Na krov Srbije… biciklom? (329km)

Kragujevac – Kraljevo – Žiča – Jošanička banja – Kopaonik – Brus – man. Lepenac – Ćelije – man. Naupara – Kruševac – Belušić – Rekovac – Kragujevac

vozili: Neša Manojlović, Miki
priča: Neša

Vreme: promenljivo sunčano, bez kiše
Cilj: Pančićev vrh

Ideja da se popnem biciklom na najviši vrh u Srbiji je odavno postojala… još od onog dana kada sam biciklom osvojio prvi lokalni brežuljak! Pošto nikada nisam patio od manjka ambicije i želje za avanturom, ovo je bilo i logično razmišljanje. Bez šale… ima li, za jednog vozača MTB-a, ičega lepšeg od toga da se popne na najviši vrh dotične nam ( i prilično skraćene) zemlje? Dobro de, prevario sam se… bilo je kasnije i puno lepših vrhova i to na manjim nadmorskim visinama… jer nije sve u visini, ima nešto i u okolini.

Prolazile su godine, sticalo se iskustvo, a onda su se, posle određene fizičke pripreme, stvorili uslovi i za ovaj podvig. Ostvario sam ga sa jednim dobrim prijateljem koji biciklu vozi bar pet puta više nego ja…nismo našli više interesenata, na žalost.

Tura je u početku planirana da traje 3 dana, ali pošto smo hteli usput i da malo više vidimo i obiđemo neke manastire, onda smo to produžili na 4 dana. A i lakše je brate za vožnju… mislim, malo izdeliti tu kilometražu J. Od nas dvojice ja sam, naravno, uvek bio taj koji je imao problema sa kondicijom. Ovo je jedna od retkih tura za koju smo znali (i koju smo kao takvu uopšte vozili) da je „asfaltna“ 100%, pa smo se kao iskusni biciklisti opremili „ravnijim“ gumama…znači cela tura je bila baš onako…drumska!

Na ture od više dana uvek nosimo šator i vreće jer ne želimo da zavisimo od mesta spavanja. Sloboda u pravom smislu reči… ako se usput nađe kakvo zgodno prenoćište, utoliko bolje. Ali ovako smo ipak potpuno nezavisni što je i poenta bavljenja ovim našim „sportom“.

Evo kako je sve proteklo…

I dan

Etapa: Kragujevac-Kraljevo-manastir Žiča-Ibarska magistrala-Jošanička banja
Statistika: duž=130,4 km; akt. vožnja=07.21 min; prosek=17km/h;)

Pošto sam prespavao kod Mikija u Kragujevcu, i to veče pred polazak uredno spakovali opremu na bicikle (fotoaparat, garderoba, hrana, rezervni delovi, lepak za gume, šator, vreća… i još pola robne kuće J) ujutru smo odmah posle lakog doručka krenuli na put. Vreme sunčano, prijatno, obećavajuće…na satu je bilo tačno 07.00. Unapred smo znali da je nemoguće do večeri stići na Kopaonik (turistički kompleks) pa nam je cilj bio podnožje: Jošanička banja. Put je bio odličan, bez vetra, i bez preteranog saobraćaja. Uz lagano tempiranu vožnju i bez zadržavanja smo stigli u Kraljevo. (Statistika: duž=53km; voženo=02.55min; prosečna=18 km/h). U Kraljevačkom parku smo malo predahnuli, „gricnuli“ užinu, osvežili se, proverili opremu i krenuli dalje do manastira Žiče. Tu smo takođe napravili pauzu (oko 30min) da bi obišli manastir i crkvu koja se baš tada renovirala…

