Šta je Freebiking?

U pitanju je kovanica sastavljena od dve engleske reči – free što znači slobodan i biking što znači vožnja bicikla (mada se u engleskom jeziku koristi i za motorcikl). Ovu kovanicu sam prvi put upotrebio 1997. godine, u želji da na pravi način opišem svoj doživljaj kretanja kroz prostor na biciklu. Ova reč je u poslednjih 13 godina, zahvaljujući istoimenom sajtu i mejling listi prerasla u svojevrstan kult, prevazišla je puku aktivnost jahanja bicikla i postala način života za mnoge ljude koji su okrećući pedale otkrili novu vrstu slobode, način da budu svoji i neuhvatljivi poput vetra.

Freebiking nije lako definisati, jer kao i svi oblici beskompromisne slobode, teži i slobodi od definicija. Onog trenutka kada pomislite da ste ga uhvatili u semantički „kavez“, on izmakne, odleprša, pusti se niz reku ili se raspe po krošnjama. Mnogi koji su tokom ovih godina bili ubeđeni da znaju šta Freebiking znači zapravo su bili podjednako daleko od njegovog razumevanja kao i oni koji tu reč nikad u životu nisu čuli. Zato ću pokušati da vam objasnim šta za mene znači Freebiking …

Nije u pitanju biciklizam, biciklizam je nešto drugo. Bilo drumski ili planinski. Freebiking nema nikakve veze sa takmičenjima bilo koje vrste, ciframa, jurenjem prolaznih vremena, sticanjem fizičke kondicije (mada je ulaganje snažnog voljnog napora, fizičkog napora, značajan element dosezanja te slobode). Freebiking nema nikakve veze sa udruženjima ili bilo kakvim oblikom društvene aktivnosti i povezivanja sa drugim pojedincima i organizacijama. Freebiking je pre svega osećaj slobode usamljenika koji zna svoj put i čiji je put dalek, čija se istina nalazi tamo negde iza horizonta, i koja se dotiče samo u retkim trenucima blaženstva koje donosi samoća i priroda, kada se staklići u kaleidoskopu sklope kako treba. Freebiking je prava vibracija, pravi ritam, prava boja, ona čežnja za dosezanjem nedokučivog, da se danas zanoći na livadi pored reke, a sutradan ko zna gde. Biti nomad u duši, samo svoj i ničiji, nepokoren, uvek otvorenih čula, koja registruju sve oko nas, dovoljno radoznao i spontan da staneš i ostaneš i tamo gde nisi planirao i da usred svog puta promeniš putanju ako te neki snažan zov na to povuče.

Dakle, u reči Freebiking akcenat je na onome free, bez čijeg potpunog razumevanja i prihvatanja ne postoji ni biking. Freebiker je slobodan od svega i svakoga, pa čak i od bicikla. Za njega bicikl jeste omiljeno sredstvo transporta, ali nije fetiš. Bicikl je tu zbog nas, a ne mi zbog njega. On je samo način, sredstvo da dosegnemo tu slobodu koju želimo da udahnemo punim plućima, ali nije jedini način. On je samo put, ali ne i cilj, a do cilja ponekad vode i drugi putevi. Naša sloboda je integralna, pa ju je zato nemoguće (ili barem neprirodno) rasparčavati. Postoje i drugačije manifestacije te slobode, a one se mogu zvati Freetreking, Freewheeling, Freecanyoning, Freeflying… Realizuju se različitim sredstvima, ali im je cilj, osećaj, smisao – isti. To je osnovni razlog zbog čega je Freebiking hram za sve one koji poznaju taj osećaj i u svojim traganjima njemu teže. Čak i ako nikada nisu okretali pedale.

Ono što je svim „slobodnjacima“ zajedničko jeste da ih oni koji se bave određenim fizičkim aktivnostima (tj. „sportovima“) jednostavno ne razumeju i ne prihvataju do kraja kao svoje. Iz perspektive bicikliste, freebiker će biti isuviše sklon da sjaše sa bicikla i nekamo odluta pešice, previše će zverati unaokolo i zastajkivati svaki čas, zanimaće ga i razne stene, rečice, pećine, trešnja u cvatu ili dženerike pored puta u avgustu… Sve će mu to biti iz nekog „čudnog“ razloga mnogo važnije nego da ispuni dnevnu normu i postigne brzinski prosek bolji od jučerašnjeg, disciplinovano zagledan u stazu pred sobom i prepreke koje ona donosi. Iz perspektive planinara, freetreker će biti nedovoljno zaintrigiran samim planinskim vrhovima i ciframa njihovih visina, nedovoljno zainteresovan za društvo i planinarske kodekse i procedure, previše sklon razgovoru sa gljivama i cvećem i ostalim vidovima „zabušavanja“, sklon zabasavanju na neke puteljke gde „nema ničeg zanimljivog“, a pre svega nema pravog cilja za svakog ambicioznog planinara – planinskog vrha. I biće zaljubljen u tišinu i ćutanje više nego što to bilo koji planinar navikao na kolektivne pohode ka vrhovima može da razume… Iz perspektive vatrenog poklonika off-road vožnje terenaca, freewheeler je čovek koji svoje 4×4 vozilo koristi na krajnje „dosadan“ i previše „ziheraški“ način, ne pokušavajući da u svakom izletu u šumu uvek iznova proverava granice sebe i svoje „zveri“. Umesto da namerno traži najdublje blato i najteži put, on će radije izabrati najlepši put, kojim može da vidi više lepote i da gazi lagano, uz čupanje što manje travki i pravljenje što manje buke, da što pre ugasi motor i uživa u blaženoj tišini – jer je stigao na cilj. Za njega džip nije fetiš, već isto ono što je i bicikl, sredstvo za dosezanje slobode, mogućnost da u svakom trenutku stigne bilo gde, pokretan i nepredvidiv poput vetra.

No da se sada ne bismo igrali bezbrojnim kovanicama, ime ovoga što sam opisao zasvagda će ostati – Freebiking. Zato što je jahanje bicikla najlepši način za kretanje kroz prirodu, jedan savršen kompromis između želje da stignemo što dalje i da pritom vidimo i doživimo što više, da sve vreme budemo deo tog okruženja kroz koje prolazimo i da svaki daleki vidik bude debelo zaslužen našim kapljicama znoja, a kilometri koje smo prešli nagomilani u slatkom naponu naših mišića. Ali ponekad jednostavno nije moguće na neka mesta stići biciklom (zbog konfiguracije terena, godišnjeg doba, kratkoće vremena, ili ko zna zašto), što ne znači da ćemo odustati da na ta mesta stignemo. Ponekad je samo kombinacija različitih sredstava zapravo dobitna formula… Onaj ko razume suštinu neće cepidlačiti i svaki čas zapitkivati „a gde je tu bicikl?“. Budite slobodni, u svakom pogledu i uvek, zagledani u tačku gde se spajaju zemlja, nebo i Nepoznato, budite freebikeri u duši, free your minds.