Dunav između jave i sna

Đerdapske i Homoljske planine,
4-5.9.2010. + 18-19.9.2010.
Fotografisao, napisao: Aleksandar Veljković

U koje god doba godine da krenete niz Dunav ka Đerdapu, on će vas u svoje skute primiti rado i uvek će imati ponešto novo da vam pokaže. Kada ga pohodite u septembru kao da produžavate leto, ne primećujući prvu svežinu koja vam nagoveštava jesen, a kraći dani se neprimetno pretaču u opijajuću, toplu noć na obali velike reke. Kao što smo to mi iskusili čak dvaput prošlog septembra. Ovo je priča o ta dva čarobna vikenda na Dunavu i planinama južno od njega, koja je morala da prezimi da bi se ispilila.

Golubačka tvrđava je odlična prilika da prebacite u nižu brzinu, da se iz svoje uobičajene urbane jurnjave adaptirate na spori, moćni tok Dunava. Prilika da pogledate u njegovu pučinu, udahnete povetarac sa mirisom reke, natenane doručkujete, postavljajući sebi pitanje „šta bih voleo da vidim danas?“. Ono što smo mi tog 4. septembra definitivno želeli da vidimo jesu Čoka Njalta i Sokolovac, dva Đerdapska vrha najbliža reci, koji se nešto pre Lepenskog Vira okomito uzdižu sa obale ka nebesima, izbušeni brojnim tunelima magistrale koja je probijena pod njima.

Samo područje ovih vrhova i njhovog bližeg okruženja predstavlja rezervat „Čoka Njalta sa Pesačom“ (Pesača je reka koja se, izvirući ispod Šomrde, probija između ova dva vrha ka Dunavu tvoreći mini kanjončić), što znači da su nenajavljeni posetioci tu nepoželjni. Čak i najavljeni, ukoliko razlog njihove posete nema edukativno-naučno opravdanje. Mi se, ipak, ne plašimo problema, jer staze i bogaze Nacionalnog parka poznajemo bolje od samih nadzornika zaduženih za održavanje reda u istom i na neki način smo „domaći“ – sa svakom upravom Parka do sada smo umeli da pronađemo zajednički jezik. A i naše posete itekako imaju edukativnu svrhu – naši članci su često jedina informacija koja se o pojedinim kutcima Đerdapa može naći na domaćem webu  😎 .

Skrenuli smo sa magistrale na već gotovo zaboravljeni makadam odmah posle mosta preko Pesače, pred samim tunelom i popeli se njime stotinak metara, kako naše prisustvo ne bi bilo previše očigledno. Odatle smo nastavili pešice ka u gustu šumu zarasloj Čoka Njalti, tražeći optimalnu stazu po njenim strmim padinama ka vrhu. A tu stazu nije lako naći, jer ovuda, sem srndaća, divljih prasića i ponekog vuka, niko nikada ne prolazi. Planinari na šumovitu Čoka Njaltu ne idu, jer odozgo takoreći nema šta da se vidi, sem ako ne uspete nekako da se ispenjete na vrh krošnje.

Stigli smo do grebena Čoka Njalte, a ubrzo i do vrha. Dan je brzo odmicao, tako da smo rešili da se ne spuštamo do jedinog stenovitog vidikovca ka Dunavu, do koga se staza spušta okomito stotinak metara ka severu. Možda je to bila greška, jer smo uskraćeni za neke jedinstvene vidike, ali nam je bilo stalo da još nešto vidimo pre mraka i da se zavučemo dublje u unutrašnjost Đerdapskih šuma. Spustili smo se grebenskom stazom (koja je od nekorišćenja mestimično bila ozbiljno urasla u trnje) ka starom Milanovačkom putu, ali nismo otišli skroz do njega, već smo u nekom trenutku skrenuli desno, preko livada koje se, prelazeći preko jednog lepog imanja sa pogledom na Sokolovac, spuštaju ka putu pored Pesače. Hteli smo da proverimo trenutnu prohodnost te staze za planinare koje smo proveli tuda da tri nedelje kasnije.

