Od Berna do Garmischa

[VladaS]

UVOD 1-7

Ocekivanje nepoznatog, pozitivna trema, a donekle i neverica, cinili su to podne u Beogradu za Zorana i mene posebnim.
A u okolini glavne bus stanice protestovalo se.
Jos jedno stratesko zakrcenje saobracaja u Nemanjinoj, primoralo je turaskog saucesnika Zokija izaci iz prevoza ranije i nositi sav svoj teret par stotina metara. Utopljen u nervozu proletarijata, zapakovanim biciklom krcio je sebi put do stanice, dovoljno brzo da stigne 5min pre polaska autobusa. Ipak ispostavilo da je to bilo dobro zagrevanje za njega, jer se trebalo navici na slicno cimanje tokom narednih 17 dana.
Bez ikakvih problema ukrcasmo se u Lastu za Prag. Nismo ih ni ocekivali jer smo se posteno potrudili oko pakovanja.
U busu uglavnom mladi, namerni obrstiti Prag i okolinu narednih 5 dana koliko ih vecina ostaje.
Putovanje mahom autoputevima dosadno. Po redu voznje trebali bismo stici u Prag u 5 ujutru, ali to je bila ranija satnica, kada je donde trebalo preci 3 granice, a sada je zaustavljanje nuzno samo na jednoj, Madjarskoj.
Tako da smo na odrediste stigli u gradski spic tj. u 1:30 nocu.

Ma koliko ovaj grad vrveo od turista danju, nocu je, bar naizgled, sve mrtvo. Kao da se i sam grad umori od milionskog skljocanja koji svakodnevno trpi, pa dobije zasluzeni san od svake ponoci, koji narusi tek po koji taksista uzurbano vozeci ka novom pozivu i novoj kruni.
Dakle u pola dva je sve uveliko mrtvo i zakljucano. Tek po koji disco dole niz Vltavu da radi. Zakljucana je i bus stanica, pa smo ostavljeni/izbaceni na ulici ispred. O lokerima u kojima bismo ostavili stvari i na koje smo racunali, mogli smo samo da sanjamo.
Autobus za Bern nam polazi tek u ponoc, maltene 24h kasnije, i taj dan bi valjalo negde provesti, a sa rasklopljenim biciklima i torbama mozemo samo stajati u mestu. Sklapati sve to…pa opet pakovati uvece zbog jednog dana…nikako.
Odlucujemo otici do Roberta, saputnika na turi, koji zivi u Pardubicama, varosi 100km istocno od Praga.
Prvi voz donde ide u 4:15, a do zeleznicke stanice imamo oko pola kilometra.

I evo nas, u gluvo Prasko doba, dve siluete, nose nesto zamotano u providnu foliju u jednoj ruci, i hrpu torbi u drugoj. Konstantno napredujuci po desetak metara kada spustaju tovar, pokusavajuci doci do daha.
Ali vremena ima… ali nema para….samo euroi…a trebalo bi platiti voz…sve mrtvo…
Jedino sto ugledasmo otvoreno je sexy shop sa pink svetlecom reklamom.
Ulazim unutra skoncentrisan na prodavca kako mi pogled ne bi odlutao na postere sa strane te mi preusmerio koncentraciju pri menjanju valute. Prodavac ipak sleze ramenima i ne izlazi u susret.
Moracemo pokusati na drugom mestu, kom?
Kroz pola sata savladjujemo onih pola kilometra i stizemo do Masarikove zeleznicke stanice, koja je takodje zakljucana i otvara se oko 4h.
Oko stanice dosta omladine ceka nocni prevoz, mnogo je i pijanih. Eto ipak se nesto desava…
Zoran ostaje da pazi na stvari na klupici ispred stanice, dok ja odlazim po okolinim ulicama nameran naci nesto da radi kako bih dosao do kruna. Nakon 15min pronalazim neki nocni bar sa automatima i tu menjam 10 evra po donekle nepovoljnom kursu, ali nije velika suma i sada imamo za voz.
Taj jutarnji voz je prva spoznaja bitne promene koja se desila u odnosu na dan ranije.
Prvi put videh voz na sprat, sve na dugme, potpuno me je rasanio. Zna se zahuktati, onako ranom zorom, i na 130km/h, ali cesto staje primiti ceske ranoranioce cije smene pocinju od 6h.
Upravo u to vreme stizemo u Pardubice i smestamo se kod Roberta.
Do podneva se oporavljamo od puta i nosenja tovara ( gde nam je kondicija ako se vec sada osecamo izmoreno ), a onda izlazimo napolje namerni upoznati gradic.
Prvo sto upada u oko je veliki broj sportskih prodavnica, od kojih je svaka za poseban sport, sa pozamasnijom nego u Beogradu.
Lepo je i u centru, gde je anticki centralni skver i stari grad sa Zelenom Kulom.
Svesni smo da je ovo samo pocetak i da nas ocekuje jos dosta toga, ali vec sada smo omamljeni.
Do kraja tog dana pomazemo Robetu spakovati bicikl i predvece sva trojica vucemo stvari do zeleznicke stanice, takticki istovetno kao Zoran i ja po Pragu prethodne noci.
Nenad je vec u vozu za Prag u koji ulazimo, i sada je drustvo kompletno.
http://www.vrum.fotopic.net/p59168314.html

Muke nosenja se nastavljaju i po stizanju u glavni grad Ceske.
Ipak znamo da kada dodjemo do perona bus stanice zavrsava se i nase tegljenje, ukrcali se ili ne.
A o tome smo itekako razmisljali pred turu.
Autobus za Bern je ogroman ima 65 mesta, ali je pun. Kada smo stavili nase stvari na gomilu, nametala se pomisao o izvodljivosti ubacivanja.
Bio je tu i peti bicikl, jedna gospodja je takodje nameravala transportovati ga do Minhena istim busom.
Imali smo mi alternativu. U slucaju neuspesnog ukrcavanja, idemo jutarnjim vozom do nemackog gradica Lindau, pa odatle u Svajcarsku, ali drugacijom trasom.
Politika prevoznika je jednostavna, stojim 15 minuta, ako nadjes mesta ubaci bicikl.
Uhh…ne zelim da se prisecam tog kompresovanja, i gledanja punog bunkera sa jos dva bicikla u rukama. Ni sam ne znam kako, ali ugledali smo rupe u prostoru i tu ih smestili, povrh svih torbi…
I tada sam znao da je to to, da vise nema prepreka i da mozemo slaviti 1. Maj u Bernu u podne. I tako je i bilo…
A dotle, ostalo nam je uzivati u blagodetima ovog volvo-a: uz anatomska sedista, tft monitore koji izlaze iz plafona ispred svaka 3 reda, slusalice na svakom sedistu, plejer u uzglavlju sedista ispred, topla cokolada i kafa neograniceno…a prepodnevna porudzbina bila je idealna da nas rasani i trgne za kilometre koji su nas cekali, kada smo usli u Bern sledeceg dana.
http://www.vrum.fotopic.net/p59154085.html

[bodapro]

još! još!

[rajko55]

Bravo ekipi cekamo nastavak price i slike,jos jednom cestitke pozdrav

[VladaS]

BERN - THUN 2-7

Oko podneva stigosmo u Bern, glavni, ali ne i najveci grad Svajcarske i istoimenog kantona. Svajcarska inace ima 26 kantona i svaki ima svoju vladu i zakonodavnu vlast.
Nas je cekalo sklapanje bicikala u lokalnom parkicu, i posto smo to obavili, najzad smo bili spremni naceti prve kilometre. Ali pre prvog kilometra Robert je imao menjanje gume, zestok pocetak.

Prvi Maj u Bernu ipak ne lici na proslavu tog praznika kod nas. Nema se utisak da je bas tako neradno, ali da postoji odredjena svetkovina to da. Tako je centar bio pun naroda, a na ulicama istaknute zastave Svajcarske i Bern kantona. Verovatno je nesto kasnije i uprilicena kakva predstava na glavnom trgu, ali to nismo docekali jer smo krenuli dalje.
A dotle smo se razvlacili po gradu, obilazeci njegova glavna obelezja.
Sam centar je uglavnom kaldrmisan i rezervisan za tramvaje, a cistocu grada i uredjenost fasada je izlisno isticati. Vecina njih moze izboriti kandidaturu za fotografisanje.
http://www.vrum.fotopic.net/p59192132.html
Cene u Svajcarskoj su visoke za nas. U to smo se uverili vrlo brzo trazeci u Bernu sta god za rucak s’nogu. Verovatno sam tada platio najskuplje parce pice u zivotu, ali je i jedno od najukusnijih.
Recimo najobicniji beli hleb je oko 2 evra, ali je izvanredan.
I tako je sve tamo: skupo i kvalitetno.
Standard mirise u vazduhu, kroz prodavnice, ulice, vozila, uredjenje, ljude... verovatno ni ja ne bih skidao osmeh sa prosecnom platom od 4-5000evra mesecno.
http://www.vrum.fotopic.net/p59192133.html
A kako stoje stvari sa biciklistickim stazama u ovoj zemlji, takodje uvidesmo jos na samom pocetku, kada smo opazili tablu za Thun, gradic na istoimenom jezeru koji smo trebali dohvatiti toga dana.
Prateci tu stazu izasli smo lagano iz Berna. A tu se potkrala velika greska, jer vec na startu puta omanusmo jednu svetski poznatu atrakciju, a da toga tada nismo bili ni svesni. Ciji trag ne nadjoh na internetu, prilikom planiranja putovanja. Naime po povratku u Srbiju, sredjujuci bicikl kod majstora, naidje jedan covek, ispostavi se radnicki povratnik iz Svice, te me upita: a jesi li video u Bernu onaj natpis na srpskom u toj ulici? To drzi nas zemljak, kafana… ‘Nisam’, rekoh, ‘bas mi je prijalo da odmorim od zemljaka’…’pih kao da nisi ni bio’ - rece covek i nastavi svojim korakom…

Dakle cela Svajcarska je pokrivena biciklistickim stazama, i to nisu trasirane rute, vec napravljene staze sa infrastrukturom: znacima, mosticima, tunelima sa osvetljenjem, restoranima uz stazu sa biker menijima…
Vrlo cesto do vaseg odredista vodice vise staza, pa mozete odabrati po zelji tezu, laksu, za drumski ili mtb bicikl, ravniju ili brdovitiju…
Tako i ova staza do Thuna, koja iz Berna drzi glavni put, dobija alternativu i u jednom trenutku nudi odvajanje i postaje usamljena usred polja, sa pogledom na Alpe Bern kantona. Biciklista je ovde zasticen kao beli medved, i mnogo toga je podredjeno njima, ali se i biciklisti moraju pridrzavati pravila. U protivnom se oni fini vozaci odjednom pretvaraju u nervozne trubace. U to smo se uverili kada smo omasili jedno skretanje po izlasku uz Berna, i nastavili tek 50tak metara u pravcu autoputa! Vec prvi, a za njim i drugi auto je naglo prikocio, iako to nije morao, i legao na sirenu sa povicima: Nazad!
Pravila su tu i moraju se postovati, i nema razloga da to neko ne cini.
http://www.vrum.fotopic.net/p59192134.html
Cedeci lagano kilometre do Thuna, uvideli smo da ce kampovanje u Svajcarskoj biti izazov u smislu nalazenja slobodnog parceta zemlje.
Sve je ogradjeno i sve je necije. Cesto smo imali utisak da vozimo u toru, jer bi sa obe strane staze bili konopci simbolicno ogradjenog zemljista. A ponegde je i struja pustena kroz zicu zbog stoke.
Zvanicnih kampova ima i tu je u redu podici sator za oko 10 evra po osobi, i sjajno su uredjeni.
Ne bismo bili ti koji smo, pa smo ipak uspevali kampovati na divlje, dok smo par puta, zarad higijene i nemogucnosti drugog izbora u tom trenutku, isli u legalne kampove.

