Četvrtak 02.09.1999.

Na raskršću vetrova

Pedalanje ka energetskom središtu Istočne Srbije

U prašumama Beljanice, hrane ima u izobilju

U prašumama Beljanice, hrane ima u izobilju

Posle vetrovite, ali vedre noći, u četvrtak je osvanulo divno, sunčano jutro. Bilo je to najbolje spavanje od početka puta, noć u kojoj su se sve baterije napunile, kako fizičke, tako i duhovne. Puni energije i optimizma, lagano smo se nahranili, proćaskali sa komšilukom u kampu, i spremili da punim plućima udahnemo britki visinski vazduh, koji nas je čekao čim počnemo da osvajamo metre na usponu ka Dubašnici. Pozdravili smo se sa našim ljubaznim domaćinima, uzeli sveže vekne hleba upravo pristigle iz Bora, i zapucali jednim od onih puteva obeleženih reliktnim „zabranjeno za strance“ tablama. Kažu da je u vreme kada nam se predsednik odmara u svom Dubašničkom skrovištu taj put zabranjen za svakoga (izuzev Odabranih, naravno), o čemu brine policijska patrola koja dežura na samom skretanju ka Dubašnici, tik uz Borsko jezero.

Već posle osvajanja prvih par stotina metara nadmorske visine, čoveka opija zanos i osećaj uronjenosti u bezgranični prostor, dobro poznat svima koji su ikada pedalali visokim planinskim grebenima. Ambijent dobro znate iz Jonetovog opisa (prošao je istim putem par meseci pre nas), a ja ću se, kao nepopravljivi Kučajsko-Beljanički fetišista, uzdržati od opisivanja transa u koji sam zapadao sa svakim kilometrom koji bi nas vodio bliže Resavi. Pored nas su promicale beskrajne šume, bukove, četinarske, livade sa mekom, zelenom travom, potoci, skriveni kladenci, a kada se pogled malo podigne, u izmaglici bi se lagano gubio prebrojavajući greben za grebenom bezbrojnih Kučajskih vrhova obraslih gustom šumom. Desno od nas lagano je ostajao najviši masiv u bližoj okolini, čija je centralna tačka Velika Tresta (1284m), mistični vrh daleko od pogleda, kilometrima udaljen od većih naselja. Na njegovim zapadnim padinama izvire Resava, koja se zatim iz bezbrojnih potoka u veličanstvenom šumskom amfiteatru sažima u neukrotivu reku.

Hipotetičko pedalanje kroz lovište grofa Drakule

U jednom trenutku smo, idući od Borskog jezera ka Resavi, pogrešno skrenuli kod jedne U krivine, na šumski put koji se pokazao bitno manje solidnim od onoga koji smo očekivali, ali ipak prohodan (provozan?). Posle par kilometara provezenih njime smo se vratili, ali me je kasnije magično privlačila pomisao – kamo taj put zaista vodi? Analizirajući kasnije kod kuće topografske karte, sa priličnom izvesnošću sam zaključio da je reč o šumskom putu koji prolazi ispod samog vrha Velike Treste (1284 m), presecajući prema drumu koji od visoravni Beljanice, kroz Suvi Do, vodi prema Žagubici. Kada sam to shvatio, u glavi mi se stvorila slika fantastične dnevne ture koju bi bilo moguće realizovati iz planinarskog doma na Resavi; krenulo bi se putem ka Borskom jezeru, a zatim skrenulo na taj put obronkom Velike Treste. U pitanju su zaista najzabačeniji i najlepši delovi šumskog prostranstva istočne Srbije, tako da bi tih desetak kilometara puta koje treba preći kroz gustu senku bukovih šuma, sa čijih proplanaka povremeno puca pogled i dočarava razmere divljine u kojoj se nalazimo, verovatno bili centralni doživljaj i avantura samo po sebi. Po izbijanju na put Beljanica-Žagubica, čekalo bi nas spuštanje u kanjonski predeo Suvog Dola, a zatim uspon serpentinama (ali dobrim makadamom) na visoravan. Gore ima barem 20-ak kilometara kvalitetnih šumskih puteva, kojima se može stići i na sam vrh Beljanice (lepa, travnata piramida, izviruje par desetina metara iz okolnih šuma, dok je sa druge strane stenoviti odsek koji se spušta prema reci Čemernici). Kroz predeo zvani Rečke (tu se nalazi i jedan od najdubljih rečnih ponora u Srbiji) put se spušta ka Krupaji, gde bi u nekom trenutku trebalo da izađe na asfaltni drum Despotovac-Krepoljin. Krug se zatvara skretanjem prema Despotovcu, a posle i prema Strmostenu, iza koga ima još par kilometara do doma.

