Freebiking RSS
[mini foto-putopis i video]
Off-road scena Srbije za mene je još uvek tek načeta priča. Pojedine manifestacije, takmičenja, veći ili manji karavani, tradicionalne ili nove vožnje, više ili manje masovna druženja ljubitelja prirode i terenskih vozila… dešavaju se tokom cele godine. Prošle 2010. upriličen je zimski/beli „Sretenjski karavan“. Ove godine najhladnije doba godine pojačano je novim, nadam se takođe tradicionalnim, „Belim karavanom Sjenica“.
Iako je ovo dakle bila premijera, glavni organizator Sretko Kovačević, poznatiji kao Srele, ima toliko ličnih prijatelja u svetu ljubitelja terenaca, da je prijavljivanje učesnika bilo zatvoreno ubrzo po objavljivanju, na 10-ak dana pred održavanje. Jednostavno smeštajni kapaciteti i organizacija ovaj put mogli su da podmire 30-ak vozila/posada.
Naša mini ekipa koja je trebalo da se vozi u tri vozila, krenula je u petak. Veći deo je pošao ujutro terencem i „civilnim autom“, dok smo prijatelj Sale i ja pošli pravo sa posla u popodnevnim časovima. Do Sjenice smo odabrali put Beograd, Lajkovac, Valjevo, Kaona (Divčibare), Požega, Ivanjica i posle blizu 300 pređenih kilometara stigli smo u Sjenicu u večernjim časovima.
Smestili smo se u hotel Borići, koji je upravo u fazi renoviranja, ali naravno u novoopremljene, (pre)tople sobe. Usledila je večera, a posle duže vremena imao sam prilike da pojedem pljeskavicu, onu pravu, rastresitu, sočnu, sa lukom u sebi. Ko je nekada/ikada jeo takve, zna o čemu pričam :-). Naravno, bila je pojačana kajmakom…
Družili smo se malo i posle večere, neki i dosta duže :-), a zatim je usledilo tuširanje i spavanje, valjalo je voziti sutradan.
Jutro je osvanulo sa maglom. Ipak temperatura nije bila kao dan-dva pre naseg dolaska -20 i kusur :-), nego samo -10-ak. Doručkovali smo domaće sjeničke specijalitete i pripremali se za polazak na subotnju vožnju.
Srele je objavio start… krećemo… Prvih par kilometara, prvih pola sata, još uvek je bilo prilično hladno i praćeno maglom…
… ali ubrzo smo ugledali sunce, koje nas je pratilo naredna dva dana. Temperatura objektivno možda nije prelazila u plus, ali subjektivan osećaj je bio takav da su ljudi masovno ostajali u duksevima ili čak majicama.
Naravno nismo se samo vozili, često smo zastajali zarad slikanja, ali i da se velika deca malo poigraju, što sebe radi, što na radost publike :-). Takve stvari bolje ćete doživeti kroz video snimak koji vas čeka na kraju putopisa 🙂
Deo vozača „hard“ vozila nisu samo majstori volana i gasa, već kvarove, koji su zbog teških zadataka postavljenih pred vozila redovna pojava, često rešavaju i na licu mesta.
Mi smo nastavili dalje planiranom rutom, bez ikakvih potreba za promenama uslovljenih eventualnim neprohodnim mestima.
Kada je sunce bilo na vrhuncu, organizatori su nam upriličili ručak na otvorenom. Pored domaćih suhomesnatih i mlečnih proizvoda, od pršute do paprika u pavlaci, na meniju su bili i ćevapi pripremani na licu mesta, a kuvalo se i vino… za suvozače 🙂
Ja sam pauzu iskoristio i da uslikam deo „hardista“, prvi je kandidat za novu tablicu od 80.000 dodatne takse 🙂
Nastavili smo dalje predivnim predelima visoravni Peštera, na nadmorskim visinama u rasponu od 1000 do 1400 metara…
Posle 70-ak kilometara vožnje, praćeni ranim zimskim zalaskom sunca, preko sjeničkog vojnog aerodroma vratili smo se do hotela. Aerodrom od bombardovanja 1999. nije više u funkciji, sve zgrade i hangari srušeni su gotovo do temelja, a sama pista je puna kamenja/krhotina i na par mesta presečena ogromnim kraterima koje su napravile bombe-„krmače“.
Drugi dan karavana, nedelja, bila je rezervisana za vožnju do čuvenih meandra Uvca, predivnih sami po sebi, ali u poslednje vreme poznatih i kao zaštićeno stecište beloglavih supova [čime se bavi i šta je zasluga i našeg domaćina Sreleta]. Ovaj put videli smo svega par komada visoko na nebu, od 500-tinjak koliko ih sada ima registrovanih, ali smo zato imali prilike da doživimo svu lepotu meandra Uvca u ređe viđanom zimskom ambijentu.
Naravno, turizam je i u ovim krajevima grana u usponu, pa su zainteresovani mogli da iskoriste njenu simbiozu sa poljoprivredom i snabdeju se poznatim lokalnim specijalitetima, naročito na daleko čuvenim sjeničkim sirom.
Nastavili smo dalje do svega 15-ak kilometara od Sjenice udaljenog vidikovca Molitva, sa koga se pruža predivan pogled na meandre Uvca. Naredne slike nema potrebe komentarisati…
Nakon Molitve zaputili smo se do kampa na jezeru Uvac. Zahvaljujući niskom vodostaju, jedan deo vozača imao je prilike da testira dubinu gaza svojih vozila, kao i da se oproba u slobodnoj vožnji po okolnim brdima. Taj deo materijala najvećim delom snimljen je samo kamerom, pa… 🙂
Nakon ručka u hotelu i podele simboličih diploma svim posadama, ispozdravljali smo se i najavili nova viđanja na sedećim karavanima. Ovaj će nam svima ostati u predivnom sećanju. SRELE, SVAKA ČAST.