U ovoj i okolnim zemljama, dosta sveta se bavi najrazlicitijim sportovima. Cudo bi bilo sa svim tim uslovima da nije tako.
Ali cini mi se da je i dosta stvar obrazovanja i finog nametanja.
Primera radi: jedno jutro u kampu uhvatio sam njihov jutarnji program na televiziji ( da postoji i tv sala u kampu ). Kod nas jutarnji program obicno pocne nekim receptom ili izvestajem hitne pomoci kako se danas moramo paziti hladnoce/toplote, visokog/niskog pritiska…dok kod njih ide klasicna muzika uz kolaz Alpa i hodacima.
Pa je tako nordijsko hodanje sa stapovima je sveprisutno i u gradovima.

Gotovo svaku biciklisticku stazu u Svici je greota projuriti, osim ako ste lokalac i tuda prosli mnogo puta. Tako se i ova prema Thunu gustira oko 30km.
Vodila nas je ka jugu ovog kantona, dela koji nazivaju Bernese Oberland, sto je zapravo visa oblast Bern kantona, sa srcem oko Interlakena kod jezera Thun i Brienz.
Do Thuna se prolazi vise manjih mesta, grubo je reci sela jer su po uredjenju iznad centra Beograda. Ovde sam se pitao ko to sve odrzava? Ko potkresuje tolike travnjake, sadi cvece usred nicega, cisti put do same ivice sa kolovoza?
Treba li opisivati koliko je i Thun lep i uredjen. Gradic je na samom pocetku Thun jezera, ili kraju, zavisi odakle dolazite. Iz jezera istice reka Aare koja ce stici do Berna, i tamo proteci ispod 18 mostova, koja je boje Tare i na kojoj se takodje izvodi rafting. Ujedno je i najduza reka koja izvire i ponire u Svajcarskoj. Kada bi mogla ispricati svoje putovanje pocevsi od Aar Glecera od koga nasta, bilo bi to vredno romana.
U Thunu se vredi osvrnuti na drveni mostic na jezeru kao i zamak Shadau.
http://www.vrum.fotopic.net/p59192135.html
A bilo je vec kasno podne kada smo nastavili ka Interlakenu obalom Thunskog jezera, kako drugacije nego oficijelnom stazom.
http://www.vrum.fotopic.net/p59192138.html
Tako smo drzali do Guntena, mestasca od koga se ka Interlakenu i dalje moze nastaviti obalom jezera, a moze se i gore u brda, i potom nastaviti istim smerom samo sa vise tacke i lepsim pogledom na jezero i prekoputne Alpe.
Ta deonica je na nasoj karti i bila oznacena kao scenic route, pa je njeno zaobilazenje bilo iskljuceno. Put znaci naglo zavija na sever posteno se penjuci do Sigirswila, tipicnog Alpskog turistickog seoca. Na ovoj trasi bice ih podosta.
Nesto pre Sigirswila smo imali novu busnu gumu, ipak se nadje i koje staklo na putu. I vec su se prilikom zamene zaustavila kola sa briznim Svajcarcima i pitanjem mozemo li sami. Nakon toga nastavili smo voziti i osvrtali se na moguce kamp mesto. Uzak asfaltni put se sve vreme penjao, a mesta nigde, strmo, ogradjeno, bez sansi za sator. Izbora nije bilo i nastavili smo voziti do zgodne prilike. Vec smo razmisljali kako cemo morati zamoliti na sledecem imanju za satore na ‘eine nacht’, kada se ukazala prilika na jednom odmoristu pokraj puta, sa drvenim klupicama i stolovima, kao i panoramskim pogledom na jezero. Mesto je sjajno posluzilo jer je nevidljivo sa puta, a i vozila su dovoljno retka. Pocastili smo se skromnijom vecerom i povukli se u satore.
Tokom noci na njih se srucio nenajavljen pljusak. Usled dve neprospavane noci, Zoran ga nije ni bio svestan , dok je Robert izlazio spasavati bisage koje je ostavio na gepeku, da bi ujutru osvanule suve.

[VladaS]

Jungfrau region / Devicanski region 3-7

Prvo jutro u Svici, niska oblacnost, hladnjikavo i vlazno, posledica kise koja se stustila tokom noci i koja i dalje preti.
Jutro koje najavljuje dugu odecu, ali jos pre nego sto spakovasmo kamp, sunce bojazljivo prodire, donoseci nadu u lep dan.
Danas cemo proci Beatenberg odakle se pruza sjajan pogled na Jungfrau region, zbog cega smo se dobrim delom i peli ovde, pa je lepo vreme prizeljkivano.

Jungfrau region? Uh…deo Alpske oblasti koja se naziva Bernesse Alps, odnosno njegov istocni deo, kojom dominiraju tri prepoznatljiva vrha Eiger, Monch i Jungfrau.
Fascinantnost severnog zida Eiger-a ( 3970m ) privlaci godisnje hiljade posetilaca i alpinista, dok su reziseri nekolicine filmova nalazili u njegovoj odsecenosti inspiraciju.
Izmedju vrhova Monch i Jungfrau na sedlo 3454m izlazi najvisa zicara/voz!? u Evropi, Jungfraujoch. Taj voz na svom putu ka sedlu, glavnicu drzi u tunelu prokopanom kroz planine Eiger i Monch. Postoji i stanica na sredini tog tunela gde putnici obicno predahnu od penjanja i bace pogled kroz napravljen prozor u tunelu na Alpe.
Ali ne cine samo ta tri vrha ovu oblast, tu su i prelepe zelene doline, smaragdna jezera ( na zalost jos pod snegom kada smo mi tamo bili ), kao i desetine seoca razbacanih po padinama.
Kazu da su malo gde Alpi tako blizu, na dohvat oka, tako spektakularni i dostupni kao ovde.

No natrag na jutrenje…
Zeleli smo balansirati putem na kojem smo bili koliko god mozemo, bacajuci poglede prekoputa na snezne vrhove, i kasnije se spustiti u Interlaken.
Dakle izmedju nas i ‘Device’ lezala je dolina/rupa u koju cemo se spustiti kasnije tog dana i nastaviti opet uzbrdo podno vrhova do Grindelvalda. Takav bese plan tog dana.
Prvi kilometri drugog dana su vrlo spori i uzbrdni, noseni smo podno stenovitih zidova, koji su na momente zaklanjali i nebo. Ali tog dana to ne bese velika greota, jer nebo bi sivo, pomalo i kisno.
Tu otpade nada da cemo sa terase Beatenberga ugledati zeljeno.
U Beatenbergu smo se pocastili doruckom ispred prodavnice.
To je zapravo, iako mi je tesko reci, seoce. Da, svajcarsko seoce koje vise lici na zimski centar, i gde ‘seljak’ pored traktora ima i dzip.
Glavna atrakcija Beatenberga je njegova lokacija. Visoko iznad Thun jezera sa pogledom na Alpe Bern kantona.
Ali eto, ostade zal sto prva polovica toga dana bi musava, pa smo bili uskraceni za iscekivane vidike.
http://www.vrum.fotopic.net/p59234111.html

Vec odatle mogli smo se spustiti do Interlakena, ali smo poneseni Zoranovom zeljom, nastavili do jos jednog seoca Habkern, jer se i odande moglo spustiti.
A pre nego sto smo stigli donde, dostigli smo vrhunac ovog puta na 1400m, i posto ne nadjosmo u knjigama ime ovog prevoja, simbolicno ga nazvasmo Zokijev prevoj, kao glavnog krivca za njegovo penjanje.
Ovaj prvi prevoj doneo je i odgovor u vezi snega. Vec tu, na visini od 1400m bilo ga je u tragovima, sto nas je navelo na zakljucak da iznad 1500m bas necemo moci na ovoj turi.
Sa Zoranovog prevoja sledio je spust do Habkerna ( 1100m ), pa dalje do Interlakena ( 600m ).
Habkern je jos jedno tipicno planinsko seoce sa zanimljivom crkvom iz 1666 godine. Kazu da je pojava magle u ovom selu retkost zbog zaklonjenosti okolnim planinama, cije su padine jako blizu, a deli ih dolina.
U Interlakenu nas je zateklo sunce i ulicna guzva. Pozicija ovog gradica je jako lepa i zahvalna. Izmedju jezera Thun i Brienz, otvoren prema dolini ka Grindelvaldu i Alpima, obicno je pocetna tacka mnogih turista zeljnih krenuti na bilo koju stranu odatle.
Ovde smo iskoristili priliku za snabdevnje pre nego krenemo ponovo u planine.
U centralnoj ulici Nenad opazi natpis ‘cevapcici’, i pozele ih probati, jer toga nema ni u Ceskoj gde zivi vec 2 godine. Ali kako je to hrana koja iziskuje vreme i visprenost, i za ciju pripremu je trebao cekati 20min, odustao je.
Popunili smo rupe u bisagama hranom iz marketa, sunce je sinulo, a mi smo ohrabreni napipali stazu ka Grindelvaldu.
http://www.vrum.fotopic.net/p59234114.html

Eh razvedrene lepote…vozili smo dolinom, ulazeci i postepeno se penjuci podno belih vrhova.
Ovde negde prilikom menjanja brzine na usponu, puce mi rucica menjaca, deo koji se gura palcem. Kako to zna da potera, desi mi se to iznad neke resetke/sahta pa mi je pola sitnih delova koji pritom poletese popada tacno kroz to. Da zovem svajcarski vodovod i kanalizaciju nije bilo uputno. Ta rucica je vec odavno bila na izdisaju, ali se nekako drzala, a kako se to cesto olako drzi: ma izdrzace jos ovaj put; ovoga puta nije popilo vodu. Moj skromni Alivio je stvar rariteta u Svajcarskoj, gde svi kotrljaju neka besna hidraulicna cuda, i gde su cene malo navise, pa odlucio sam cekati povratak u Srbiju. Da nisam mogao voziti, ne bih imao izbora, ovako nije bilo strasno. Koristio sam samo prednji menjac, a pozadi drzao na trojci. Jedino sto me je na ravnom ogranicavalo na 20.
http://www.vrum.fotopic.net/p59234116.html

Do Grindelvalda biciklisticka staza je prelepa, prosarana makadamom, pored reke i pored pruge, nudi 20km uzivanja. Jos kada naidje onaj fini voz, a naidje dovoljno cesto da ga uhvatite, kadar je kao sa razglednice. Inace su biciklisticke staze vrlo cesto stacionirane pored pruge, dok pruge u planinskim oblastima, a takvih je dosta, imaju u sredini zupcanike ( rack railway ), jer treba povuci uzbrdo sve te tone.

