su to full susp zveri. Takve su i brojne jahte. I džipovi. Naprosto, ovo je ekskluzivno odmaralište i imam utisak da sam ja sa svojom mesečnom platom od oko 440e uljez i da ne pripadam. No, brzo zaboravljam na izvesnu dozu nelagodnosti, posmatrajući planine koje se strmo obrušavaju u mirne jezerske vode i prave refleksiju. Oko 10h, dolazim do krajnjeg severa jezera garde, odakle kreće uspon, ali to je i tačka sa koje mnoge mtb staze kreću. Na moju veliku radost, odavde pa sve do Maribora- postoji savršena bici staza, tako da je uživanje potpuno. Na moju nesreću- kreće i dosta strm uspon, ali to kompenzujem lepim prenosom na mtbu. Barem neke koristi od njega vreme je i dalje lepo, sunčano, ali se još intenzivnije oseća dolazak oluje. Nizak pritisak.

Put kroz planine ka Trentu je fenomenalan, vozio bih tuda svaki dan! Odvojen je od saobraćaja, a bajsevi i čitave porodice na njima samo zuje. Verovatno sam najsporiji biciklista tog dana na stazi, svugda stajem da fotkam. Pratim i dalje Alte Adige, jednu prilično ozbiljnu reku, drugu po dužini u Italiji. Negde oko 2 stižem u Trento, usput pričam sa porodicom iz Minhena. Mama se porodila pre 7 meseci, tata vozi devojčicu, a oboje gomilu stvari, idu iz Rima, vraćaju se kući. Hrabri ljudi, svaka im čast! Bici staza prolazi između nestvarno moćnih vrhova, širokom dolinom. Sedi i vozi, pusti mozak na ispašu!