Pogled na stenu Sokolovca vas uvek tera da posežete za fotoaparatom, ali nekako smo odoleli iskušenju da nakon spusta sa Čoka Njalte krećemo i ka Sokolovcu – da smo to učinili, tu bismo dočekali kraj obdanice. Umesto toga, spustili smo se niz Pesaču do kola i preko Lepenskog Vira i kanjona Boljetinke stigli do sela Boljetin, kroz koje smo samo prošli, u potrazi za lepim mestom za kampovanje na Velikoj reci. Sunce je bilo sve niže, bacajući sve duže senke i stavljajući nam do znanja da mesto za konak treba odabrati što pre. Zaustavili smo se 6 km iza Boljetina, na mestu gde je, u gustim džunglama Đerdapa, napravljena česma na desnoj obali Velike reke. Goca je već zadremala u prijatnoj udobnosti sedišta, a ja sam požurio da pre mraka razapnem šator…

Velika i Mala reka
Velika i Mala reka se spajaju u selu Boljetin, tvoreći Boljetinsku reku. Razgranati sliv ovih reka sakuplja vode Leve i Desne reke, Grabovice, Strakovice, Isenje i Velikog potoka. Ovo područje ne spada u rezervate, ali spada u oblasti sa najbujnijom vegetacijom na Đerdapu, gde su za samo nekoliko godina nakon prestanka sistematske eksploatacije šuma šumski putevi uspeli da zarastu u takav gustiš da je probijanje njima gotovo nemoguće, a u nekim slučajevima su i bukvalno postali neprohodni, kao što je to slučaj u gornjem toku Isenje na putu koji se penje ka Kulmea Orbi, gde je u dužini od par stotina metara nabujali potok valjajući krupno stenje bukvalno „preorao“ ono što je nekada bilo put. Odgovor na pitanje da li će ovi putevi nekada biti popravljeni nemamo, a danas svako kretanje njima predstavlja pravu malu istraživačku avanturu. Kada smo 2007. godine ovuda proveli 4×4 konvoj švajcarske agencije Offroad Adventure, švajcarci su ovo, zbog ambijenta koji su zatekli, nazvali „srpska amazonija“.

Zavijanje iz šume

Auuuu… Bili su blizu. Po slobodnoj proceni, na ne više od par stotina metara od nas. Mrak je lagano padao, a mi smo vadili hranu na stočić pod nadstrešnicom pored česme, da nešto večeramo. Auuuuuuu… Začulo se ponovo s one strane rečice, ovoga puta nešto bliže. Koliko god mi poznavali mentalitet vukova, njihov respekt prema čoveku kao „zveri“ sebi ravnoj, nije vam svejedno kada znate da ste okruženi čoporom, a da je najbliže selo nekih 6 km nizvodno. Setili smo se reči čelnika Parka da su se vukovi u Đerdapskim šumama namnožili preko svake mere i da ne znaju šta da rade po tom pitanju, jer se spuštaju u sela i napadaju stoku, a populaciju srneće divljači su već opasno ugrozili. Otići će na kraju gore ka Markucinom rtu – pomislih, jer tamo postoji jedina preostala stočarska pojata u kraju, i tamošnje ovce su im svakako mnogo interesantnije od nas.

Već je pao potpun mrak i stavio sam čeonu lampu da odem do potoka da se spremim za spavanje. Perem zube, dižem pogled, i imam šta da vidim – vučkove oči se sijaju pod svetlošću čeone lampe. Sedi kao pas na zadnjim nogama, gleda u mene i ne mrda, niti skreće pogled zbog svetlosti lampe. Na pedesetak metara razdaljine, gledamo se tako – on mene, ja njega.

„Go, imamo gosta!“
„Šta pričaš, kog gosta?“
„Pa vučka, dođi da ga vidiš kako sedi i gleda 🙂  “
„Ma daj, nemoj da me pališ…“
„Ma ozbiljno, najozbiljnije, dođi da ga vidiš!“

Dođe Goca posle malo oklevanja na potok i gledamo se tako – nas dvoje s jedne strane, on s druge, niko ne uzmiče. Krenemo polako prema njemu, a on posle nekog vremena lagano, lenjo, menja poziciju, kružeći na istoj udaljenosti od našeg logora, sa pozicije nešto poviše nas u šumi. I opet sedi i gleda.

„On mora da im je izvidnica“ reče Goca. „Došao da vidi ima li ovde klope, da javi društvu.“ Onda je lagano krenula paranoja… A šta ako su ipak dovoljno gladni da im i mi delujemo jestivo? Da li uopšte spavati u šatoru, ili u autu? Što nismo poveli još nekoga sa sobom? Zašto smo stigli toliko kasno, pa nismo imali vremena da skupimo drva za vatru? Šta imamo od oružja sem sekirice? Na kraju sam morao da presečem: „Hajde Go, ne tripuj, idemo lepo u šator, a on će već da gleda svoja posla. U dosadašnjoj istoriji nije zabeležen slučaj da su vukovi pocepali šator i napali kampere…“

I tako, uvukosmo se mi u šator. Bila je to jedna neverovatno mirna, i dovoljno topla noć. Nismo čuli šuškanje oko šatora. Ništa nije zapelo o zatezače šatora. A šetali su nam po logoru tokom noći sigurno. Ili su samo došli da vide u čudu kakvi im se to frikovi iz čista mira motaju po „kući“?