Grindelvald je turisticki centar, kako zimski tako i letnji, sve to na 1000m. Zarad toga cene su naduvane, kao na Kopaoniku, i prosecan Srbin bi trebao ovo mesto zaobilaziti u sirokom luku.
Ili doci ovde pripremljen, sa hranom u bisagama, kao sto smo mi. Tako smo se, dok je kratkotrajan pljusak obavljao svoje, castili market hranom iz Interlakena, zaklonjeni bus stanicom.

Onako izmedju zalogaja, bacivsi pogled na tablu polazaka, uocismo da je smer ka Meiringenu, a tamo smo zeleli, zatvoren do polovine Maja. Ni sam ne znam zasto sam utuvio da je prevoj koji nas je cekao ka tamo na oko 1500m. Tek racunali smo, pa dobro, bili smo na 1400m ranije tog dana, i sneg se lagano pojavljivao, znaci da ga ima na putu i da autobus ne moze proci, ali mi mozemo, i nema tu mnogo tek stotinak metara visine, guracemo.
http://www.vrum.fotopic.net/p59234118.html

Posto smo zavrsili obed, a kisa stala, krenusmo gore. Nismo ni nameravali izaci do prevoja tog dana, jer smo imali mozda jos koji sat do smrkavanja. Vec tek da se malo izdignemo iz centra i nahuskamo satore na kakvu poljanu.
Put je uzak, a smer jednosmeran, trenutno bez saobracaja. Njime saobraca samo Grindelvaldski turisticki autobus u sezoni, iznoseci ljude na prevoj Grosse Scheidegg gde postoji i kafanica i panoramski pogled na Alpe.

Vec na izlazu iz Grindelvalda naidjosmo na prvu rampu sa kucicom koju zaobidjosmo. U kucici na prozoru je cuvar/lutka kraj prozora, koji bi trebao odvratiti namernike koji bace letimican pogled.
Put je ohrabrujuce nastavljao dalje, suv, cak videsmo i jednog biciklistu koji se spustao natrag, sto je dodatno ulilo elana. Da je bilo sunca vec bismo posteno bili u senci ogromne stene Wetterhorna (3692m), koji nam se njihao nad glavama. Ali kako je bilo oblacno, gornja polovina ovih gromada bese u sivilu, ostavljajuci nam da nagadjamo kako i gde se zavrsavaju. Okolina koliko neverovatno lepa toliko i neprijatna oku. Vetar se pojacavao i postajalo je hladnije. Bar se ovde moglo kampovati na miru, pokraj puta bilo je dosta prilika za to. Takodje i vise brvnara/stala nalazilo se uz put, tada jos uvek zatvorenih, ali sa nesumnjivom sezonskom namenom. U Crnoj Gori bi rekli katuni.
Mene je ceo prostor podsetio na katune podno Trnovackog Durmitora koji ozivljavaju u poodmaklom prolecu.
Nikoga ovde nije bilo, pa smo bili nacisto kampovati na ovom prostoru.

Vrlo brzo naisli smo i na drugu rampu, ovog puta sa nedvosmislenom porukom da je dalje napredovanje zabranjeno i postoji mogucnost lavina. Put prolazi podno vrha Wetterhorn koji je ostar i tragovi lavina su vidljivi.
Ni danas se ne ponosim ovom odlukom, ali nastavili smo dalje, cak se i slikali pored rampe. Sneg je sve vise postajao nase okruzenje, ali je put i dalje bio cist.
A onda tacno na 1500m asfalt uranja u sneg i nestaje.
Mislimo da prevoj ne moze biti daleko, ali odlucujemo to izgaziti sutra ujutru dok je sneg tvrd, ionako je kraj dana.
Spustamo se do jedne od brvnara i uz nju podizemo satore. Prilicno je hladno, tmurno i vetrovito. Pravi razlozi da se nakon popijene supe zavucem sa unutrasnje strane satorskog platna.
Onako pred spavanje prelistavam magazin o ovoj oblasti koji sam ranije tog dana pokupio na jednom turist birou. Ima i kartu, uglavnom vidim da je prevoj koji gadjamo na 1960m!
Nema sansi, sutra silazimo natrag u Interlaken i idemo okolo do Meiringena…
http://www.vrum.fotopic.net/p59234123.html

[Nikola]

Jaoj onaj putić pored jezera -ekstra..zavidim vam.

[VladaS]

Grosse Scheidegg; Sherlock Holmes 4/7

Zora iznad Grindelvalda, iako jos rano za sunce, nekako naslucujem da je vreme lepo kroz platno satora. I zaista je tako, plavo. Mocni vrhovi Eigera i Wetterhorna kao nacrtani iznad nas.
Informisem saputnike o visini prevoja na 1960m i prilicno sam siguran da smo svi skloni maniti se corava posla.
Nenad se slaze, Zoran je uzdrzan ali naginje usponu, dok je Robert nacisto krenuti gore, rekavsi da smo zeleli avanturu i nudi nam se.

Alternativa je dakle, vratiti se nazad 20km do Interlakena, pa obalom Brienz jezera doci sa druge strane do Meiringena…ali vodopadi koje zelimo obici su iznad Meiringena, pa se opet moramo penjati odande ka ovamo…odavde je to neuporedivo blize…a znamo da su Svajcarci precizni sa zabranama, i kada nesto ne moze to nije slucajno tako. Helikopter svakodnevno prelece ove Alpe, videli smo ga i juce…
Uprkos svemu odlucujemo krenuti gore pa da vidimo kako ce ici…

Ubrzo dolazimo do zone snega na 1500m, spavali smo tek koju stotinu metara nize.
Dosta je rano, tek oko 6 izjutra, i sneg je izvanredan za hodanje. Mnogo nam pomazu i tragovi ratraka koji je prosao, pragovi koje je ostavio cine idealan oslonac za nogu.
Guranje napreduje iznad ocekivanja do 1700m, i ako je ratrak izasao do prevoja ne ocekujemo vece probleme, a vremena imamo.
Ali upravo na toj visini iza jedne krivine, ukazuje se uredno parkiran ratrak i neugazen sneg nadalje.
Jos 250m visine…o ovome ne bih razmisljao u normalnim okolnostima, ali ovako deluje beskrajno mnogo. I dalje sam skeptik, i mislim da cemo se kad tad okrenuti nanize…
Dotle nastavljamo kroz neugazen sneg, koji je jos uvek u senci pa se kako tako napreduje, ali vec je to dosta teze nego pomocu tragova gusenica.
Jos uvek smo bili u senci stene, ali nema sumnje da nam se sunce vrlo brzo smesi i zivo me interesuje kako ce onda biti.
Nakon dvadesetak minuta to se i desava, pa sledi neizbezno propadanje.
Najzad mislim da dalje ne mozemo, i da cemo se okrenuti svakog trenutka.
Ni sam ne verujem da takvu odluku mozemo doneti, a fali nam tako malo. Medjutim cini mi se da je fizicki nemoguce nastaviti sa teskim biciklima.
Pravim peske kracu deonicu ispred da izvidim situaciju, ne bih li ugledao prevoj, ali jos je rano, samo sledeca krivina…
Hodanje je tesko, propada se do polovine kolena, dok se bicikl ukopa u mestu, ne treba im nikakav oslonac da bi stajali, pa se onako lagan mora nositi.
Krecem prvi u pokusaju, nosim bicikl nepunih desetak metara pa stajem. Ovo ce biti djavolski tesko. Nastaviti ili se vratiti, namece mi se non stop.
Iz cele situacije izvlacimo ono najbolje, pa fotografisemo iz sve snage, jer prizori su jedinstveni i spektakularni.


Nadlece nas helikopter nekoliko puta. Ovde sakrivanja nema, cetiri budale na snegu su vrlo lako uocljive. Helikopter je non stop dezuran i polece ako ste rezervisali dom recimo preko interneta, pa se nepojavite taj dan, jer polazi se od toga da vam se nesto desilo u planini. Ovaj nas je srecom samo preleteo i nastavio dalje ka Jungfrau.

A nase muke se nastavljaju prostom taktikom, nosi bicikl 5-10 metara pa ga spustaj i dolazi do daha. Pokusavali smo na razne nacine, i po dvojica na bicikl, ali nista bolje nije islo. Na kraju sam primetio da mi je lakse otici peske koju stotinu metara pa se vratiti po bicikl, gazeci koliko toliko po napravljenim koracima, jer sam isao napred. Vec uveliko osecam kako mi noge plivaju u patikama, na ovom usponu ni spd ne pomaze.

Izlaskom na jedan plato, ugledali smo ono sto smo trazili, usamljeni hotelcic istoimenog naziva kao i prevoj - Grosse Scheidegg. Ali donde ima tako mnogo…ipak sada se pojavila ta misao – slaba, jedva sposobna za zivot, jedva odredjena, ali ipak potpuna - ni meni vise ne pada na pamet pomisao o povratku.
Iako neugazen, put smo sve vreme lako uocavali jer su uz njega pobodene sipke na jednakom rastojanju.
I zadovoljstvo je bilo kada smo dosli dotle da brojimo jos koliko duzina sipki imamo do prevoja, jedna duzina – dva nosenja.
Robert rece da mu je tih poslednjih 100 metara bilo najteze i najduze.
Oko podneva popeli smo Grosse Scheidegg, vise od 6 sati nam je trebalo za ta 2-3km.
Kada sam izasao gore, vratila mi se snaga i volja. Ovo mi je bilo mozda najteze planinarenje, ako bih ga tako mogao nazvati.

