Profil visine - subotaJankov kamen i SPUSTMapa puta pređenog po Goliji 25. i 26. oktobra 2008.

26. oktobar 2008.
Preuzeti .gpx datoteku sa trekovima i waypoint-ima puta

Sjajno smo se naspavali u savršeno zagrejanim sobama motela GOS, čak nam ni ćebad nisu bila neophodna. Iako smo imali sasvim dovoljno vremena da se odmorimo i okrepimo, posle jučerašnjeg napora svaki minut „viška“ nam je dobrodošao. Niko se nije folirao da je ono od juče izvezao kao od šale, svima je ovaj odmor poslužio da napune poprilično ispražnjene baterije i da, poput alpinista koji su dostigli neki od „visinskih logora“, nastave orno i optimistički ka našem krajnjem odredištu, a to je bio 1833 m visoki vrh Golije, Jankov kamen. Kada smo nakon doručka izašli napolje da izvučemo bicikle iz skloništa i pripremimo ih za nastavak puta, shvatili smo da čak i nije tako hladno kako smo se juče pribojavali da će biti, a vremenska prognoza je ostavljala prostora za optimizam da bi se u toku dana moglo čak i razvedriti.

Bajkeri u magli

Pozdravili smo se sa domaćinom, dali „višak“ prtljaga Goranu i Sandri koji su produžili dalje džipom, a zatim uskočili u sedla i, kroz centar Odvraćenice, nastavili grebenski put ka Jankovom kamenu. Neverovatan je tempo izgradnje na Odvraćenici, koji preti da, ukoliko se slično nastavi u narednih nekoliko godina, ovaj turistički centar koji se tek ispilio iz jajeta postane neka mini verzija Zlatibora; moderan asfaltni put je stigao iz smera Novog Pazara, vikendice i turistički objekti niču na sve strane, a pri završetku je čak i gradnja crkve. Tu su i dve žičare, sa planom da se mreža ski staza i dalje širi (a taj deo Golije svakako ima savršenu konfiguraciju terena za skijanje). Nadam se da, ipak, sve to neće izmaći kontroli i da neće dovesti do preterane urbanizacije i degradacije jedne planine sa ovakvim prirodnim bogatstvima.

Put od Odvraćenice ka Jankovom kamenu u dužini od oko 10 km prolazi grebenom kroz predele za koje neki tvrde da su najlepše četinarske šume u Srbiji. Dinamična igra gustiša smrče, jele i bora i manjih i većih proplanaka svakako ne ostavlja prostor za primedbu na ovu tvrdnju, mada je i tu više nego vidljiv onaj pogubni uticaj ruralnog čoveka u Srbiji, koji kada ga pitate gde da bacite đubre bez razmišljanja kaže „najbolje u reku, sve će da odnese“. Pored puta koji prolazi kroz istinski prelepe predele primećujete đubre na sve strane, a lovci koji su na više mesta duž naše trase roštiljali nisu ostavljali prostora za nadu da neće upravo oni biti glavni generator budućeg rasta količine nagomilane plastične ambalaže i konzervi od piva duž puta. Ekološka svest je očigledno nešto što jako sporo i mukotrpno stiže u Srbiju… Uostalom, kome još treba ta ekologija? To mora da je nešto „izdajničko“, kao i sve ostalo što smo uvezli sa zapada 😉 . Kamo sreće da konačno uvezemo zdrav razum…

Put ka Jankovom kamenu Četrnaestoro fribajkera na Jankovom kamenu

Magla u koju smo povremeno ulazili napredujući ka Jankovom kamenu, u završnici uspona na isti razbila je naše iluzije da bismo možda mogli uživati u čuvenom pogledu na pola Srbije i Crne Gore sa ove tačke. Kada smo konačno stigli do samog vršnog kamena i telekomunikacionog repetitora koji se tamo nalazi, nije nam ostalo ništa drugo do da ovekovečimo taj trenutak jednom grupnom i gomilom pojedinačnih fotografija. 26. oktobra 2008. godine, po oblačnom vremenu, uvijeni u te iste oblake i na temperaturi koja je na toj tački pala na skromnih 2 C, izašli smo biciklima na 1833 m visine. Što se ne dešava baš svakog poslednjeg vikenda u oktobru, niti je uobičajeno za ovo doba godine. Setio sam se naših januarskih vožnji po snegu na Tari od pre dve godine, i zapitao se da li to spada u dijapazon ostvarivih ludosti na ovoj tački? Teoretski možda da, pod uslovom da neko barem očisti (odnosno utaba) sneg na makadamu koji prilazi od Golijske reke (teško da se čisti krak ka Odvraćenici), samo što se postavlja pitanje smisla. No s druge strane, nije li mnogo štošta što mi fribajkeri činimo diskutabilno smisleno posmatrano iz vizure „normalnog“ stanovnika naše planete? Smisao je jedan prilično rastegljiv pojam, posebno kada se u priču upetljaju beznadežno iracionalni pojmovi kao što je Freebiking 😉

NA Jankovom kamenu :-)

