Tara je, nakon [neprikosnovenih] Zlatibora i Kopaonika, u drugoj grupi planina Srbije po poseti turista. Na zalost vecina posetilaca „dobaci“ samo do Kaludjerskih bara ili Mitrovca, eventualno do neke od mnogobrojnih vikendice na Zaovinama. Jedan dan nedavnih prvomajskih praznika mi smo iskoristili za izlet do malo udaljenijih lokacija, a ponovo smo kao inicijalnu kapislu iskoristili clanak Aleksandra Veljkovica iz starog broja nekadasnjeg Auto Bild magazina.
Трагајући за подацима о иначе најсевернијем станишту РУНОЛИСТА у нас, иначе скоро откривеном, пажња ми се заварила за једну фотографију, чији је аутор Срђан Белиј, и нисам се могла смирити док тамо нисам отишла. А на њој речица између божанствених вертикалних литица, а вегетација по њима, била је налик веловима у свим нијансама зелене боје. Касније, када сам се нашла на лицу места, направила сам стотине сличних фотографија; заправо, ту не можете да престанете да шкљоцате, јер Бели Рзав је типичан пример оне врсте пејсажа, која Вам се представља недвосмисленом лепотом, бацајући у еуфорију, јер се ради о раскошној лепоти која запоседа сву пажњу.
У многим материјалима, чак и оним тривијалним – туристичким, пише да је планина Тара добила име по старословенском добром божанству ТАР, који је ту решио да проведе свој божански живот. У литератури о Словенској митологији (бар оној којом лично располажем), не нађох бога Тара, али зато знам да када је 1996. године НП „Тара“ посетио директор европске федерације за заштиту природе и националних паркова, др Еткин Кларк, је рекао – Ја овако замишљам Рај –.
Freebiking RSS