Na prevoju nismo bili sami, tu su bila jos dvojica momaka. Isprva pomislismo neki cuvari hotela u zimskom periodu, ali ipak samo snowborderi koji su dosli iz druge doline, i cekao ih je spust kao i nas na tu stranu. I dolina ka Meiringenu je pod snegom, ali je ta strana slabijeg nagiba i bez pojava lavina na svojim padinama.
Na prevoju smo se ponosno slikali i lagano naceli spust ka Schwarzwaldalp-u, omalenog turistickog mesta, prvog na koji se nailazi sa Grosse Scheidegg-a na tu stranu.
Spustanje je svakako bilo lakse od uspona, ali ne i lako. I dalje se guralo kroz dubok sneg, ali nije bilo nuzno toliko nositi bicikl, vec se i sa polovinom tezine u rukama mogao kotrljati.

I sa gubljenjem visine tu i tamo provirivao je asvalt, tek po koji metar. Na tim retkim parcicima puta, onako natovaren, bicikl bi se oteo kontroli, te poleteo nanize, poput psa kada ugleda macku a pritom je na povocu, pa ga je trebalo obuzdavati rukama i pomalo nogama, jer kocnice i felne behu zatrpane snegom.

I tacno kao na suprotnoj strani kada je na 1500m prestao put i pojavio se sneg, ovde se zacudo desilo suprotno.
Proslavili smo taj povratak putu, koji je znacio da je bilo dosta guranja i nosenja, simbolicnim cedjenjem carapa u brzak podno jednog mostica, a kako nam se mesto dopalo, odlucili smo ostati i na rucku u tom ambijentu.
Kod se mene u bisagi naslo nesto thomy majoneze i hleba. Pravi pir zaliven alpskim brzakom, pa jos sve to iz polulezeceg polozaja na Suvom Putu.
Nije nam se preterano mrdalo odatle, ali spust je zvao. I nismo zazalili sto smo se odazvali, jer nam je spremio kolaz fantasticih stenovitih predela. Nesto kao Grbajska dolina na Prokletijama, samo nizbrdo i nekoliko puta duza. A onaj brzak koji nas je napojio nesto visocije prilikom rucka, sada je narastao do kakve reke, ciji smo bili verni pratioci do mesta gde vrtoglavo propada. E tu nam je bila posebno zanimljiva pa smo ostavili bicikle u jednoj kafanici, i poceli se spustati pored nje peske, diveci se toj snazi.


Zapravo dovela nas je do vodopada koji smo zeleli obici, a koji se nalazi iznad Meiringena.
Radi se o Reichenbach Falls, sa totalnim padom od oko 250m.
Vodopad je zapravo poznat po coveku i dogadjaju koji se nikada nije desio.
Setajuci jednog popodneva nakon rucka po okolini Meiringena, Ser Artur Konan Dojl bio je zadivljen ovim vodopadima, te odlucio staviti ih kao mesto gde najpoznatiji detektiv sa lulom gine na kraju price ‘The Final Problem’. Po tome su Reichenbach Falls svetski poznati, kao mesto na cijem vrhu se Sherlock Holmes i kriminalni profesor Moriarty sukobljavaju. Na steni je cak i oznaceno mesto gde se ta borba odigrala vec pomalo daleke 1891god.
Gradjani Meiringena su toliko bili zahvalni Konanu Dojlu na ekspanziji turizma u svom kraju, pa su otvorili i Serlokov muzej i uradili spomenik u centru mesta.
A kakvi su vodopadi?...evo sta Ser Dojl kaze o mestu:
It is, indeed, a fearful place. The torrent, swollen by the melting snow, plunges into a tremendous abyss, from which the spray rolls up like the smoke from a burning house. The shaft into which the river hurls itself is an immense chasm, lined by glistening coal-black rock, and narrowing into a creaming, boiling pit of incalculable depth, which brims over and shoots the stream onward over its jagged lip.


Verujem da ovde zna vrveti od turista, ali imali smo srece, bila je nedelja ranog Maja i bili smo gotovo sami.
Okolina vodopada je uredjena stazama i terasama sa kojih se spusta pogled iz raznih uglova i visina na glavnu atrakciju.
Vodopad ne pada u cugu celu duzinu, vec pravi vise kaskada od kojih je najduza oko 90m cini mi se.
Vratili smo se do bicikala na vrhu vodopada i spustili se u Meiringen, utihnuli gradic u nedeljno popodne.
U blizini engleske crkve je i Serlokov spomenik sa svojim vernim prijateljem najdubljih razmisljanja, lulom.

Put nas je dalje vodio opet uzbrdo na novi prevoj Brunigpass, ali to je bio najlaksi prevoj na turi pa njegova visina od 1008m nije iziskivala znacajniji napor, a i sledio je nakon golgote u snegu.
Brunigpass povezuje i dva kantona Bernski i centralni svajcarski Obwalden, pa kada se krene u altraktivan spust na drugu stranu, gaze se prvi kilometri tog kantona. Spust se uliva u Lungern, malo mesto na istoimenom jezeru, sa prelepom crkvom gotskog stila. Samo mesto je geografski zanimljivo jer je samo prema severu otvoreno, dok je sa svih ostalih strana omedjeno planinama.

Ubrzo se dolazi i do Sarnena, najveceg mesta kantona Obwalden. Kako red u Svajcarskoj nalaze, svako posteno mesto ima i svoje jezero, pa i Sarnen svoje, dugo oko 6km.
Vozeci obalom tog jezera lagano smo razmisljali o kampu, jer dan se blizio kraju.
Medjutim poplava je zadesila ovaj gradic pre 2 godine, kada se nivo jezera povisio usled otapajuceg snega sa okolnih planina, pa je dobar deo obale progutan i do danas ostao prilicno nepristupacan, a kamp koji je do poplave postojao na jezeru je stvar proslosti.
U jednoj kuci na obali jezera Robert i ja smo se raspitali za moguce satorsko prenociste, i bili upuceni na 5km dalji Alpnach, gde postoji oficijelni kamp.
To je bilo upravo ono sto nam je i trebalo, zvanicni kamp sa kupatilom, hotelski uslovi samo sto je smestaj u satoru. Prava stvar pred sutrasnji Lucern do koga nas je delilo 15km odavde…

[alazovic]

Auuuuf

[VladaS]

Lucern; Schwyz 5/7


Twin Peaks

Za ovaj dan bila je najavljena kisa i hladnije vreme. Tako je i osvanulo, sa oblacima na dohvat ruke i lenjim provirivanjem iz satora.
Natenane smo pakovali kamp i cekali da kisa stane. Nekako smo se precutno nagodili sa njom i bili spremni ubrzo nakon sto je prestala.
Do Lucerna nam je ostalo tek 15tak kilometara, a tamo smo nameravali ostati neko vreme danas.
Lucernsko jezero je veliko, cetvrto po velicini u Svajcarskoj, nepravilnog oblika, i vec smo dosegli jedan od njegovih krakova u Alpnach kampu. Ostalo je samo dogegati se njegovom obalom do grada u ovo tmurno prepodne.

Na putu donde prosli smo podno planine Pilatus, bez znakova penjanja zbog oblacnosti, iako smo znali da se odande nekako najbolje opaza Lucern, koji nocu sa vrha ove planine lici na gnezdo svetala, a najblistaviji roj ukazuje na polozaj centra oko reke Reuss.
U centru smo ostavili bicikle na par sati i prerusili se u ostale turiste, upregnuvsi noge za promenu.
Nismo zaobisli jednu od glavnijih atrakcija u Svajcarskoj – Chapel Bridge. Kazu najstariji drveni most u Evropi, napravljen prvobitno u 14 veku, da bi 1993 dobrim delom izgoreo, jednom nehajno bacenom cigaretom, i iste godine bio obnovljen. Hodajuci mostom u tih 200m duzine, nailazi se na pregrst crteza iz ranog perioda, oslikanih na tavanici ( most je zatvoren ) koji kazuju o istoriji grada.
Stari Grad je u uskom okruzenju, i sve je dohvatljivo na 20tak minuta pesice. I dok nas Stari Grad - Kalemegdan ima golubove, Lucern ima labudove. Potpuno navikle na turiste, pa prilaze sasvim blizu trazeci da im se baci stagod za kljun.

Biciklisticke staze su neobicne u ovom gradu, stacionirane cesto po sredini kolovoza, tamo gde bi trebala biti puna linija, bez ikakve zastite, ali vidno ofarbane crvenom bojom. Posebno zanimljivo je voziti takvom stazom sredinom mosta, nalik nasem Brankovom. Pretpostavimo da Bankov most nema po sredini onu bankinu koja odvaja smerove, nego biciklisticku stazu, ili slicnu stvar u Kneza Milosa, koliko biste se osecali sigurno medju nasim vozacima? U Lucernu je to sasvim prirodno, biciklisti se gotovo bezbrizno kotrljaju sredinom u sendvicu motornih vozila, a vozaci su naviknuti postovati ‘crveni tepih’.
Tako smo poput kakvih filmskih zvezda napustili Lucern i otisli premijerno upoznati dugacku severnu obalu Lucernskog jezera. Etapu koja je mene u nekim detaljima podsetila na voznju Djerdapom pored Dunava, samo sto ovde postoji biciklisticka staza pa se ne mora drumom.
Dakle slicnost samo u grubim geografskim crtama, time sto je voda na jednoj strani, a litice Miroca na drugoj, nadnoseci se iznad puta. Dok po ostalome - uredjenosti i cistoci obale i atraktivnosti prolazecih mesta - nazalost nikako.

Mozda ce neko reci: pa dobro gde je prekopotrebna divljina ove drzave kada je sve tako picnuto?
Ni jednog trenutka nismo osecali njeno odsustvo, uredjenost svakog pedlja zemlje je prisutna, ali je sve nekako usrafljeno i stopljeno u jedinstven oblik, kao da je neko dovoljno precizno merio svaki korak preduzet ka prirodi. I kao da bi to funkcionalno savrsenstvo bilo nagrdjeno odsustvom jednog od ta dva elementa.
Kod njih bi recimo planina poput Golije bila putno obradjena, ali nekako ne i naruzena time, i niko tu ne bi divljao besnim kolima. Imalo bi se u vidu i da ce tuda neko pozeleti voziti bicikl, pa bi nikle prigodne staze odvojene od puta.
Tako bih rekao da je moguce da kod nas ima vise makadamskih puteva, ali slaba je to uteha. Medjutim pridodamo li da oni nemaju ni skoljke automobila u potocima, niti neobicne plodove na granama u vidu plasticnih kesa, divljih deponija iza sledece krivine na usponu, smederavac bez vrata od rerne nagrizen hrdjom u sumi; e onda smo mi tu tehnoloski dosta ispred njih.