Raskršće iza koga ulazimo u verovatno najveći šumski kompleks u Srbiji

Raskršće iza koga ulazimo u verovatno najveći šumski kompleks u Srbiji

Nakon što smo lukavo izbegli da se, poput Joneta, spustimo u Dubašnički šumarak rizikujući da budemo prepoznati kao strani plaćenici, oprostili smo se od asfalta i produžili Trans-Kučajskom magistralom. Pominjano omašivanje puta na stazi koja se Velikoj Tresti zavlači s leđa tada je bilo samo omašivanje puta, uz neizbežno nervozno gledanje na sat, a bogami i u nebo. Sledeći put to će biti s predumišljajem. Par kilometara dalje, nakon što smo izbegli jednu zasedu čuvenih vlaških kerova, stigosmo do kuće Vase Zajčeskog. Tu smo malo odmorili, degustirali izvanredan Kučajski sir, natočili bidon, i pokupili poslednje instrukcije za nepogrešivo prepoznavanje puta koji će nas spustiti u kanjon Resave. Zaista, samo kilometar dalje, počinje šumski spust kroz džunglu balkanske Amazonije. Tih desetak kilometara možda je najlepši deo čitavog puta, mada je u donjem delu, pre nego što ćemo naići na raskrsnicu puta koji vodi ka dolini Kločanice i Omanišu, dosta blatnjavih lokvi. Ja sam se, bez obzira na slick gume, prilično lako provukao (ipak su 1.9″), ali je Draganu i njegovom drumskom biciklu s tankim gumama to parče zadalo dosta muka.

Početak doline Jelovog potoka, jedan od zanimljivijih puteva koji vode iz kanjona Resave u visine Beljanice

Početak doline Jelovog potoka, jedan od zanimljivijih puteva koji vode iz kanjona Resave u visine Beljanice

Pre probijanja puta, kanjon je na delu zvanom Sklop bio jedva nekoliko metara širok. I sa desne strane dizala se litica od same reke, jednako okomito kao i na levoj

Pre probijanja puta, kanjon je na delu zvanom Sklop bio jedva nekoliko metara širok. I sa desne strane dizala se litica od same reke, jednako okomito kao i na levoj

Konačno smo se našli na putu kanjonom Resave, nebo je već bilo potpuno oblačno i mračno, a kiša, koja nas je već u nekoliko navrata diskretno poprskala, počela je da pokazuje svoje ozbiljnije namere. Do planinarskog doma u kotlini Lisine ostalo je još desetak kilometara puta, kroz jedan od najlepših kanjona u Srbiji. Gornji deo kanjona zove se Glop (Glopski Krš), dok se njegov donji, atraktivniji deo zove Sklop. Između ta dva dela Resava mirnije vijuga širom travnatom dolinom, iz koje se račva nekoliko sporednih kanjona malih reka i potoka. Severno od kanjona kreće masiv Beljanice, a južno od kanjona Kločanice (Suvaje) nalaze se zapadni obronci Kučaja. Između ta dva kanjona nalazi se Vita Bukva, usamljeni jezičak planinskih livada visok gotovo 1000m, okružen okomitim kanjonskim stranama zaraslim u gustu vegetaciju.

Kad smo stigli do planinarskog doma u Lisini (mesto gde se Kločanica uliva u Resavu), dan je bio na izmaku, i trebalo je što pre dići šatore, s obzirom da je dom bio prazan, te se nije moglo prenoćiti u njemu. S obzirom da je nebo obećavalo deja vu od prethodnih dana, ubrzo smo zaključili da je pametnije, umesto u šatorima, prenoćiti pod nadstrešnicom planinarskog doma – barem ujutro neće postojati problem pakovanja mokrih šatora.

Petak 03.09.1999.

Evakuacija

Ponovo voda svuda oko nas, a kuća tako daleko

Vodopad u kotlini Lisine

Vodopad u kotlini Lisine

Te noći nebo se tako provalilo, da smo se u nekom trenutku uplašili da će voda početi da se sliva i na inače dobro zaštićeni trem trpezarije planinaskog doma. Odluka da se ne dižu šatori na otvorenom, po svemu sudeći, bila je pametna. Prethodnog dana nas je zatekao mrak, a tog nesrećnog petka ujutro, s obzirom na vremenske prilike, bilo je iluzorno uopšte razmišljati o šetnji do čuvenog vodopada na Velikom Vrelu, do koga bi se u normalnim okolnostima stiglo za desetak minuta laganog hoda. Snimak koji ovde vidite načinjen je u nekoj od pređašnjih poseta Beljanici. U svakom slučaju, vodopad vredi posetiti, a iznad njega postoji poveća livada, idealna za kampovanje, sa koje se pružaju malo bolji pogledi na okolinu nego iz planinarskog doma.