U 11.30 smo krenuli dalje i ušli u Ibarsku magistralu. Ona je bila za nas „nužno zlo“ a posle vožnje je to i potvrđeno. Savet: voziti ibarskom magistralom i automobilom je „opasno“ a biciklom i da ne pričamo…ako je ikako moguće ovo izbeći. Mi smo imali i tu „sreću“ da je turistička sezona upravo krenula…šta da vam pričam. Kosa mi se dizala na glavi od „bliskih“ susreta sa šleperima ili autobusima…zaista gust saobraćaj. Dokaz: posle samo 15km ibarske magistrale naleteli smo na sobraćajku: čeoni sudar auta mercedes i kamiona nepoznate marke, na sreću bez žrtava. Napravila se kolona od preko 2 km, koju smo mi efikasno pretekli J i izbili na samo mesto „zločina“. To je u stvari bio jedan lep spust, ali malo prebrz, pa smo posle jedne krivine naleteli pravo na policajca koji se iz petnih žila trudio da grančicama i lišćem od lokalnih paprata obeleži i „iscrta“ tragove kočenja i same nesreće… naravno da je bio neljubazan i neprijatan… nismo mogli čak ni da prenesemo bicikle. Morali smo zajedno sa ostalim jadnicima da čekamo na temperaturi od blizu 300C i to u vremenu kada je Sunce bilo na svojoj najvišoj tački…i baš za inat nigde oblačka…izgubili smo skoro sat vremena (koje smo proveli ubeđujući se sa policajcem da nas pusti da prođemo, makar i noseći bicikle a ne samo gurajući, i da nećemo moci svojim biciklama nikako da porušimo njegovo „remek delo“ na asfaltu, sačinjeno od lokalne flore…)…međutim vreme je učinilo svoje. Nekima je u koloni pripadala muka, drugi su padali u nesvest, treći su imali slab pritisak, pa je jedno po jedno vozilo izlazilo iz kolone i propuštano. Nekako u tom metežu smo se i mi provukli… a posle toga je bio doživljaj. Pravo otkrovenje… voziti praznom Ibarskom magistralom, punom brzinom… bez opasnosti da vas neko prestigne. Bila je to u stvari borba za vreme. Gazili smo kilometre razmisljajuci samo o jednom: kada ce pustiti saobracaj…vec smo ukrali još 20-tak kilometara od magistrale kada nas je prvo vozilo prestiglo. Znali smo šta nam je činiti, jer ona kolona od blizu 3 km nije za podcenjivanje. Sklonili smo se s puta pored samog Ibra i tu rešili (kad je već ovakva situacija) da napravimo veći odmor i ručamo. Ambijent je bio predivan a lepotu je upotpunjavao stari grad Maglić koji nas je sa obližnjeg brda nemo posmatrao. Napravili smo pauzu od 01.30min. (statistika, do Maglića, izgleda ovako: duž=80km; voženo:04.19min; 900 mnv).

Odatle smo krenuli odmorni, saobraćaj se proredio, pa smo na odvajanju za Jošaničku banju (mesto Biljanovac) bili već u 17.20min. (statistika: duž=119,8km; voženo=06.25min) Odatle se već primećivalo da smo u „drugom svetu“. Neki spokojan mir prirode, čist vazduh, šume i lokalno stanovništvo koje meni uvek deluje tako simpatično jer je uvek zaokupljeno svojim redovnim poslovima a na „strance“ uvek gledaju sa znatiželjom… a nas gotovo uvek sa čuđenjem J…znamo mi odakle to čuđenje…od odvajanja smo imali priličan uspon do same banje ali je sve prošlo bez problema (osim što sam ja već osećao krizu… nepripremljeni mišići su se bunili J). Na ulazu u banju sa leve strane je divan izvor planinske vode. Ne moze se piti koliko je hladna…

U Jošaničku banju smo stigli u 18.40min, i smestili se kod crkve tj. šator smo razapeli (uz dozvolu lokalnog sveštenika, naravno) u samom dvorištu crkve. Pošto smo stigli još po danu, lepo smo se odmorili, raspakovali, obišli banju (sezona još nije počela, ali je sve bilo spremno), popili pivo u lokalnoj kafani, i prodiskutovali sa meštanima…

Takođe smo i znali šta nas čeka sutradan… izuzetno naporno i prilično dugo, penjanje.

II dan

Etapa: Jošanička banja-kompleks hotela na Kopaoniku
Statistika: duž=27km; voženo:02.58min