Lucernsko jezero je veliko i potpuno iskrivljenog, nepravilnog oblika, sa brojnim rukavcima. Otprilike kao kada bi neka osoba u sreci i zanosu polegla na sneg i ostavila otisak.
Negde na polovini severne obale, ulazi se u novi kanton: Schwyz, a kasnije i u istoimeni grad. Prilaz gradu je sjajan, jer se iznad njega izdize stena visoka 1900m, dok je mesto na oko 400m. Odavde nas je cekao novi uspon na Ibergereggpass 1406m.
No pre nego sto smo izasli iz grada uzbrdo, jos pod utiskom prevoja od dana ranije, raspitali smo se za prohodnost prevoja, iako smo bili prilicno sigurni da je otvoren, cisto da ne bude iznenadjenja.
Voznja uzbrdo je napredovala prilicno lagano, i opet smo ustanovili da ce nas kraj dana zaticati negde na polovini uspona, sto je znacilo verovatno blizu hiljadarke, a to je vuklo za sobom hladnjikavu noc i veliku vlagu, u skladu sa celim danom koji je bio brljav.

Negde na 800m visine ugledasmo zgodno poljance pored puta za prenociti, a to se u Svajcarskoj ne propusta jer su takva nicija mesta retka.
I nadjosmo se tu u pravom trenutku i na pravom mestu, zagledani na zapad, gde je iza planine Rigi, odmah tu iznad Lucernskog jezera, tonula velika crvenkasta lopta, sakrivena od nas ceo taj dan sivilom, ali udostojeno se pojavivsi u poslednjim minutima dana.
Nakon ove predstave, koja je zanemarila svaku drugu aktivnost, prionusmo na podizanje kampa.


Preko dva prevoja i dva jezera do Liechtenstein-a


Iako bez padavina prethodne noci, vlaga nas je jutrom opkolila. Nenad i Robert su prenocili u praznoj stali otvorivsi sator unutra i iskusno bili postedjeni mokrih satorskih zidova i patika.
Vec u 8h smo nastavili uzbrdo ka prevoju do koga nas je delilo jos 600m visine. Put lep i prazan, nagrada ranoraniocu, taman umesto dorucka. Nagib ide do 14%, ali u retkim trzajima, pa se fino napreduje. Na jednom serpentinastom delu je posebno zanimljivo gledajuci sa najvise krivine, kada put izgleda poput uvijene zmije. Prevoj inace spaja dve varosi Schwyz iz koje dodjosmo i Oberiberg, na drugoj strani.

pravo mesto za odmor

Medjutim, druga strana nije tako niska. Posto se izadje na prevoj Ibergeregg, spust nije nacist, izgubi se tek par stotina metara, da bi se sislo u prostranu dolinu/visoravan, koja podseca na nas Pester i na slicnoj je visini.
U Oberibergu, prvom mestu sa one strane prevoja, sretosmo prekopotrebnu prodavnicu koja je zgodno posluzila za dorucak. Ispred radnje je sat koji pokazuje i temperaturu od celih 5 stepeni, iako oblacno, bar je suvo.

Nakon dorucka u Oberibergu, ocekivalo nas je najduze vestacko jezero u Svici, Sihlsee - dugo skoro 9km. Tu je i velika brana, sagradjena zajedno sa dva mosta preko jezera pre nego sto je dolina poplavljena, a sto je nateralo 2000 ljudi iseliti se iz svojih domova koji su ostali pod vodom.
Od jezera sledio je uspon na novi prevoj Sattelegg, ostar, ali relativno kratak uspon od 5km, jer vec smo u imali odredjenu visinu u dolini. Gore se nalazi adekvatan restoran u kome je Robert uveliko srknuo kafu dok smo se mi ostali popeli/izgurali bicikle.
Odavde je sledilo nacisto propadanje hladnjikavim, ali atraktivnim spustom. Cesto sam na ovim spustevima zazaljevao sto nemam kakvu kameru na volanu ili kacigi jer sve se odvija strmoglavo i fantasticno. Spust sa Sattlegga je poput uspona strm, pun vrlo ostrih serpentina, pa se cini da je put nakrivljen pod odredjenim uglom kako se smandrljavate odozgo.

Okoncanom nizbrdicom, cekalo nas je mozda najdosadnijih 20km u Svajcarskoj, ravnom stazom pored puta bez perspektive ikakvih znacajnijih vidika, sem prolaska kroz manja mesta.
Ali nakon tih nebitnih kilometara, usavsi u novi kanton St.Gallen, staza se vratila u svoju normalu, odvojila se od glavnog puta, i odvela nas na obalu novog jezera Walensee, jedno od vecih u zemlji. Tri reke ulivaju se u ovo jezero, da bi jedna iz njega istekla i nastavila tok ka Ciriskom jezeru.
Iznad jezera su prelepi stenoviti zubci planine Churfirsten 2306m.
Vozili smo dalje na istok, duzinom Walensee dobrih 15 kilometara.
Staza ulazi u nekolicinu biciklistickih tunela, ni malo kratkih ( i po par stotina metara ), sa sve osvetljenjem unutra. Na ovoj deonici pored jezera, neocekivano dobismo i maksimalni nagib na ovoj turi, prilikom jednog kraceg uspona, koji je iznosio 25%, a neposredno pre njega bila je tabla sa obeshrabrujucim natpisom: ‘Bicklisti sidjite’. To nije vazilo i za Nenada, koji je smogao snage i inata izgurati ga sa pedala.


Stedljivo smo vozili ka varosici Sargans, svesni da cemo do kraja dana napustiti Svajcarsku. Staza 9 koju smo sledili skoro 50km od kako se spustismo sa planine, polako je popustala u svojoj duzini i podlegavala svom cilju u Sargansu. A kada smo je ispostovali do kraja, nije nam mnogo izbora preostalo, vec smo odabrali sledecu i nastavili u jasnom smeru ka Liechtenstein-u do koga je ostalo jos nepunih desetak kilometara.

ma za koju da se odlucim?

Formalna granica sa Svajcarskom je naravno reka, i to Rajna, iznad koje se u jednom momentu pojavljuje most ciji je cilj prebaciti namernike u drugu zemlju. Na njegovoj sredini jednostavno stoji tabla Liechtenstein, dok je na ogradi mosta nacrtana precizna linija Lch | Schweiz. Tu smo Zoran i ja pozeleli jos jednom uci u Svajcarsku, pa smo napravili korak unazad, te se moze reci da smo na ovoj turi dva puta bili u Svici.

Robert i njegov bicikl

Dakle po drugi put smo zakoracili u cetvrtu najmanju drzavu Evrope, cije su nas tajne cekale za sutradan, dok smo u ovo predvece nakon ulaska, bili raspolozeni samo naci kamp mesto.
Po prelasku granice ubrzo smo naisli na mesto Balzers, malo mesto
na jugu Lch-a, a u njegovoj siroj okolini i mesto za satore. Nije to bilo najsretnije mesto sa aspekta podloge i uredjenosti, ali je bar bilo solidno izolovano, bez vecih sansi da neko tuda prodje ili budemo vidjeni. Tako je i posluzilo.

[VladaS]

Liechtenstein; Austria 6/7

I losem vremenu dodje kraj, pa je nebo ovog jutra obecavalo, na sta nas je pripremila jedna Svajcarkinja dan ranije prilikom raspitivanja o nasem putu, dajuci nam informaciju o lepsem vremenu narednih dana.
A lepo vreme podigne moral i iscekivanja bivaju veca i unosnija, a mi smo imali cemu se nadati za ovaj dan. Cekao nas je prelazak u Austriju i novi usponi u Alpe.

Namerno smo gadjali nocenje u Lihtenstajnu, simbolike radi. A preleteti ovu zemlju u danu nije tesko jer je nema 30km u duzinu. Sve je ovde slicno kao u Svajcarskoj, samo sto je monarhija, konstituciona. Pa se moze govoriti i o produzenoj ruci Svice ili njenom predsoblju, zavisi da li dolazite ili je napustate.

Do glavnog grada Vaduza nije nam trebalo mnogo. Grad ima oko 5000 stanovnika, a zanimljivo je da susedni Schaan ima vecu populaciju. Po ulasku u Vaduz sa juzne strane, najpre se natrci na parlament sa velikim platoom ispred, koji sumnjam da je ikad doziveo neko mitingovanje nezadovoljstva.
U blizini je i lepa katedrala gotskog stila iz 1873god, a u nastavku glavna ulica sa prodavnicama suvenira, na koje smo malo obratili paznju naoruzavsi se zastavicama Lihtenstajna, jer smo nameravali otici u posetu princevom domu. Ono sto je u Vaduzu najprepoznatljivije i sto upada u oci iz svakog dela grada je upravo kraljevski zamak visoko na brdu iznad.
Do gore smo izgurali bicikle sumskom stazicom koja iz centralne ulice vodi ka zamku, iako, moglo se pretpostaviti, postoji i normalan putni prilaz za nas koji se kotrljamo. Pri vrhu staze je mala terasica sa durbinom, koji se za evro moze pokrenuti u rad na par minuta i baciti pogled po zemlji sa visine.

Odlazak na kafu je bio neuspesan jer zamak nije otvoren za turiste, ipak je to stambeni kompleks prve porodice ove zemlje, pa mu se moze diviti samo spolja. Pozicija utvrdjenja je lepa, kontrolisuci maltene celu zemlju, visoko na brdu sa pogledom na Vaduz i dolinu Rajne, okruzen mnogo visim planinama. Uopste Lch. je planinska zemlja, pa je zanimljiv za zimske sportove.
Tesko je nezapaziti i Lihtenstajnski GSP drecavo zeleno/zute boje; koji izlazi iz svojih okvira, pa saobraca po celoj zemlji, a i sire, do susedne Austrije i Feldkircha.
Cudno bi bilo da u ovako maloj drzavi sve ne funkcionise, sve je uredjeno i zahvalno za odrzavanje. Kod nas su neke opstine vece od Lch-a.

