Ljudi ne najebavaju jednostavno zato što tamo ne idu (sem nekih retkih izuzetaka koji ne najebavaju zato što uspevaju da ostanu neprimećeni). Kad si poslednji put recimo čuo da je neko prepedalirao Kosovo, a da se pritom nije pravio englez? Iskustvo Talesa sa planinarenjem po Kosovu koje je svojevremeno opširno opisao na yu-mount listi dovoljno je jezivo da tako nešto u meni ne pobuđuje ni najmanju dozu radoznalosti. Možda za jedno 20 godina.
Što se prelaženja istih brda trista puta tiče, možda su neka mesta jednostavno toliko lepa, da još više uživaš upravo u tome što ZNAŠ gde ideš i što se unapred raduješ onome što ćeš da iskusiš? Sem toga, ne možeš neki predeo da upoznaš jednim prolaskom. Kad negde prođeš prvi put, to ti je kao da si samo liznuo šlag sa torte, još uvek zapravo nemaš pojma kakvog je ukusa. A da bi došao do one najslađe voćke duboko u torti, moraš da progutaš poprilično zalogaja.
Svaki put kad dođeš u neki predeo o njemu saznaješ nešto novo. Skidaš novi sloj, primičeš se bliže suštini. Primećuješ one detalje koje ranije nisi bio u stanju da primetiš jer si bio isuviše zaokupljen slikom celine. Ne znam da li si primetio, ali retko idem dvaput potpuno istim putem, volim svaki put da napravim neku varijaciju, da otkrijem nešto novo, nešto gde još nisam bio, iako sam u samom kraju možda 100x do sada bio. I TAKVA otkrića, na prostoru koji već dobro poznajem, meni su daleko uzbudljivija nego kada kao pile po mraku bauljam po predelima o kojima ama baš ništa ne znam. Imati neki predeo koji ti je dovoljno blizu kuće da do njega možeš brzo i lako da stigneš, a koji zaista ima sve što je potrebno za beskompromisni užitak u divljini je mnogo uzbudljivije nego skakati s torte na tortu i svuda jesti samo šlag
Ne tvrdim da ne bih voleo s vremena na vreme da posetim i neke predele koji su za mene potpuni novitet, ali u realizaciji tih želja postoji jedan značajan hendikep, a to je njihova udaljenost od mesta stanovanja. Na sva mesta koja su dalja od par stotina kilometara nije racionalno kretati za vikend, a u organizaciji savremenog života vikendi su uglavnom jedino što nam je na raspolaganju (mnogi ljudi više nemaju čak ni vikende, odnosno uopšte više nemaju vremena za putovanja). Kada se nađe malo više vremena (a to uglavnom bude jednom godišnje), volim da odem negde dalje i da otkrijem nešto novo. Uskoro ćeš videti na FB-u jedan prilično opširan putopis sa prošlogodišnjeg letovanja (nije mnogo daleko, samo malo dalje nego uobičajeno, opet ne zahteva pasoš
)
Ako želiš primer egzotične zemlje koja nije rizična, a neverovatno je lepa za prepedalirati je, mogu toplo da ti preporučim Norvešku, kao i ostatak Skandinavije. Ili recimo Irsku. Ili Island. Onda recimo dobar deo južnije Južne Amerike, ili Novi Zeland, zemlju gde je sniman "Gospodar prstenova". A da ne pominjem tek Australiju (i tako dalje, mogu da ti nađem još gomilu primera zanimljivijih i manje rizičnih od neposrednog komšiluka i raznih -STAN-ova). Čak i prelazak Kamčatke kroz špalir medveda bi verovatno bio manje rizičan od prolaska pored homo sapiensa koji te čudno gledaju i ko zna šta smeraju.
)pa nazad(usput naravno na stenku da se popije po koje pivo i nesto pregrize)a,ako imamo snage,zelje i volje idemo jos jednom isto.da predjemo na stvar,meni je taj put postao pomalo dosadan,a ide letnji raspust(jos samo nedelju dana 