Penjanje ka hotelima na kopaoniku iz Jošaničke banje počinje prilično naglo, jakim usponom. Put je odličan, najbolji deo na ovoj deonici, sa kvalitetnim asfaltom i dovoljnom širinom. Nije bilo vetra (jakog) ali se sa svakim pređenim kilometrom oseća da se u stvari penjete „na gore“. Čistiji, ređi vazduh, i hladniji… baš svaki detalj na putu vam ukazuje gde idete…. na krov Srbije. Ne mogu a da ne spomenem da mi je to bio dodatni podstrek da istrajem iako sam na pojedinim mestima morao čak i da silazim sa bicikla i guram ga, kako bih se malo odmorio i „uzeo“ vazduha…Miki je sve to odlično podneo (u slobodno vreme malo i planinari) pa me je stalno sačekivao…Jednu malu pauzu (za užinu) smo napravili na prevoju „Greda“ 1630 mnv. Odatale se vidi pravo bogatstvo ove planine. Šume, šume i samo šume… možete samo pretpostaviti kakva je ovde flora i fauna. Ostalo nam je još 12 km do cilja današnjeg puta…Kada smo stigli kod prvog hotela ukupno smo prešli 27km za 3 sata aktivne vožnje. Ako imate podatak da se usponi kreću u relacijama od 6-9%, onda vam je jasno da to i nije tako loše…Ah, sećam se jednog događaja: Kada smo se popeli do prvog hotela, naišli smo na sredovečnog čoveka koji nas je u čudu (zabezeknuto!) posmatrao (mi smo sa još većim čuđenjem posmatrali njega jer je izgledao kao da je video marsovce…) i nije odoleo da ne pita: „Otkud vi momci? Nećete mi valjda reći da ste dovde došli biciklama?“ Mislimo mi: Ne, nego nas je dovez’o brzi voz… a rekli smo:“Pa naravno čiča, zar se to ne vidi po nama…“ (malo smo se pravili važni) a on će opet:“ E onda svaka vam čast. Moj je auto tri puta prokuvao dovde, nisam imao više vode za dolivanje…“ hehehe…ko mu je kriv kad ne zna šta da vozi!! Kompleks hotela se nalazi na 1700mnv.

Na Kopaoniku je bilo zaista fantastično. Prvi put sam boravio leti na ovoj planini…hladan i oštar vazduh te drži budnog i ne dozvoljava da se opiješ i uspavaš lepotom kojom te okružuje…Bilo bi šteta trošiti reči na opise jer je jedinstven: to je ipak naša najviša (2017mnv) i najduža planina (120km). Pravi gorostas…ovde npr. raste jedno drvo kojeg nigde nema u svetu. Pogađate? Pančićeva Omorika! Kažu da je kao vrsta stara prilično i da nigde ne može da uspeva, samo ovde…verovatno postoji razlog za to

Dan smo proveli u šetnji, obilasku kompleksa koji još nije imao goste (otvaranje sezone je sutra !?) i naravno osvajanju vrha. Mislili smo da to uradimo biciklama (makar ih nosili) ali smo bili dosta iscrpljeni, pa i sva ona prateća oprema…otišli smo pešice. Brzo se stiže. Od hotela do vrha za nešto više od 30min, iako vam se odozdo učini da je potrebno više vremena… To je u stvari manji vrh „suvo rudište“ sa 1970 mnv. Na najvišem je vojska, pa samim tim i nepristupačan…nije nam to smetalo. Tog trenutka smo bili na krovu Srbije a dovezle su nas bicikle (dotične su bile koji metar nadmorske visine niže J ostale kod hotela) što je u suštini i bila naša namera.

Uveče smo prošetali do planinarskog doma „Rtanj“ koji nas je oduševio svojim ambijentom i komocijom. Tu možete prespavati i dobiti doručak za (osrednji) novac, pod uslovom da nije sezona i da ima slobodnih soba. U sezoni je uvek pun raznih studenata, planinara, sekcija i slično. Mi smo samo popili čaj pored otvorenog ložišta nasred prostorije…a spavali smo u šatoru vešto skrivenom u dubini šumice. Ako niste znali ovde policija ne dozvoljava (zabranjeno je) kampovanje. Ipak, za manje društvo neće biti nikakav problem da negde smesti šator. Paljenje vatri odmah zaboravite, to bi već bilo previše…noću nije bilo previše hladno iako smo se danju kretali sa džemperima i postavljenim prslucima.

III dan

Etapa: Kopaonik-Brus-manastir Lepenac- Ćelije-manastir Naupara-Kruševac
Statistika: duž=96km;voženo=04.35min; prosek=21km/h; max=72Km/h)