Kraljev dom

Biciklisticke staze daleko nadmasuju stvarnu duzinu zemlje, kada se sve sabere daju oko 90km, sto je cak nesto vise nego sto ima saobracajnica. Pa se moze primetiti da je Lihtenstajn sasvim retka zemlja sa vise kilometara biciklistickih staza, nego drumskih.
Kada smo se spustili sa brda na kome je zamak, natrag dole u Vaduz, krenuli smo stazom na sever, ka austrijskoj granici, usput prosavsi Schaan, najmnogoljudniji grad u Lch. sa lepom crkvom u centru, dosta slicnom onom u Vaduzu, ali bez statusa katedrale.
Staza kulturno prelazi austrijsku granicu i nastavlja dalje. Na prelazu carinik samo mahnu rukom, pa mahnusmo i mi.

Krajnji zapad Austrije, koji se granici sa Lch, Swicom i Nemackom je mala austrijska pokrajina Vorarlberg.
Austrija je dosta humanija sa cenama, te smo nacinili posteniju kupovinu u prvom marketu posle granice i pocastili se ispred.

U Feldkirch-u, prvom gradu s’one strane, zastali smo na koji sat jer se trebalo odluciti kako dalje, pre svega da li gadjati jedan prevoj na 1700m? Biro za informacije se otvarao kroz nepun sat od kada stigosmo, pa smo iskoristili vreme za upoznavanje ovog zivog srednjevekovnog gradica.
Cekanje na otvaranje informacija se isplatilo, i dobili smo precizne podatke. Prevoj koji smo planirali ima 2m snega i otvaranje se ocekuje pocetkom Juna. Ali mesta za brigu nije bilo jer brojne alternative postoje, pa smo odabrali jedan nizi koji se kasnije ukljucuje na taj put sa spustne strane.
Vec smo bili izasli iz biroa, kada je Nenad dobro primetio da nakon tog prvog prevoja ide jos jedan na 1675m, pa smo se vec zabrinuto vratili da se i za njega informisemo, jer u slucaju da on nije otvoren, otpada cela planirana duzina Lechtal Alpa.
Da smo poranili par dana ranije verovatno bismo se morali pomiriti sa takvim stanjem stvari. A ovako smo imali retke srece da budemo medju prvima ove godine i premijerno provozamo Hochtannbergpass, prokrcen 4 dana ranije.

Ali do njega nas je delio citav dan putovanja, za to podne bilo je dovoljno lagano izlaci iz Feldkircha i napredovati ka prvom prevoju – Faschinapass 1486m.

Narednih desetak kilometara smo prelazili tri sata.
Manjim delom zbog uspona, vecim zbog neverovatnosti predela, gde bi brzi prolazak bio cisto skrnavljenje.
Roberta i mene je na to upozorila srednjovecna Austrijanka, kada smo na vhu jedne uzbrdice, neposredno iznad Feldkircha, sacekivali Zorana i Nenada. Zainteresovano je prisla pa smo joj pokazali kartu putovanja, kuda zelimo dalje i sta nam je cilj. Sve je to lepo, uzivacete u Lechtal dolini - rece, ali je na opazanje Hochtannbergpass-a jednostavno uzviknula: Hilfe Hilfe!
Posle onog prevoja pod snegom par dana ranije, nista nas nije moglo previse brecnuti, pa smo se zajedno nasmejali. A ubrzo su pristigla i ostala dvojica kameradena, i nastavili smo dalje.

Nasa deonica je krajnje blago napredovala ka prevoju Faschinapass, putem iznad reke Lutz, iznad koje su se izdizali Alpi. Sve to je cinilo dolinu Grosse Walsertal, cijim sredisnjim usekom smo se gegali, a nebo iznad je bilo plavo i prva stvar sa kojom se granicilo behu beli vrhovi.

Austrija je dosta laksa i za kampovanje od Svajcarske, manje je ogradjenog prostora i nicije livade se mnogo lakse pronalaze. Ali kanapcici su i ovde glavno oruzje stavljanja do znanja da je nesto necije. Surovo je to sto ti kanapi cesto cine prerusene zice kroz koje je sprovedena struja zbog stoke.
Kod jednog usputnog austrijskog domacina zatekosmo krave u ogradjenom dvoristu njegovog imanja, i kako se slika ucinila lepom, zastadoh da fotografisem sa planinama u pozadini. Prisle su mi na dohvat ruke i ja ih ponudih kakvom zobalicom sto mi se naslo pri ruci, ali delila nas je zica. Vidim blizu su, zainteresovane, ali ne prilaze nacisto.
Ubzo pristigose Zoran i Robert koji su bili odmah iza, i takodje zastadose. Pri tom Robert vadi svoj Canon top, pokusavajuci pronaci najbolji kadar, te se savija i uvija podno krave/zice. Nepaznjom dodiruje zicu ledjima i biva ozbiljno pecnut, u prvi mah misleci da je nesto do krave. Ipak to nije bilo za dzabe, jer se odgovor zasto Milke ne prilaze sasvim automatski nametnuo.

kravice unutar elektro tora

Potom smo nastavili jos malo, do prve klupe na ovom putu, postavljenom usred nicega. Jedini ali valjan razlog je njena sjajna lokacija, uperena na selo preko puta reke Lutz, na drugu stranu doline. Selo koje me je iz neodredjenog razloga ( verovatno samo geografski ) podsetilo na Topli Do na Staroj planini. A utisak je jos vise potvrdio Zoran, konstatacijom da bi ovakva sela kod nas bila napustena sa glavnom vezom u vidu nekog kvrgavog puta. Ovde je sve to zivo i dostupno, uredjenih padina i kucama koje su na nivou kakvih pansiona.
Ipak istorija kaze da nije uvek tako bilo, i da je ova dolina imala svojih teskih trenutaka, pre ekspanzije turizma i proglasenja doline Grosse Walsertal od strane unesc-a rezervatom biosfere, sto im je donelo prosperitet.
Dotle je Grosses Walsertal nazivana dolinom siromaha, jer svojom konstitucijom ne bese pogodna ni za stocarstvo ni za turizam i ljudstvo je odlazilo. Lavina koja je sredinom 20. veka odnela 80 zivota samo je ubrzala proces napustanja ovog prostora.
I zaista selo Reggal ( jedno od sest sela koje cine ovu dolinu ) na koje pogled pada sa usamljenje klupe ( kojoj to nije smetalo da pored sebe ima kantu za smece oblozenu kesom ) izgleda kao mrtva tacka, imajuci iznad sebe mocnu vencanu senku Alpa sa dominantnim Rote Wandom, poput prirodnog zida.
Zime ovde ne mogu biti blage, sigurno nastupe dani odsecenosti, kada i glavni put koji smo koristili bude zavejan a klupica postane nevidljiva. Ali danas se o tome sigurno ranije misli, narocito nakon izgradnje turistickog centra na Faschinapassu, i zime vise nisu razlog napustanja i izumiranja sela. Sa sadasnjim uslovima, i ja bih vrlo rado tamo funkcionisao…

bicikla izvan elektro tora

Jos od Feldkircha put se sasvim lagano podize, pozivajuci na uzivanje u okolini. Ali od sela Sonntag krecu serpentine i ozbiljan zvanicni uspon na Faschinapass.
Pocinje i ozbiljnije huktanje prilikom voznje, a recenice medju saputnicima postaju proredjene, sazetije, a skorijim protekom vremena konverzacija utihne. Iako prevoj i nema neku visinu (1486m) ovo je bio tezi uspon na turi po kome se moglo voziti, jer je nagib konstantno visok. Na pola uspona je selo Fontanella, reklo bi se tipicno Italijansko, ali ipak Austrijsko; odakle se lepo uocava nas dragi donji put iz vremena dok je bio miroljubiv. Nagib je jak, ali su pejzazi prelepi. U gornjoj polovici uspona nailazi se na tunel, da bi nakon njega turisticki centar na prevoju vec bio na dohvat ruke. Bilo je hladno i bilo je snega, ali samo oko nas, dok je put ostajao sve vreme cist. U turistickom kompleksu nije bilo posetilaca, verovatno smo se uglavili u neku medjusezonu kada je problematicno i za skijanje i za letnji treking.

Faschinapass, dole se vidi Robert

U zadovoljstvu smo se slikali pored prevojske table, a nakon natrontavanja toplijom garderobom i zimskim rukavicama, krenuli vrtoglavom nizbrdicom.
Valjalo se spustiti dole i spavati na toplijem, jer kraj dana vise nije bio daleko. Na deonici spusta prolazi se i kroz tunel kakvi se vidjaju na Tour d’ France, specificni za planinske puteve, otvoreni stubovima sa jedne strane, jedini komad asvalta koji ne vidi snega tokom godine. Ovaj je bio dugacak i koji kilometar.
Kvalitet puteva je vrhunski, pa se gotovo moze i zmureci, ali to zna i previse opustiti jer stvara osecaj sigurnosti i bespotrebnosti gledanja na put na eventualne rupe, pa pogled leti na sve osim na drum. I zaista je tako, ni jedne rupe, ni jedne zakrpe, sve izliveno u komadu, klizi.
Kod mesta Damuls, ovaj put se spaja sa drugim koji se spusta sa Furkajoch, prevoja koji smo izbegli zbog snega. Damuls inace drzi apsolutni rekord po kolicini snega na godisnjem nivou, prosecno oko 10m.
Nastavili smo dalje nizbrdo, do grada sa najkracim imenom na turi - Au, ispruzenog i sanjivog krajem dana u jednoj novoj dolini koja se otvorila ispred nas. Ubrzo smo utonuli u njegov dremez, pronasavsi zvanicni kamp, i pocastili se svim blagodetima koje pruza.

moze i 70 vezanih ociju

[VladaS]

Lechtal Alps 7/7

Au nam je izmamio isti takav uzdah narednog jutra, pod mladim suncem ciji su jos uvek blagi zraci zagrevali ono malo snega sto je ostalo na nizim okruzujucim vrhovima.
Doruckovali smo iz lokalnog marketa, svesni da nam nije jos mnogo ostalo do kraja ture, uostalom kraj je uvek blizu kada dodje poslednji dan putovanja.