Čitavo jutro smo čekali na neku pukotinu u oblacima, ne bismo li se na brzinu popakovali i zaputili ka civilizaciji. Gusti, tamni oblaci koji su se kotrljali gotovo po krošnjama viših stabala, nisu obećavali priliku za to. Dragan je razvio takvu averziju ka pedalanju po kiši da je zagovarao ostanak na tom mestu dokle god kiša ne stane (pa makar to potrajalo i nekoliko dana), ali sam se ja silno uželeo kuće i onoga što me tamo čeka, a bilo je i poslova koji se ne mogu odlagati. Za mene je evakuacija do Beograda u toku dana bila najviši prioritet, samo je trebalo smisliti način.

Nešto iza podneva kiša je oslabila, gotovo stala, i nisam oklevao – oprostio sam se sa Draganom, poželeo mu srećan ostanak, i odjezdio niz mokar asfalt ka Strmostenu i Despotovcu. Voda je prštala na sve strane, a ja sam se nadao da ću furioznim tempom na tih 90 km do Požarevca preduhitriti novi mokri talas. Dosta dugo imao sam sreće – prošao sam Despotovac, i gotovo stigao do Svilajnca bez kapi kiše. Tu je kabanica povratila svoju uobičajenu ulogu, ali je par kilometara iza Svilajnca opet postala suvišna. I taman kad sam pomislio da sam skoro uspeo, na dvadesetak km pre Požarevca, boja neba obećavala je samo belaj. Kabanica je opet došla na svoje, ali kiša se ubrzo pretvorila u vodenu zavesu, voda se uvlačila u sve pore, a jedini deo tela koji mi je ostao suv bio je jedan zanemarljivi deo grudnog koša i leđa. Ubrzo je put bio pokriven vodom u dubini od 5-10 cm, bio je to takav kijamet da je potpuno opusteo – kao da su se i automobilisti nekamo sklonili od apokalipse. A ja sam pedalao gotovo iz inata – prvi voz mi je upravo pobegao, a ako bih se nekamo sklonio da sačekam da prođe kiša, otišao bi i drugi. Zateći se u traženju prenoćišta u Bambilendu ličilo je na scenu iz loše režiranog horor filma. Potpuno mokar, probijajući se kroz bare do visine zadnjeg menjača, oko 18h stigoh napokon u Požarevac…

Na železničkoj stanici saznajem da voz koji po meni poznatom redu vožnje ide u 18:45, ne samo da ne ide, već nikada nije ni išao, kao i da ne postoji nikakva veza kojom bi se, presedajući u Maloj Krsni, istog dana moglo stići u Beograd. Ubeđivanje sa službenikom na biletarnici da je Jone pre manje od dva meseca putovao upravo tim vozom, umalo da se završi fizičkim obračunom. Dakle, onaj vodeni talas me je očigledno odneo u neku paralelnu stvarnost, iz koje je sada trebalo pronaći alternativni izlaz. Poslednji spas bio je u autobuskoj stanici, gde sam našao kartu za autobus u 19h. Uvežbanim pokretima sam demontirao Skota i spremio ga za pakovanje u gepek. Sreća u nesreći je što nisam naleteo na jednog od onih konduktera koji ni pod kakvim uslovima ne pristaje da spakuje to jeretičko prevozno sredstvo u svoj autobus. Tako sam ubrzo, još uvek mokar do kostiju, ali srećan zbog izvesnosti brzog stizanja kući, seo u autobus… Nekoliko kilometara dalje, mrak je bio skoro pao, autobus obilazi nekog biciklistu na putu. Pomislim „Pazi, Dragan i ja nismo trenutno jedini zaluđeni pedalaši u ovom kutku zemaljske kugle!“. Bio sam u krivu. Kasnije sam saznao da to JESTE bio Dragan, kome se ubrzo smučilo čučanje pod tremom, a u čijem prepoznavanju me je omeo uznapredovali sumrak i umor. Ja sam ubrzo stigao kući, a on je, po mrklom mraku, nešto iza Smedereva, pronašao konačište.


Možda ova zemlja više nije tako velika kako je nekad bila, ali još uvek smo na teškim mukama kuda krenuti kada se ukaže malo vremena za napuštanje grada. Uglavnom smo rastrzani između težnje da vidimo što više toga, stalno skupljajući utiske i ideje o tome kuda još treba proći (a koje nikada ne realizujemo) i želje da se „specijalizujemo“ za jedan kraj, i da upoznamo sve njegove staze i bogaze. U poslednjih nekoliko poseta istočnoj Srbiji pokupio sam isuviše ideja da bih mogao da ih realizujem u nekoliko dana koliko te vožnje obično potraju. Možda bi me zadovoljilo provesti celo leto u tim čarobnim krajevima, ali… Šta ćemo sa Crnom Gorom? Svetom Gorom? Karakorumom? Tibetom? Začarani krug se nastavlja…

Strane: 1 2 3 4 5