Stižem u Trent oko 2, sedam da jedem ispred trenutno zatvorenog muzeja u centru. Gori sam od imigranata grad Trento je tipičan italijanski gradic, sa nekim uticajima austrijske gradnje- i zaista nemam osećaj da sam više u italiji. Svi pričaju nemački, ali ajde šta ćeš, nekako se sporazumevam. Blizu trenta je i odvajanje- odustajem definitivno od Stelvija, zbog trija: nedostatka kondicije- fizičke pripreme- tehničkih na bajsu. Ići ću na nešto niži prevoj 2200mnv kod ski centra Cortina d Ampezzo.
Od Trenta dalje ka Bozanu put je potpuno ravan, siroka je bici staza, nastavljaju se divni vrhovi. To je to, stigao sam na Alpe! I navlače se oblaci, sa kojima počinjem trku, i to je igra koju igram u sledećim danima, trudim se da uvek budem korak ispred oluje. Poslednjih 60 km tog dana imam i sreće sa vetrom- mahom mi duva u leđa. Donekle mi je i žao biciklista koji voze 'uzvodno', kad vidim koliko se muče. I stvarno, oko 8 stižem u predgrađe Bocana, probam da se uglavim kod više ljudi u dvorište, svi me redom odbijaju. Nema tu milosti, bato, čist kapitalizam. iako je bilo mesta za kampovanje na divlje, nikad nisam u potpunosti opušten kad to radim, pa plaćam kamp, najviše na celoj turi- 17e. Imaju bazen, wc je potpuno čist, struja, wifi, sve što treba...
Sutradan ustajem pre 6, pakujem stvari, i pravac planine! Ali pre toga divni Bocano, bivam nagrađen praznim centrom grada, trgovi, ulice, katedrala. Čini se da pripadaju samo meni, definitivno najjači utisak od svih gradova koje sam prošao tih dana. Impresioniraju me te drevne, pomalo klaustrofobične ulice. Ovde ne prođe baš toliko ljudi kao kroz Vićencu ili Veronu, npr, nema tog masovnog turizma. Takve gradove najviše volim, dok krstarim biciklom...
Staza koja vodi iz Bocana na sever je svetsko čudo i nešto što bih svakome biciklisti preporučio da ide, vidi, doživi! Italijani su iskopali kroz strmu i usku klisuru autoput, železnicu, a zatim dodali posebnu bici stazu, a ne mrzelo ih da probiju i preko 20 tunela dužine između 20 i 500m, sa sve osvetljenjem! Ta staza vodi ka Austriji, i penje se postepeno, blago, od 200mnv ka 1200mnv. Negde na 600mnv odvajam se desno, ka Kortini, a oblaci se samo navlače. Već je 10 ujutru, i u sebi se mislim 'sad ili nikad'. Uzbrdica je prilična, negde do 10%, napor je velik, zbog tereta koji nosim, ali nekako ide. A onda na oko 1000mnv počinje da pada! Sipi, spojilo se nebo i zemlja, izgleda kao da će se svakog časa smrknuti. Čekam ispod nadstrešnice neke pola sata, sat. Nade za bolje vreme niotkuda! Spustila se temperatura na 12 stepeni. A gore znam da me čeka pola metra snega, Giro je izašao na tu visinu, kod Risoula. I znam da me do tamo čeka još 2 manja prevoja i spusta. Ukupno 60km teškog terena, bez neke nade za jeftinim smeštajem u slučaju da se kiša nastavi,a obećali su hidrometeorolozi da će padati sledeća dva dana. Te činjenice me obeshrabruju, te se u kratkim rukavima spuštam dole, ka reci i psihičkoj bezbednosti, ostavljajući visoke prevoje Dolomita za drugu priliku. Ima dana za megdana, mislim se, dok kisnem i drhim na vetru, čuvajući windstopper kao trenutno jedinu suvu opciju dugih rukava...
Kako sam se spustio u podnožje, tako kiša staje! Nastavljam dalje, sasvim neočekivano me put nanosi ka gradiću Kjuzi (Chiusa), teško je rečima opisati tu lepotu, srećan sam što imam priliku da prođem jednim takvim umetničkim delom, za koje nisam ni znao da postoji. Naravno, trenutak ushićenosti prethodi kišonosnim oblacima, koji me 'zakucavaju' na autobuskoj stanici sledećih sat vremena...
Ostatak dana je prošao u sličnom maniru- još dva puta sam stajao po dva sata, sve bežeći u pravcu jedine tačkice svetlijeg neba, dok se svuda ostalo između vrhova na 2700-3600mnv valjaju oblaci, crni, teški. Kunem sudbinu, ali takav je život onoga ko se odluči da makar i na kratko putuje biciklom, te se brzo pomirim sa sudbinom. Oko 6 popodne se oblaci konačno malo rastvaljaju, dozvoljavaju mi prolaz u Brunik, poslednji grad italije, koji brzinski razgledam, pošto sam saznao da se na samo par km odatle, u selu Perka, nalazi kamp.
Krećem ka njemu, dok mrak polako pada. Staza vodi kroz šumu, nekoliko bici tunela i konačni uspon do samog sela. Ovde me je očekivao definitivno najjeziviji trenutak čitave ture, sablasna vozna stanica iz koje vodi potpuno prazna zgrada sa dva lifa u njoj. Nigde nikoga, prava scenografija za horor film. Učinilo mi se da čujem korake, te se brzo sklanjam odatle, i vozim do centra sela, vidim nekoliko ljudi ispred picerije. Taman da ih upitam za tačno mesto kampa, u sebi se mislim. Vidim ispred trojicu mlađih tipova, veselih, nasmejanih, završavaju obrok. Reč po reč, odakle si, gde ideš, deluju zainteresovano. Pozivaju me na pivo, dva. Predstavljamo se, jedan od njih se zove Džoni, obučen je kao kauboj, kaže mi njegov drugar da ga svi u selu znaju kao Džoni Keša. Vozi golfa dvojku i kaže da je lovac. Takvu jednu opuštenu družinu sam zapravo i čekao, može se reći. Prenapregnutih živaca, lepo je biti u društvu opuštenih ljudi, te ih upitam da li bi mogao da postavim šator kod jednog od njih. Predlog odmah biva prihvaćen, kaže Džoni, ti ćeš kod mene spavati, ali prvo idemo na još jedno pivo.


Austrija
Nastavak sledi...

[bluealek]

Odlično Janic! Ako si raspoložen da sve to složiš u jedan putopis u Turoteci, kako i priliči, samo reci, pa da ti otvorim korisnički nalog na glavnom delu sajta. Nije uopšte komplikovano, klasičan Wordpress editor, slično slaganju teksta u Wordu.

[Janic]

Džoni i njegovo društvo koje sam upoznao u piceriji su se ispostavili kao odlično društvo! Od njih mi je i najzabavniji deo večeri, gde se iz tog drugog restorana/kafića penjemo nazad do njegove kuće gde ću spavati. Da bi me ubrzao, Džoni otvara prozor suvozača i viče 'hvataj se'. I uz blagu pomoć nogu penjemo se uz vrlo strmu uzbrdicu ka njegovoj gajbi. Prava švapska, lepo je biti u suvom i toplom! Žurka se tu ne zaustavlja, peva se, svira gitara, jede domaći med i sir, sve vrhunski specijaliteti. Za oproštaj, daje mi teglu meda, i po 300gr sira i šunke. Svaka vam čast momci, ovo je samo dokaz da svuda ima dobrih ljudi i ne treba previše se oslanjati na priče o hladnoj i zatvorenoj ovoj ili onoj naciji, tj pripadnicima iste!