Sredinom Au protice reka, deleci gradic na dva dela, koje mestani zovu Schattseite ( strana u senci ) i Sonnseite ( suncana strana ). Pravilno smo postupili i spavali na senkovnoj strani, a ujutru nakon dorucka, presli smo reku, i suncanom stranom, razbudjeni, zakotrljali se ka poslednjem prevoju na nasem putu Hochtannbergpass-u.
Jutro je bilo divno, prepoznato kao takvo ne samo od nas, vec i od Austrijanaca, nordijskih hodaca, koji su odvaznim korakom hrlili nekom svom smeru, koji obicno i nije toliko vazan, jer ovde je kretanje ono sto je vazno, a o cilju ni ne treba mnogo razmisljati jer gde god se krenulo ne moze se omanuti.
Na izlasku iz Au-a opazih kako zena gura kolica sa detetom u jutarnjoj setnji, i u tom trenutku pomislih, gledajuci ono planinsko okruzenje oko nas, kako nema zdravijeg mesta za odrastanje.

Savrsen put, skoro potpuno bez vozila u to jutro, mamurno se poput nas peo navise, potpuno blago i dobronamerno, davajuci prostora i daha za uzivanje.
Ma sta mislila Austrijanka koja nas je dan ranije upozorila na Hochannbergpass kao opaku deonicu, ovo je bio jedan od najlepsih prevoja. Prevoj je prokrcen u petak, dok smo ga mi vozili u utorak. A to se izgleda proculo, pa smo na putu, kako su sati tekli, a dan odmicao, vidjali turisticke karavane, motoriste, prelepe stare kabriolete, kao i kolege bicikliste. Svi su oni, nigde ne zureci, cedili svoje kilometre ovog uspona, uzivajuci kao i mi sto su duze mogli, svesni da ce i ovog putu doci kraj.
Mahali smo jedni drugima i pozdravljali se, prepoznajuci u ocima drugih istu zanesenost, deleci istu deonicu tog dana.



jedan od najlepsih uspona...

Blizeci se prevoju sneg pokraj puta postajao je sve izrazeniji. Da bi se savladjivanjem poslednje serpentine izaslo na jedan plato u cijem sredistu je prevoj i na kome su primetni uticaji skorasnjeg probijanja puta jer sneg je razbacan svuda sa strane. Put je bio cist, a sneg svuda oko nas, a ponajvise na vrhovima od oko 2500m koji okruzuju plato, stvarajuci divnu sliku kao na nekom zaledjenom jezeru.


Hochtannbergpass

Odmah tu iznad puta je venac vrhova, a iza njih nova dolina - Kleinwalsertal. Dolina je geografski vrlo specifina jer je dostupna samo sa severa, iz Nemacke, a zvanicno je deo Austrije. Pa ako neki Austrijanac pozeli otici tamo na skijanje, a mesto je vrlo poznato u centralnoj Evropi kao planinski centar, mora najpre otici u Bavarsku u grad Oberstdorf odakle je Kleinwalsertal dostupna. Dolina je u proslosti imala i poseban status sto se tice poreza sa Nemackom, od koga je bila oslobodjena. Ulaskom Austrije u Uniju sva pravila su obrisana.
Sasvim razumljivo odustali smo od posete ovoj dolini jer smo joj bili sa juzne strane, te smo nakon fotografisanja kraj prevojske table na 1675m poceli sa sjurivanjem dole, u Tirol cija granica pocinje negde na sredini spusta, ali se to naravno nicim ne da primetiti.

Duz celog ovog puta, manja mesta kroz koja se prolazi su zapravo turisticki centri, sa akcentom na skijanje i planinarenje. Jedno od takvih Warth, kao prvo u Tirolu, posluzilo je za kraci predah i izgovor da se celi spust ne ispuca u komadu. U ovo mesto se uliva put koji nam je trebao posluziti kao alternativa u slucaju da je Hochtannbergpass zatvoren, a koji takodje ide preko jednog visokog prevoja, Flexenpass-a 1773m, ali taj put je mnogo vazniji jer vodi u Lech najveci ski centar ovde i on se redovno cisti, a samim tim je i prometniji.

Od Warth-a nas je cekala voznja Lechtal dolinom, pored reke Lech koja se kasnije uliva u Dunav.
Dolina je dugacka oko 50km i pocinje od granice pokrajine Vorarlberg na zapadu do Nemackog grada Fussen. Iako je danas dolina blagoslovena za posetu bilo kakve vrste, istorija mestana govori da se u vekovima iza zivot ovde svodio na prezivljavanje zbog neplodnosti zemlje, pa je i migracija stanovnistva bila nadasve prisutna.
Lechtal dolina je podlozna stenovitom okrnjavanju i danas obiluje lepo uredjenim selima, ali jedno od njih, Namlos, bilo je epicentar najveceg zemljotresa zabelezenog u severnim Alpima. Jedini i najvisi vrh ovde preko 3000m je Parseierspitze 3036m, nazvan i kraljicom Lechtal Alpa, dok se staze za planinarenje i stene za penjanje protezu duz cele doline.

Posto pocure poslednji kilometri spusta Hochtannbergpass-a, ostatak puta kroz dolinu je ravan. Ovde je moj kvar sa rucicom menjaca koji sam vukao od drugog dana, najvise dosao do izrazaja. Na celoj turi ravni delovi su bili retka i kratka pojava, ali ovde je to potrajalo dobrih 40km, a ja nisam mogao voziti preko 20. Ipak nije to bilo nista tragicno, vec dobar izgovor da se voznja dolinom malo otegne, a prizori koji su se lagano smenjivali sa obe strane, terajuci glavu ciniti pokrete kao prilikom gledanja teniskog meca, jos bolje upiju.

U drugoj polovini dolinskog puta, kako se lagano priblizava prvi opipljiviji grad - Reutte, saobracaj se intenzivira. Situacija sa biciklistickim stazama u Austriji nije tako sjajna kao u Svajcarskoj, gde se moze maltene bilo gde stici bez dodira sa saobracajem, ali daleko od toga da je losa. A ono najbitnije je da vozaci i ovde itekako paze na ostale sporije ucesnike. Zapravo istina je da Svajcarska malo razmazi, pa se idealni uslovi ocekuju svuda.
Ovde u dolini nije bilo alternative, i klizili smo zajedno sa ostalima po putu, da bismo sredinom dana usli u Reutte.

Bavarska

Od Reutte do Garmisch-a ostalo nam je oko 30km. Prilikom planiranja putovanja, od Reutte smo imali nameru, u slucaju da smo dobri sa vremenom, produziti na sever ka zamku Neuschwanstein, pa odatle nastaviti za Garmisch.
Iako ovo ime mozda na prvi pomen ne odzvanja, mnogima je ovaj zamak iz 19veka opstepoznata stvar.
Iako je njegova gradnja povezana sa tadasnjim kraljem Bavarske Ludvigom II, koji je bio veliki postovalac kompozitora Richarda Wagnera, pa je i unutrasnjost dvorca u mnogome oslikana scenama iz Wagnerovih opera, ipak je Diznilend bio taj koji ga je poslavio do kraja, gde je uradjena kopija Neuschwansteina poznat kao zamak Uspavane Lepotice.
Svaka je steta sto nismo imali vise vremena i svratiti do njega, ali pokloniti mu pola dana koliko smo mogli, bila bi prava steta i tek povrsna poseta. Ovako je ostao izgovor vise da se nekada vratimo u ove krajeve, sto i nije tako nerealno ukoliko nam maknu vize. Zamak se nalazi 90km juzno od Minhena.

U Reutte nas je zadesila podnevna guzva, i nastojali smo izaci iz grada. Dan smo zeleli zavrsiti na Eibsee jezeru blizu Garmisch-Partenkirchen-a, i cekalo nas je jos solidno parce. Ali pre tog jezera trebalo je proci jedno drugo, odnosno prvo, Plansee, na samoj granici Austrije i Nemacke.
Ovo jezero od Reutte nije daleko, ali treba savladati jedno brdo i spustiti se na drugu stranu gde se ono nalazi. Plansee je izgleda tipicna destinacija biciklista iz tih krajeva, nesto kao nasa Ada, samo sto nema biciklisticku stazu, ali je biciklista zaista mnogo.
Jezero je dugacko oko 5km i sa planinskim okruzenjem cini zbilja lepu sliku.
Kada se dodje do kraja jezera, odnosno njegovog severo-istocnog kraka, put nastavlja dalje na sever, dok biciklisticka staza drzi na istok ka Nemackoj granici. Staza je usamljena i vodi kroz lepu borovu sumu, u kojoj sasvim slucajno, posle izvesnih kilometara, nalecete na jednostavnu tablu ‘Nemacka’. Nigde nikoga, samo tabla, potok i suma, savrsen nacin da predjete u drugu zemlju. To je uostalom svakodnevnica austrijskih i nemackih biciklista koji ovuda spartaju po vise puta dnevno, uzdajuci se u vizu sa neograniceno ulazaka.

Vec smo bili izmoreni kako se dan lagano povlacio, a u prvim kilometrima Nemacke nailazili smo na nekolicinu zgodnih mesta za kampovanje uz biciklisticku stazu. Ipak odlucili smo izvuci do Eibsee jezera, posebnog medju ostalima, i time zaokruziti ovaj najduzi dan na 120km. Ali pre nego sto smo se poceli penjati ka jezeru prosli smo prvi nemacki gradic Grainau.

Eibsee? Jedno od najlepsih jezera na nasoj turi, i jedno od najlepsih i najcistijih u Bavarskoj. Donekle podseca na Crno jezero na Durmitoru, jer sablon sa stenovitim planinama kao najblizim okruzenjem je slican. I kao sto Medjed motri na Crno jezero, na Eibsee motri impresivan venac najvisih nemackih planina, zakljucno sa najvisim nemackim vrhom Zugspitze (2962m), cijom isurenom kulom se zavrsava ova vencana gromada Bavarskih Alpa.

Prilicno iscrpljeni, izgurali smo bicikle do jezera, koje je na oko 950m visine, u smiraj dana. Prionuli smo na trazenje kampa dok se nije potpuno smracilo, a divljenje i ogledanje u Eibsee ostavismo za jutro. Ipak nismo ostajali imuni na lepotu kojom je zracilo, pa smo, iako nam je bilo u interesu sto pre se skuciti, jednostavno ushiceno zastajali, i divili se ovom zelenom oku i planinama iznad njega, na koje su padali poslednji zraci sunca tog dana, reflektujuci se o vodu.
Trazenje validnog kamp mesta i nije obecavalo jer je okolina jezera strma i neravnog terena. Oko njega ide uredjena kruzna staza kroz sumu duzine oko 7km, pa smo njome krstarili i trazili. Postalo je jasno da na stazi nemamo sta traziti, vec se moramo popeti malo iznad jezera i zavuci dublje u sumu.
Upravo je Nenad, kao glavni zagovornik ideje Eibsee, bio sretne ruke i prilikom kolektivnog njuskanja po okolnom terenu, kada smo se rasprsili u cetiri strane, pronasao retko ravnije parce sume, jedva dovoljno za dva satora, ali uklopilo se.

