Трагајући за подацима о иначе најсевернијем станишту РУНОЛИСТА у нас, иначе скоро откривеном, пажња ми се заварила за једну фотографију, чији је аутор Срђан Белиј, и нисам се могла смирити док тамо нисам отишла. А на њој речица између божанствених вертикалних литица, а вегетација по њима, била је налик веловима у свим нијансама зелене боје. Касније, када сам се нашла на лицу места, направила сам стотине сличних фотографија; заправо, ту не можете да престанете да шкљоцате, јер Бели Рзав је типичан пример оне врсте пејсажа, која Вам се представља недвосмисленом лепотом, бацајући у еуфорију, јер се ради о раскошној лепоти која запоседа сву пажњу.
Ostavili smo za sobom jednu… čudnu godinu. Promenjivo vreme, puno jurnjave, puno preokreta. Imali smo, naravno, i zvezdane trenutke. Popeli se nebu pod oblake na Solunskoj glavi. Primili duplu dozu Zelengore, pa nam je posle bilo teško da se tako brzo vratimo u stvarnost. Uživali čak i po kiši na Besnoj Kobili. A prva prolećna vožnja po Kučaju potukla je sve rekorde po broju učesnika, kotrljalo se tuda u aprilu čak 128 točkova. Evo kako je to sve izgledalo u slikama i uz malo manje reči…