Homoljske pećine i Vranj

Nema ničeg slađeg od spontanih, opuštenih istraživačkih tura, gde se improvizuje bez striktnog plana i satnice. Kad nigde ne moraš da stigneš i ni na koju stranu ne moraš da kreneš, već pustiš da te radoznalost i impulsi vode. Provedeš onoliko vremena na nekom mestu koliko smatraš za potrebno, još ako ne moraš da se vratiš kući... ima li nečeg lepšeg?

Homoljske planine smo tako skloni da potcenjujemo zbog njihovih trocifrenih visina, često nesvesni njihove tajnovite, raskošne prirode, njenih kutaka skrivenih u gustom zelenilu šuma i prostora čija ogromnost bi pažnju pešaka mogla da drži čitavo leto, dan za danom, pre nego što bi mogao da kaže da ga je obišao.

A Homoljsku planinarsku transferzalu, na žalost, retko ko obilazi, kada se ista najavljuje u većim beogradskim planinarskim društvima odziv je tužno mali... Neke vrste lepote se ljudima jednostavno ne mogu dočarati ako nisu praćene bombastičnim ciframa i "naj..." epitetima. Ali, ko zna, zna :-) Čarolija Homolja je nešto što čoveku donosi onaj iskonski mir, onu uronjenost u bujnost prirode koja ga za tili čas može preneti u svet mašte svetlosnim godinama udaljen od urbane vreve.

Jedna od takvih tajni je Trest, nepregledna manastirska šuma Vitovničkog manastira, jedan od najzapadnijih dragulja Homolja. Samo par sati lagane vožnje od Beograda, takoreći nadohvat ruke, a mnogima potpuno nepoznata. Retki posetioci Vranja i Štubeja koji ovim vrhovima u pohode imaju običaj da idu iz doline Vitovnice prolaze kroz Trest, ali u poslednje vreme, retko ko drugi. Od nekoliko solidnih zidanih građevina uronjenih u četinare na mestu gde se izvorišni amfiteatar reke Vitovnice širi u lepezu pritoka mogao bi se napraviti sjajan planinarski dom (mesto je čak strateški izvanredno pozicionirano za pohode ka okolnim vrhovima), ali deluje da to nikoga ne zanima. Sem možda nas?

Radovali smo se toj "zaboravljenosti" Vitovnice i Tresta kada smo jedne subote, sa Bobijem i Nešom, krenuli put Pajkinog izvora, potpuno spokojni i uvereni da naš mir i spokoj koji donosi žubor potoka i pucketanje vatre niko neće narušiti. Iako je vremenska prognoza bila varljiva, isplatilo se krenuti. Trest nas je primio u svoje skute i uz tek poneku kap kiše koja je tokom noći ovlažila šator, štitio kao kakvo tajno, samo naše skrovište...

Posle divne noći u senci šume, radoznalost nas je ujutro poterala dalje. Krenuli smo na jug, prema Krepoljinu, u želji da vidimo tri širokim masama slabo poznate Homoljske pećine, dve ponorske - Hajdučku i Poganu, i jednu izvorišnu, Mijucića pećinu. A na putu od Tresta ka njima otkrili smo i jednu bezimenu, koju (sa sve kraćim potočićem koji nestaje u njoj) nismo našli čak ni na 1:25000 karti - eto još bolje skrovite dolinice za neko sledeće kampovanje u Trestu? :-)

Vreme je u nedelju bivalo sve lepše, tako da nas je i Vranj magično privlačio - nismo mogli da odemo kući, a da ne zabacimo pogled na Trest sa njegovih stena. Tako smo se pred kraj dana popeli i na Vranj, ali neubičajenim prilazom, sa južne strane.

Ovaj foto album je svedočanstvo o tom, apsolutno savršenom njuškanju po prirodi.