Goca i Sale su u subotu vodili planinare Zeleznicara po okolnim brdima, ali su imali plan da na Kuchaju provedu i nedelju. Sandra i ja smo im se pridruzili posavsi iz Beograda drugog dana vikenda oko 5:30h. Na autoputu smo napravili stanku za dolivanje goriva i kafu.
Nakon što prepešačite Kučaj po snegu postajete svesni da, možda postoje više planine u Srbiji, ali ne postoji veća divljina. Ovaj ogroman, nenaseljeni prostor, jedan dinamičan splet krečnjačkih i vododrživih stena koji nas leti mami svojim bujnim livadama i šumama, kanjonima, vidikovcima, pejzažima koji se pred našim očima neprekidno transformišu kako ostavljamo kilometre za sobom, zimi je mnogo suroviji, divljiji, pustiji.
U želji da kvalitetno odgovorim na razumljivo pitanje „Postoji li u ovoj zemlji za tebe još nešto sem Kučaja?“, počeo samda se uzdržavam organizovanja tura ka Kučaju, tumarajući po nekim drugim destinacijama, otkrivajući druga, nova i drugačija mesta. Ali jednu stvar moram da priznam: da je kojim slučajem područje Kučaja jedino planinsko područje u Srbiji, da u ovoj zemlji nema drugih prirodnih lepota, ne bismo bili ni za šta suštinski uskraćeni. Za bajkera ova drska tvrdnja ima još veću težinu, jer Kučajski šumski putevi kao da su pravljeni da budu ogroman MTB lavirint na otvorenom prostoru, sa trasom kao stvorenom za ničim pomućeno, višednevno bajkersko zadovoljstvo.
Ljudi moji, kako ja sada ovde da vam opišem pogled, sa AMFITEATRA vrha Kločanica, i panoramu u punih 360 stepeni ???! Pa ovo je presto Južnog Kučaja! Ovo je učionica geografije pod vedrim nebom! Zapravo i neznam odakle da počnem kada su vidici otvoreni U PUNOM KRUGU! Mogla bih da odštampam 11-odelnu panoramu i oblepim njome sva četiri zida dnevne sobe… Huh! Da počnem po stranama sveta, otprilike, kao kada daju spisak glumaca filma i naznače da je to po abecednom redu, a ne nekakvoj važnosti… 🙂
Freebiking RSS