Osvanulo je sunčano, ali prohladno jutro. Izbauljali smo iz šatora nekako, dugo se razvlačili, premeštali naše stolice na rasklapanje da bolje uhvatimo ono malo sunca što uspeva da se probije kroz guste krošnje. Doručkovali, nekako se spakovali, a onda krenuli dalje uzvodno, kroz sve gušću džunglu. Naših prijatelja od sinoć nigde nije bilo na vidiku, verovatno su otišli na spavanje – oni su noćne zverke.

Nekoliko kilometara kasnije, naišli smo na par krava i nekoliko teladi. Jedno tele je na zadnjici imalo ogroman, svež ugriz od vučjih čeljusti. Mama je ipak uspela u poslednji čas da ga odbrani, pomislismo. Čudan je taj običaj meštana po Đerdapskim selima da stoku puste po celo leto da pase sama duboko u šumi, i obilaze ih tek s vremena na vreme. Ako izgube poneko tele, smatraju to za nekakvu „kolateralnu štetu“, ne uzbuđujući se previše. Zakon održanja, najjači opstaju.

Uz Isenju se ka Kulmea Orbi, naravno, nije moglo. Put nije popravljen, i pitanje je kad će biti. Ali je ipak vredelo proveriti i proći kroz ovaj jedinstven zeleniš. Morali smo nazad, do Grabešnice, pa putem uz nju. Čak i ovaj, nekada širok i čist put, sada je bio zarastao u zeljasto rastinje visoko par metara, tako da smo jedva nazirali pravac prostiranja metar duboke vododerine koja je skoro sve vreme bila uz ivicu puta, dokle god nismo izbili na njegov ravan deo po grebenu. A tamo gore još veći gustiš. Dole, pored reke, jedva se provukosmo pored jedne stene, po odokativnoj proceni teške jedno tonu. Nije da se ne bi mogla pomeriti vitlom, ali svaki takav zahvat predstavlja poprilično gubljenje vremena, a mi smo bili nestrpljivi da se što pre provučemo kroz džunglu ka Majdanpeku i posetimo naše prijatelje u Debelom Lugu. Nadomak Kulmea Orbe, kada se put već poprilično raščistio i kada smo već pomislili da su svi problemi ostali za nama, za jedno deblo koje je palo preko puta ipak smo morali da posegnemo za vitlom. I tako, kada smo se dokopali Debelog Luga, bilo je već kasno posle podne. Ko bi rekao da je probijanje kroz Đerdapske šume takva avantura?

Žudnja za toplinom reke

Dve nedelje kasnije eto nas opet na istoj trasi. Ili tačnije rečeno, krenuli smo da prođemo i vidimo sve ono što smo u prvom krugu propustili. Sad je bio red da se ode i na Sokolovac, definitivno jedan od najboljih Đerdapskih vidikovaca, a i da se ispravi „greh“ zanemarivanja Dunava 😎 . I tako krenusmo lagano ka Sokolovcu (ili Banderi), dobro znanim i sasvim pristojno prohodnim kolskim putem…

A gore, usred rezervata , koliba baka Olge, njeni kučići i mačići, puno pečuraka u šumi, i poneka belouška. Prijatno iznenađena što smo banuli, jer gore inače niko ne dolazi. Prvo nam je pravila društvo do vidikovca, a onda se požalila na svoju surovu sudbinu, kao i na teror uprave parka prema starosedeocima u okolnim selima. Kaže, ne mogu više ni svojom imovinom da raspolažu, sve je to pod nekim posebnim režimom. Uprava parka im propisuje kojim danima mogu da idu u šumu po drva (i uredno im naplaćuje taksu za kretanje traktorima po sopstvenoj imovini), ne daju im čak ni da na pašnjacima napasaju svoja stada. Kažu nacionalni park, zabranjeno.

Mi ne možemo da se načudimo tom odsustvu elementarne logike… Pobogu, da li je moguće da je neko odlučio nešto da proglasi rezervatom, i da, u nameri da OČUVA izvorni biodiverzitet tog područja, isti zapravo IZMENI time što zabranjuje ispašu, koja se na tim prostorima odigravala od iskona? Da li ti ljudi znaju šta se dešava na livadama na kojima više nema ispaše? Po tome kako iz godine u godinu livade na Đerdapu zarastaju u korov i trnje i pred našim očima menjaju svoj izgled, stičemo utisak da ne znaju… Ili ih jednostavno nije briga. Nakon posete baka Olgi ostaje opor ukus da, gde god se čovek umešao da nešto „zaštiti“, on je to zapravo uništio, a da je jedini smisao te navodne „zaštite“, zapravo, treniranje strogoće i demonstracija grube sile države nad svojim podanicima. Mešanje u živote ljudi, odsustvo saosećanja i spremnosti da ih jednostavno ostave na miru, da ih puste da žive onako kako su živeli vekovima.