Posle nekih 8 sati efektivne vožnje u 2 dana, dostigli smo cilj i sada je sledila zaslužena nagrada. To je onaj trenutak kada se pogled upire u daljinu i sva čula otvaraju, duboko uzdahne, a onda se noge odvajaju od tla i postavljaju na pedale, da bi se ubrzo zadnjica odvojila od sedišta, a ostatak tela zauzeo karakterističan položaj balansiranja i plutanja u prostoru, neophodan da bi se svi pokreti točkova pri polukontrolisanom spustu uspešno amortizovali, bez gubitka ravnoteže. Prsti su čvrsto na ručicama i kočnicama ne bi li u slučaju potrebe odlučno intervenisali, pogledom gutate okruženje u kome se nalazite i pokušavate da uhvatite ritam koji vas pretvara u njegov deo. Snažan miris smole i borovih iglica vam prodire u nozdrve svom silinom, a kondenz od pramenova izmaglice kroz koju jezdite kao duh skuplja vam se na brkovima i bradi (pod uslovim da iste posedujete). S vremena na vreme, jednostavno morate da prikočite, zastanete, potpuno razoružani prizorom, lepotom predela, izvadite fotoaparat u pokušaju da impresiju spakujete u kutijicu i ponesete kući, naivno verujući da ćete tom matricom svetlećih tačaka uspeti nekome da dočarate ono što ste doživeli. Onda u nekom trenutku shvatite da nema tog fotografskog umeća koje to može da učini. Zato i odlazimo gore, izlažući se svim naporima, vremenskim ćudima, ulažući sopstveno vreme, novac, zdravlje, u nešto što je neponovljivo, doživljaj koji neće biti isti čak ni ako se u nekoj drugoj prilici nađemo na potpuno istom mestu. Deluje da je to neophodno da bismo se istinski osećali živima, barem za neke od nas. Život su zapravo trenuci blaženstva, trenuci nirvane, a ovo je jedan od mogućih puteva.

Spust sa Jankovog kamena kroz špalir smrča Lakat krivina pred Gradačkim krstom

Dok smo uopšte postali svesni šta nam se dešava, bili smo već 400 metara niže. Još 200 metara i jedna kratka, ali adrenalinski intenzivna padina sa moćnom lakat krivinom i bili smo već kod Gradačkog krsta na 1200 m visine, visinski gledano na pola našeg dnevnog spusta, a dužinski gledano prešavši tek njegovu jednu šestinu. Pokušavajući da iskoristi poslednju priliku za ekstremni adrenalinski doživljaj i prolazak kroz dotičnu lakat krivinu bez kočenja, Yuri je imao peh – zadnji točak je punom silinom bočno zveknuo u poveći kamen koji je iskrivio felnu, pocepavši unutrašnju gumu do stanja nepopravljivosti. Na 30 km od cilja, postavljalo se pitanje šta činiti? Dok su Vlada i Gruja svojim znanjem i alatom pokušavali ponovo da dovedu Yurijevu felnu u upotrebljivo stanje, veći deo grupe je pauzu iskoristio za ručak, a ja sam već razmišljao o rezervnoj opciji za slučaj neuspeha. Jurnuti dole po auto i krenuti na Gradac u „spasilačku“ akciju? Ako bude neophodno…

Golijske reke

Međutim, nije bilo neophodno. Felna je ispravljena, centrirana u dovoljnoj meri da točak može da se vrti bez da kači bilo šta što ne treba, nova guma pronađena (zato kažem, UVEK nosite i rezervnu gumu, ne samo komplet za krpljenje guma) i naš spust ka Studenici i Milićima je mogao da se nastavi. Na redu su bile rečne doline, Dajićka, zatim Brusnička reka, i uživanje u prizorima koje je voda svojom igrom pred nama stvarala. Opet su objektivi naših aparata škljocali do iznemoglosti, u pokušajima da dočaramo pokret te vode. Kao da nam nije bilo dosta toga kada smo se napokon dokopali asfalta na periferiji sela Devići, krenuli smo malo uzvodno, do reke Izubre, pokušavajući da pronađemo nadaleko čuvene vodopade na njoj. Pedalirali smo neki kilometar uzvodno, a kada je postalo lakše hodati nego pedalirati ostavili smo bicikle pored puta i produžili dalje pešice. Aca i Kuša, naša prethodnica, otišli su dalje od ostalih, ali do vodopada nisu stigli. Jednostavno se nije moglo dalje, put kroz šumu se gubio u padinama koje su prestrme čak i za hod, a stazica pored reke bila je zatrpana oborenim deblima pored kojih se nije moglo proći. Možda uz mačetu, sekiricu, malo upornosti… Biće prilike. Doduše, već smo bili na pola puta do Bzovika napredujući dolinom Izubre uzvodno, ali nas je vukla pomisao na ručak koji nas je čekao u motelu Radočelo i želja da ipak ovoga puta dole stignemo znatno pre mraka, kako bismo iskoristili priliku i da ponuđenim šmrkom našeg domaćina speremo enormne količine blata koje ovakva tura u ovo doba godine jednostavno mora da nanese na bicikl.

Avantura na Goliji završila se u nedelju oko 16h, na istom mestu gde je i započela dan i po ranije. Presvukli smo se u „civilna“ odela, spakovali za put kućama, većinski mesožderski deo ekipe je pojeo gulaš od divlje svinje oko koga su postigli popriličan konsenzus da je najukusniji gulaš koji su u životu jeli (za poreklo mesa je pronađen i dokaz – Nikola zamalo da polomi zube na komad sačme :-)), a onda smo, prepuni utisaka i memorijskih kartica fotoaparata, u neobično rani mrak prvog jesenjeg dana po zimskom računanju vremena zadovoljno i spokojno krenuli kućama. Znamo da ćemo se vratiti, jer je ovo samo jedan od mogućih prolaza, samo jedna od mogućih ideja o tome kako preći Goliju na dva točka. A treba naći i slapove Izubre, videti jezera kada ima vode, uživati u raskoši Golijske gljivlje trpeze, ili prosto u šumu vetra u njenim krošnjama, žuboru vode u rekama i miru koji je od iskona ljude nagonio da se povlače u ove krajeve, gradeći brojne manastire i naseobine na najneobičnijim mestima. Golija je ostala za nama kao otvorena knjiga, čije stranice tek treba ispisati.

Igor leti po vodi...

Drugi deo – krećemo uz Goliju Pogledajte foto album sa 72 fotografije sa ove ture…

Strane: 1 2 3