Mesto je bilo totalno izolovano, slepi kraj jednog proplanka, bez naizgled ikakvih sansi da neko navrati. Nema sta ko ovde da trazi i danju, a ne nocu. Sa takvim uverenjem sam ubrzo zaspao.
Medjutim negde u pola noci, kada je vec prosao koji sat iza ponoci, probudise me koraci oko satora. I nikako da prodju, vec su se uporno ponavljali. Logika mi je nametala misao da je posredi kakva sitna zivotinja, verovatno zec, ali koraci su bili nekako previse masivni i konkretni. A onda proradi masta, pa se setim i medveda i zapitam koliko je to realno, ipak smo u neposrednoj blizini turistickog jezera…na kraju odlucih lupiti po zidu satora u nameri da uplasim to sto se vrzma okolo ma sta bilo. Tada me cimer Zoran upita cujem li korake? Naravno, i oni su se nastavljali…a da provirim napolje u pomrcinu ne hvala, suvise sam horor filmova gledao kada otfikare provirujucu glavu.
Onda odjednom zacuh brzo otvaranje i zatvaranje rajsferslusa satora i pomislih to sigurno Nenad ili Robert do nas nameravaju izaci. Ubrzo sam izgubio interesovanje i prepustio se sudbini, ako treba da budem pojeden navali, a sada zelim spavati…

Ujutru smo imovinu koja je prenocila izvan satora ( bicikle i par bisaga ) zatekli nedirnutu. Ipak sumnja se javila u Zorana koji je bio siguran da je bisage zatvorio, a osvanule su otvorene, ali sa kompletnim sadrzajem; dok se Robert zapitao ko je to iz naseg satora otvarao ulaz nocas? Na sta je bilo dovoljno samo da se pogledamo i ne ulazimo u dublje rezonovanje, koje bi nas odvelo ko zna gde.
Spakovali smo satore, i spustili se do jezera razbudjene lepote, jer jos je bilo rano. Nastavili smo gde smo stali kruznom stazom pored vode, i zastali na jednu klupu uz stazu radi dorucka. Tu se nasla i tabla sa fotografijom planinskog venca iznad nas, i pojasnjenjem u sta gledamo dok obedujemo, odnosno spisak vhova i njihove visine.
I dok su nemacki ranoranioci lagano pristizali na jezero, zeljni napraviti jedan jutarnji krug, Robert je iskoristio priliku da se uljudi pred Garmisch, i okupao se u ovoj hladnjikavoj vodi. Ne znam kada ovde pocinje sezona kupanja i da li je uopste ima, ali tada smo sigurno bili jos daleko od nje.

Dakle ovde celom oblascu i visoko nad jezerom dominiraju vrhovi Alpspitze i Zugspitze, najvisi nemacki vrh. Jedva ali tako je, jer posred planine vuce linija nemako-austrijske granice.
Ovaj poslednji dan zeleli smo provesti odmarajuci od puta, bez posebnih kilometarskih perspektiva, jer do Garmischa nas je delilo tek dvadesetak minuta voznje.
Bez posebnih kilometara, ali ne i bez planova, jer ipak smo ovde svi osim Nenada bili prvi put, i zeleli smo videti sta se moze za tako kratko vreme.
A pre svega zeleli smo se popeti na Zugspitze. Sto i nije tako tesko jer ovaj vrh vrvi od turista, koje donde izvozi zicara ili voz koji krecu od jezera, zapravo voz se moze uhvatiti jos od Garmisch-Partenkirchena.
Zicara je mnogo atraktivnija, jer pogled non stop luta kako se kabina izdize, dok je vozna etapa u velikom procentu kroz planinu! Da bi negde na 2600m izasao iz tunela gde se preseda u drugu zicaru cija kratka voznja iznosi na vrh.
Na vrhu je meteo stanica, kao i restoran sa prigodnom terasom i internet centrom, odakle turisti mogu poslati e-razglednicu sa najviseg internet terminala u Nemackoj.
Posebno je fascinantan pogled na jezero, 2000m nize.
Sve smo to zeleli okusiti, uostalom zasto se ne opustiti malo poslednji dan, medjutim razocaravajuca cena karte od 47 evra bacila je ovu ideju u vodu. Ali eto, bar smo planina imali iza sebe pa smo se nekako pomirili sa ovom cinjenicom.
Vrh je naravno dostupan i nogama iz vise pravaca, ali je to za nas bila vremenska nerealnost.


Eibsee i Zugspitze

Dohvatili smo bicikle i poceli sa spustom od jezera u Garmisch-Partenkirchen.
U centru nas je zatekla guzva, izgleda da se odrzavala neka svetkovina ciju smo atmosferu upili i uz kriglu Paulanera proslavili zavrsetak ture.
Ovo je mali grad, mozda najpoznatiji po jednoj od cetiri skakaonice koje se odrzavaju svake Nove Godine. Ali je takodje i cesto vikend odrediste mnogih Nemaca i Austrijanaca zeljnih skijanja i planinarenja. A te turisticke kapacitete svog mesta zitelji Garmischa znaju prepoznati, pa su i cene turisticke, povisene u odnosu na okruzenje. Vec sada stoji bilbord u gradu koji najavljuje takmicenje u skokovima, prvih dana 2010.

Cilj smo dostigli, ali ostalo je jos dosta od dana i krenuli smo obici neka zanimljiva mesta u okolini. Najpre smo prosli pored pomenute skakaonice, prilicno zivahnog mesta zimi. Sada je sve bilo pusto i mirno, melanholicne atmosfere zimovalista van sezone, koje ni opaljeno podnevno sunce nece probuditi.
Pa ipak smo imali u vidu mnogo zivlju stvar kada smo krenuli na ovu stranu iz grada, a to je bila reka Partnach, odnosno jedan njen posebno zanimljiv deo. Poznat u nemaca jos kao Patnachklamm ili Partnakov tesnac, jos jedna je atrakcija za ne zaobici kada ste u ovom delu Bavarske.
Tesnac koji je predmet posete je dugacak oko 700m, i Partnach tu izgleda ocaravajuce jer se iznad reke izdizu krecnjacke stene visoke i po 80m. Atraktivna je i staza kojom se krecu posetioci, urezana u stenu, poput dela kanjona Mrtvice, samo sto je ovde sve lako dostupno i prilagodjeno, pa se i deca slobodno setaju. Vlaga na ovom mestu je velika, oni iskusniji udju sa kabanicama, a oni koji su prvi put ovde poput nas, izadju polumokri, jer Partnach praveci brzake na ovom potezu prska na sve strane, pa vam priusti rasprsujuci sprej s’vremena na vreme. Mesto je u pogledu rashladjenja u letnjim danima prava stvar, jer se svezina koju stvara ova ledena voda oseca u prvim koracima kanjona, dok je zimi kanjon mesto carobnih formacija snega i leda.
Kanjon se moze pogledati i iz vazduha, iz pticje perspektive, jer se drveni most do koga vode stepenice nadvija nad nju. A za one ambicioznije i dobre sa vremenom, odavde ide i planinarska staza koja vas moze odvesti do glecera podno Zugspitze-a.
Izbori su brojni, ali ne i za nas, tada vec donekle otupele na ideju planinarenja i voznju uzbrdo. I sam sam osecao dozu zasicenosti, kada dobro dodje jedan opusten dan, od koga bi se ugrabilo samo ono sto pruza na dohvat ruke.
A najidealnije je kada takav dan strefi na samom kraju putovanja.

Motivacija je dakle bila na nivou, pa smo podne proveli ispred supermarketa, piknikujuci na travnjaku, druzeci se sa prehrambenim artiklima. Da bismo onako orni nastavili voziti mirnim stazama Garmischa pored reke i pruge, kotrljajuci se besciljno, sluteci kakvo kamp mesto uz put.

Prosao je tako koji sat kada smo opazili veliki auto kamp pokraj puta malo pre ulaska u grad, gde resismo okusati satore. I bio je to dobar kamp, mozda ponajvise po besplatnoj ceni, ali ni postojanje kupatila nije bilo zanemarljivo.
Prijatno vece provesmo na verandi ispred recepcije, cije radno vreme 8-18 smo nekako mimoisli.
A ujutru, uz budjenje poput pecarosa, okretali smo uspavanu kadencu istim takvim Garmischom. Prvo dnevno svetlo padalo je na krovove grada, dok smo se priblizavali zeleznickoj stanici ciji salteri jos nisu radili. Ali radila je zeleznicka pekara, pa smo opskrbljeni perecama usli u voz za Minhen, koji smo kasnije zamenili onim za Prag.

Na kraju smo se vratili odakle smo i krenuli, pomalo neverovatno nakon svega. Robert i Nenad su sutradan nastavili svojim poslom u Ceskoj, a Zorana i mene cekalo je jos 5 dana ture po toj zemlji, bas onoliko koliko mi je jos trajala viza. Ali to je vec stvar neke druge price po nekoj petoj zemlji…


elegantno i fino, nemacki vozovi

[Gruja]

Vidim niko ništa ne komentariše... pa mislim, verovatno su ljudi zanemeli kao i ja pa ne znaju šta da kažu!!
Oduševljen sam... ne znam šta reći više... jedino ako me sledeći put ne pozovete da idem sa vama, onda mi niste više durgari!!!

Mislim da bi ovu temu trebalo postaviti kao lepljivu jer je šteta da vremenom nestane iz vidika....

[alazovic]

Za turoteku, odma'

[Gruja]

Da li je moguće da se postavi trek ove vožnje? Baš bih voleo da vidim kako izgleda!

[Skituljko]

Vidim niko ništa ne komentariše... pa mislim, verovatno su ljudi zanemeli kao i ja pa ne znaju šta da kažu!!
Oduševljen sam... ne znam šta reći više... jedino ako me sledeći put ne pozovete da idem sa vama, onda mi niste više durgari!!!

Mislim da bi ovu temu trebalo postaviti kao lepljivu jer je šteta da vremenom nestane iz vidika....

Ma jok... jos nezapazenije je proslo na listama... najvise komentara je bilo na forumu koji nema veze sa bicikliranjem...

bice uskoro na Beogradcu prica i fotke (a i Sale je izrazio zelju da stavi na Freebiking)

a jedina prepreka za ovakve ture je VIZA, svugde tamo negde je lepse, a posebno bezbednije, biciklirati nego ovde...