Krenusmo sa Sokolovca ka Dunavu dok je sunce još uvek bilo visoko, ne žureći, želeći krajnje hedonistički da uživamo u spustu ka Lepenskom Viru starim milanovačkim putem, niz Košobrdo. Ovoga puta, naš cilj, mesto gde smo želeli da provedemo noć, bila je jedna tajna plaža na ušću Boljetinske reke u Dunav, mesto skriveno od pogleda, blizu puta, a tako daleko od njega. Mesto do koga ne dopiru suvišni zvuci, samo se čuje povetarac, mreškanje reke, kreket žaba i brundanje ponekog broda koji lenjo plovi Dunavom.

Stigli smo na našu plažu dovoljno rano da se opušteno spremimo za dugu, toplu, dunavsku noć… Razvukli šator, skupili drva za vatricu, malo se pokvasili u reci. Kako ko 😉 . Uživali u sumraku, a zatim i u činjenici da ni sada, na pragu jeseni, još uvek ne trebaju jakne dok sedimo uz reku, da je vazduh nekako topao, kao na moru. Različit od onoga kada se zavučete samo nekoliko kilometara u planine. Kao da velika voda još uvek isijava nekom akumuliranom toplinom i obavija vas magijom kakvu nema nijedna druga reka. Dunav, naše more.

Bila je to jedna duga noć koja nismo želeli da se završi. Nije bilo vukova, zapravo, nije bilo nikoga. Samo nekoliko luksuznih lađa, čiji su se putnici verovatno pitali šta to svetluca tamo daleko na obali. Blaga, lekovita noć. Noć kakvu možete doživeti jedino na Dunavu. Noć u kojoj u nekom trenutku dobijete želju da izađete iz šatora, na trenutak zastanete na toplom Dunavskom povetarcu, a onda lagano skliznete u vodu. Noć u kojoj pun mesec poigrava na površini vode. Čista magija.

Otkrivanje tajni Homolja

Drugi dan nije bio ništa drugačiji od prvog – i u njemu smo hteli da nadoknadimo, odnosno posetimo sve ono što nismo stigli dve nedelje ranije. A da bismo to uspeli, znali smo da ne smemo da se zavučemo u Đerdapske džungle, jer će nam na provlačenje kroz njih otići čitav bogovetni dan. Umesto toga, produžili smo nizvodno magistralom, do Kapetan Mišinog brega, da vidimo tamošnju galeriju na otvorenom. Lepo mesto, sa sjajnim pogledom na reku sa visine, gostoprimljivim ljudima i zanimljivim rukotvorinama.

Produžili smo ka Majdanpeku asfaltom preko Liškovca – uskim, vijugavim, ali dovoljno brzim da se u ovom zlatnom gradiću nađemo za tili čas. Opet smo se obreli u Debelom Lugu, ali nam je ovoga puta želja bila da napokon prođemo minijaturni kanjončić Crne reke (za koji su nam rekli da kroz njega postoji put) i da potražimo prolaz od Crne reke ka Zdravči i drugoj strani Homoljskog masiva.

Lepotom ovog mini kanjona, a posebno putem koji je volšebno uklesan u ono malo širine između stene i korita reke, bili smo pomalo zatečeni. Ovde se dva vozila definitivno ne bi mogla mimoići – jedno bi moralo da ide unazad i dobar kilometar, ako se sretnu na nezgodnom mestu. Naravno, i ovde je sve zaraslo u gusto zelenilo i počelo da poprima patinu zaborava. Stare napuštene kolibe od naboja, imanja koja više niko ne obilazi i čiji su vlasnici verovatno sada na nekim nebeskim livadama. Paučina, zeleniš.

Po izlasku iz kanjona, pokušavamo da procenimo koji je put od silnih uraslih puteva koji se odvajaju od reke onaj koji zaista negde vodi, dalje od imanja pored reke. Krećući se kroz samo korito stižemo do napuštene vodenice. Slepić. Da vidimo šta ćemo dalje. Pokušavamo putem koji se odvaja levo, ali ubrzo kreće vrlo strmo uzbrdo. Uzan je, a uskoro se pokazuje i zarastao više nego što čak i ludi istraživači poput nas mogu da podnesu. Mlade bukve niču svuda po putu, a mi nemamo motornu testeru kako bismo njegovo raščišćavanje mogli da obavimo za neko sagledivo vreme. Goca kreće u izvidnicu uzbrdo, ali javlja da je mrka kapa, da je sve gore. Valja okrenuti, ali to na ekstremnoj strmini nije jednostavan posao.