Austrija, Drauradweg
Sledeće jutros- naravno kiša! I to ona dosadna, teška, uz 15ak stepeni, koja izgleda da ne namerava da prestane još par dana. Džoni odlazi na posao, a ja na trem ispred njegove kuće, gledam kako komšija preko puta vodi ćerkice u školu, biciklima svo troje. Po ovakvom danu stvarno je cikloturizam vrlo zahtevna kategorija. Pravim plan- voziću po kiši do prve pumpe, gde kupujem šuškavac. Kiša pada u toku celog dana, sa manjim ili većim intezitetom, te sam prinuđen da pravim dugačke pauze. Ipak, uspevam da povežem simpatičnu kilometražu tog dana, te se ne može reći da je potpuna katastrofa.
Kod gradića Silian (pravi alpski austrijski gradić) nailazim na tablu na kojoj piše Drauradweg- bici staza pored Drave! Dalje na tarabi stoji da sam trenutno na cca 1200mnv i da me očekuje spust od 1000m ka Sloveniji! Ovo mi greje srce i telo, te nastavljam dalje fenomenalnom dolinom, usput prolazeći pored 4 gospođe u 60im godinama koje putuju u istom pravcu, pokazujući srednji prst očekivanjima društva i nametnutoj ulozi! tako treba, vitalne su ove žene austrijske!
Sledi 50ak km laganog spusta, a čini se da na svakih 100 obrtaja pedala ima zbog čega zastati i fotkati. Oko 4 popodne počinje žestoka kiša koja me uhvati sledeća 2 sata na voznoj stanici, gde ima struje, toplo je a čak i mini-knjižaru imaju, niko je ne čuva, podrazumeva se. Nedelja je, skoro nikoga nema na stanici, pa vreme sporo teče, daje mi prilike da o svome dobro razmislim. Čak i razmatram opciju da do Lienz-a produžim vozom, ali to je kao neko varanje, pa ostajem pravoveran u sopstvenoj glavi, osnovnoj ideji.

Lienz i okolina
Divota, šta reći. I vreme se popravlja, sunce kaplje sramežljivo, livade su i dalje zelene i sočne, da čovek kravi pozavidi. Polako se primećuje da izlazim iz Dolomita, zbog čega mi je žao, ali samo nek se kotrlja, to je moj moto za ovih 7 dana. Skupljam dobru kilometražu tih dana, te sada ne postaje nerealna priča da ću stići kući u zacrtanom roku na vreme, a biciklom. Sad sam u modu putovanja, udobno mi je i zabavno, mogao bih ovako još nedeljama, čini se.
Villach i Klagenfurt su mi ispali dosta slični. U ovoj regiji naših ima koliko i Austrijanaca, čini se. U klagenfurtu je naški drugi jezik iza nemačkog, što je samo znak da se bicikli ne ostavlja ni na 30 sekundi. Znam i ja za jadac. moram samo reći da sam dosta razočaran samim jezerom Wothersee na čijim je obalama Klagenfurt, sve je potpuno privatizovano, pa nema govora o vožnji bicikla pored same vode, što je stvarno šteta, ali postoji odlična staza na 15m od vode.

Izlazak iz Klagenfurta je komplikovan, kao i izlazak iz bilo kog većeg grada- zaglavljujem se između kamiona i autoputeva, ali svakoj muci dođe kraj, da bi ga sačekala sledeća- ovaj put brdaščad brojna. I divno očuvane šume oko mene. Izlazak ka Sloveniji izgleda prilično napušteno i retko naseljen, takvi su ljudi ovde, vidiš im kuće, vidiš im automobile ispred istih tih kuća, njih malo slabije. Ovde i napravim manji kiks , te završavam u polju bez ikakvog puta. Ajde nazad, pa na cestu, pa spust od 20km za kraj dana, cca 2-3%, taman da ne moram da verglam. Ovde pratim Dravu daleko ispod mene, prelazim viseći most za bicikle iznad dubokog kanjona, još jednom se uverivši kakva smo mi rupa od zemlje, barem što se ovih stvari tiče. Poslednje veče u Austriji nalazim kamp, baš ispred same granice, što mi daje ukupan skor od 2.5 dana za celu Austriju, što mi imponuje, ali me i čini tužnim što nisam mogao duže da se zadržim. Računam da imam još 3 dana da stignem do Srbije. A ispostaviće se da je život daleko interesantniji od predviđanja...