Za danas smo imali da pređemo oko 100km do Kruševca, ali pošto je uglavnom spust u pitanju nismo posebno ni žurili…Posle doručka (samostalno primremljenog J) smo još izvesno vreme šetali i obilazili turistički kompleks. Dan je bio izvanredan (ipak malo svež) i obećavao dobru vožnju. Negde oko 11.00 smo krenuli (posle detaljne provere i zategnutosti opreme!!!) na fantastičan spust ka Brzeću i Brusu. Ovaj deo puta (ili ova strana Kopaonika) karakteriše mnogo veći nagib i uspon i mnogo češćih i jačih krivina. Sam put nije tako loš ali je osetno lošijeg kvaliteta nego na deonici Jošanička banja-Kopaonik. Kada ovo već komentarišei i jedan savet: ako ikako možete da birate bolje je penjati se na Kopaonik ovom navedenom deonicom (od Jošaničke Banje) jer je uspon malo duži i blaži. Od strane Brusa je nešto kraći deo, ali će vam izuzetno jak uspon oduzeti sigurno više vremena uz mnogo veće napore…
Svaki iskusni biciklista zna da je spust najopasnija varijanta voženja bicikle i da uvek krije najviše rizika…mala neopreznost, ili loše kočnice, i vožnja se može završiti sa povredama ili čak tragično. Možete onda misliti kako je izgledao naš spust od skoro 35km bez okretanja pedala, sa prilično natovarenim biciklama… kočenje, kočenje i samo kočenje… svaki mišić na telu nas je boleo od napora i koncentracije…na pojednim pravcima smo vozili i celih 70km/h!! i to dozirano, sa kočenjem… jer trebalo je savladati i sledeću krivinu…zaista „jak“ spust, a pedale se okreću tek od polovine puta Brzeće-Brus.

Sve u svemu, u Brusu smo bili u 12.30min (statisktika:duž=36,4km; akt.vožnja=01.37min; prosek=22 km/h; max=72km/h). Napravili smo kratku pauzu (10min), kod crkve se snabdeli sa svežom vodom i nastavili dalje. Posle 10km nailazite na malo selo Lepenac i manastir sa desne strane puta na padini, do koga vodi makadamski put po kome možete samo gurati biciklu. Ipak ga vredi videti…na ulazu u manastirsko dvorište se nalazi (betoniran) osvećen izvor hladne planinske vode, kome se pripisuju čudotvorna svojstva…ručak i prvu veću pauzu smo napravili u mestu Ćelije pored samog jezera (statistika: duž=61,2 km; akt. vožnja=02.30min). Odavde pa do Kruševca je put ravničarskog karatktera (pored reke Rasine) i vozi se bez većih problema. Jedini problem vam može biti vetar (kao što je nama bio J) koji duva u „čelo“…negde na pola puta imate skretanje sa desne strane za izvanredno sredjen i očuvan kompleks manastira Naupara. Samo 3km udaljen od glavnog puta…tu smo se zadržali takođe oko 30min i nastavili za Kruševac koji je bio naša krajnja odrednica za ovaj dan. U Kruševac smo stigli u 17.45min i smestii se kod prijatelja, gde smo se lepo ugostili (spavanje pod krovom, tuširanje, domaća kuhinja JJ…).

IV dan

Etapa: Kruševac-donji Krčin-Belušić-Rekovac-Kragujevac
Statistika: dužina=75km; akt.vožnja=04.02min; prosek=18km/h; max=62km/h)

Ova zadnja deonica po ničemu posebnom nije bila interesantna i jedini cilj je bio stići do kuće. Ono što je važno primetiti je da je ovaj deo Šumadije zaista bogat svojim prirodnim lepotama i u narodu je poznat kao „Levački kraj“ (Levač)…za nas bicikliste je pravi raj jer je brdskog karaktera (penjanje-spust-penjanje-spust), putevi su odlični, a opterećenost saobraćajem je izuzetno mala…Iako bi vam ova deonica izgledala kao „naivna“ ona to nije ni iz daleka. Od Kruševca pa sve do Rekovca imate konstantno i dugo penjanja i samo penjanje (skoro 50km). Još ako imate i čeoni vetar… na jednom delu puta donji Krčin-Belušić, u dužini od 3km, karta kaže da je uspon i 14%…znači iako ne previše duga, sigurno prilično zahtevna etapa. U Kragujevac smo stigli u 12.30min, a statistika je data u uvodu. Posle odmora, ja sam se kolima (sa biciklom u gepekuJ) vratio u Jagodinu.

Utisci sa ove ture od četiri dana, kao i tehnički (za nas ipak najznačajniji) detalji su smešteni u moj „biciklistički dnevnik“ odakle je za vas i nastao ovaj tekst…
Svim sadašnjim (a i budućim) freebiker-ima želim puno uspeha u osvajanju ovog (ili nekog drugog) planinskog masiva.

S vetrom u leđa, Nesha