Odlučujem da se u tu svrhu poslužim odvajanjem puteljka za još jedno od napuštenih imanja i tu pravim početničku grešku – pri okretanju se ne uvlačim dovoljno u rikverc, motam tako da mi prednji točak zajaši brežuljak pored puta i ubrzo se nalazim na „klackalici“, gde je na svakoj osovini po jedan točak praktično ostao u vazduhu. Ne može se efikasno ni napred ni nazad, a što je još gore, svako dalje kretanje unapred bi nosilo sa sobom ozbiljan rizik od prevrtanja. Shvatam da je jedini način da se odatle izvučem da ipak nekako preteram auto unapred, posluživši se vitlom. Goca je dotle već stigla i dajem joj rezervno uže za vuču i objašnjavam precizno šta da radi. Vezujem uže za desni zadnji ćošak krovnog nosača i kažem joj da se celom masom tela obesi o to uže, vukući ga što snažnije u trenutku kada ja vitlom auto propnem još više na prednji desni točak i prednji levi kraj potone niže. Poenta je da se nekako spreči da se zadnji desni točak odlepi od tla i preturi. Ona me gleda u neverici i pita se da li sam ja normalan kad pretpostavljam da njenim pedeset i nešto kila može nešto da znači, a ja je ubeđujem da sa toliko pomerenim težištem itekako može da znači. Šteta samo što, u situacijama kada se čovek nađe u takvoj frci, nikome ne pada na pamet da bilo šta fotografiše  😛

Sve u svemu, to ispravljanje je prošlo – rutinski  😎 . Bio je dovoljan samo mali cim vitlom i prednji desni točak je brzo prešao kritičnu tačku na vrhu brega, sišao sa istog i iznivelisao se sa levim. Goca ni sama nije načisto da li je njeno „bešenje“ na uže išta značilo, ali je očigledno i njeno olakšanje što je sve prošlo kako treba. Možemo da nastavimo dalje…

Bili smo malo umorni od eksperimenata sa putevima kojima par decenija niko nije prošao i rešili smo da idemo na sigurno – nazad niz kanjon Crne reke, a onda uz Falješanu i Brezu, proverenim putem kroz šumu kojim se rutinski izbija na glavni greben Homoljskih planina. Ali, očigledno smo potrošili svoju zalihu lepog vremena – taman kad smo se našli nadomak grebena, željni da ugledamo vrhove Zdravče koji su nam bili krajnji cilj za taj dan, oblaci su se definitivno navukli i kiša je krenula  😥 . Magla nije bila problem za navigaciju, ali nije bilo vidika kojih smo bili željni. Do Zdravče smo ipak otišli i ispeli se na stene, zamišljajući kako bi pogled odozgo trebalo da izgleda… Dok nismo mesec dana kasnije to i videli, u najlepšim jesenjim bojama. Goca je u napuštenoj kolibi našla jednu dragocenu, izrezbarenu preslicu sa ljubavnom pričom, oko koje je isplela čitav film 😎 .

Zdravča, kako je izgledala mesec dana kasnije

Sa Zdravče smo se spustili ka Selištu i kroz kanjon Valja Mori, pored Homoljske potajnice. Kiša ipak nije uspela da nam pokvari još jedan predivan septembarski vikend na Đerdapu i Homolju. Lagano smo se dokotrljali do Beograda ispunjeni i smireni, spokojni, sa utiscima koji su tek trebali da se krčkaju. A to krčkanje je, očigledno, potrajalo  😎 . Sokolovac, Dunav, Đerdapske šume, vukovi, Crna reka, Zdravča (lepa, čak i u magli), preslica… Setio sam se recitacije Mike Oldfield-a sa Ommadawn-a, koja ide „So if you feel a little glum, to Hergest Ridge you should come. In summer, winter, rain or sun, it’s good to be on horseback“. Za nas dvoje, istočna Srbija, Đerdap i Homolje, su očigledno Hergest Ridge – mesto koje magično leči od svakog mraka koji može da nastane u našim glavama. U dugim zimskim noćima, pomisao na Dunav i toplinu njegovih letnjih noći je ono što vas greje i hrani. A novo leto samo što nije  😉

Pogledajte foto album sa 77 fotografija napravljenih tokom ova dva vikenda