[Janic]

Slovenija
Nakon spusta od 1000m prethodnih dana, očekuje me još otprilike 150 niz samu reku Dravu, do Maribora, za 80km. Malo me brine predstojeći put, vidim da je magistralni i jedini veći u ovom delu, što bi kod nas značilo da je kamiona više nego vrabaca. Ispočetka tog jutra pratim bici stazu, možda 30km izdržavam na njoj. Ona je divna, ide kroz brda i livade i blatnjavim cestama, ali previše je za moje već umorne noge 5. dana puta ovakva egzibicija, sa usponima od 15%, te se vraćam na magistralu, pored reke. I ispostavlja se kao odlična vožnja, jedna od prijatnijih uspomena ove cikloture, pošto saobraćaja ima vrlo malo, a na svakom koraku neko divno selo, odmorište uz reku, a postoji i muzej splavarstva sa natpisima. Divota za kasni doručak umornoga bicikliste.
Maribor je studenstki grad, divnog centra, živopisan i nasmejan, zbog tolike količine musave studentarije. Sedam u kafić, započinjem razgovor sa jednim od meštana koji me pita odakle sam i ko sam. Časti pivom, živ bio! Slovenci uživaju životom, dišu punim plućimaa. Zbog svega viđenog, ovaj mi se deo Slovenije a naročito Maribor više dopadaju od onog od prošle godine, u blizini Ljubljane, gde sam pedalao u junu 2015. O tom putu možete pročitati na drugoj temi ovog foruma...

Za kraj, iznenađenje!
Istočna Slovenija će se pokazati kao prilično tvrd zalogaj, ima dosta brda, ali mi sada to prija, kada sam se toliko približio kući, a računam da imam dovoljno vremena da se kroz ravnu Mađarsku probijem do naših zemalja i pravog bureka. Sada je utorak, a dan sunčan, topao, ovde je izvučena sva suština lepote cikloturizma, nema se šta dalje dodati. Sloboda i vetar u kosi i brooks sic, jes vala. To veče spavam u mađarskoj, na 15ak km od grada Nagykanisza. Utisak je daleko mnogo lošiji nego ranijih dana, tačno se primeti razlika u standardu, bedne kućice i mrtva sela. Makar je put dobar, te prolazim oko 190km ovog dana, što beležim kao uspeh.
Spavam u hostelu kraj puta za koji me oderu 14e, a prljava soba katastrofa. No morao sam stati u koliko-tolikoj civilizaciji zbog interneta, čekao sam značajne vesti. I iste večeri ih dobio! Posle 6 meseci čekanja i volontiranja, konačno sam dobio ugovor na 2 godine, brzo da se vratim u Srbiju! Kakva sreća, kakva radost! Očigledno je bilo potrebno da probijem dolomitske zidove da bi se ovako nešto desilo!
Sutradan se budim pre 5, bicikli pod noge, pa do prvog većeg grada. Kakvi su predeli, uopšte mi ne pada teško što se vraćam kući, naročito kad se uporedi sa velepnošću Alpa. To bi možda bila i moja najveća preporuka, ako neko planira proći biciklom ili je nekoga ova priča nadahnula da ponovi makar deo ove ture- nikako ne idite na istok! Ostavite najlepše pejzaže za kraj, istočnu mađarsku makar možete preskočiti. Lep je deo niz Dunav, ovo ostalo nije vredno pomena, barem po onome što sam video. Makar su cene daleko niže nego u Austriji, što je velika prednost...
Prvi bus me ostavlja u Baji, pa prelazim granicu biciklom, računam da ću do večeri stići u Pančevo, gde me čekaju M. i roditelji i prijatelji. Ovaj deo je sasvim simpatičan za vožnju, ali se odmah oseti srpska vozna bahatost, malo sam i zaboravio kako to izgleda kod nas kada te obilaze sa čitavih 7 cm lufta.Moja je teorija da su u direktnoj sprezi dužina splovila i luft koji vam muški vozači daju, pa nek to tumači kako ko hoće.

Zaključak i cene
Izuzetno interesantna tura! Kakvi pejzaži! Dolomite treba doživeti!
Preporuka za druge bi bila da ponesu teret, ali i da ga ostave u podnožju, pa trk gore na prevoje slobodni od bagaža! U ovakvoj bi se zabavi moglo nedeljama uživati, samo pazite, zabeleženi su i smrtni slučajevi, na žalost, čak i među našim biciklistima!
Ukupni troškovi, ne uključujući popravke i kupovinu nove brave, su iznosili oko 240e, u šta spadaju sve bus karte, spavanje svake večeri u zvaničnom kampu i hranu iz supermarketa. Cena kampovanja za jednu osobu u junu su me pozitivno iznenadile, očekivao sam 15-20e, ispostavilo se da je prosečna cena 11e, što je meni lakše da platim, pa da imam sav komfor tekuće tople vode, a ne idem često na ture, na žalost.

Ako ima daljih pitanja, slobodno ih postavite.
Pozdrav svim dobrim ljudima i vetar u leđa!