Freecanyoning turoteka

ili
tragom vode između stena

Canyoning je outdoor aktivnost (u nekim svojim aspektima čak i ekstremni sport) koja je poslednjih godina sve popularnija u svetu. Ali ovde se ne radi ni o popularnosti ni o praćenju trendova. Zavirivanje u pukotine koje je voda dubila milionima godina kroz stene predstavlja jedan specifičan poriv i zov, otkrivanje skrivenog drugačije nego kada hrlimo ka vrhovima. Canyoning je nešto na pola puta između planinarstva i speleologije – provlačimo se kroz stene, hvatamo u koštac sa izazovima koje pred nas postavljaju divlje planinske reke u svom obrušavanju preko brojnih slapova i vodopada, ali još uvek imamo plavetnilo neba nad glavama (doduše, mestimično samo u vidu tanušne pukotine u vrhu litica) i zelenilo oko nas. Jednom rečju, jedinstvena vrsta avanture, kojom kada se jednom „zarazite“, teško se sa nje skidate. Iznenadićete se koliko je skrovitih rečnih tokova uklesano između stena u predelima i na mestima gde niste ni slutili da ima nečeg sličnog, kao kakva brižljivo čuvana tajna prirode.

Na ovoj stranici ćete čitati putopise sa prolazaka kroz kanjone, poznate i manje poznate, širom Srbije, ali i van nje.

Putopisi u Freecanyoning turoteci (od najnovijih prema starijim)

1. Брњичка трилогија

   30. oktobra 2008.
   Muma Paduri
   
   Има акција, чији је темпо у солидној мери условљен динамиком конфигурације терена, јер та појава невероватно мотивише да идете напред, а да при том уопште нисте уморни. Вуче Вас оно што видите испред себе, призори, који Вам пију из очију, и то заокупља у толикој мери, да на друге ствари готово и не мислите. Једноставно речено, све што је лепо брзо прође, па је то вероватно и разлог што се на неке излете иде опет и опет.

2. ЦРТОМ ИЗМЕЂУ БУЈНИХ ШУМА И ЉУТОГ КРША

   30. avgusta 2008.
   Muma Paduri
   
   Лазарев кањон, као и његово непосредно окружење није обична траса коју треба прећи у задатом времену на некој тамо планинарској акцији; то је тест стрпљивости и доследности, односно – менталне кондиције. Не марећи да ли ће му икада неко доћи, он своје двери отвара једино чврсто решеним намерницима, који са њим тад остају у трајној вези, а за то је потребна заиста јака жеља и спремност да се прописно изгребете пробијајући се кроз стрњаке до његових прелепих, величанствених литица; да са све кућицом на леђима прођете све његове коридоре, ма чиме Вас изненадиле препреке које ће Вам сервирати.

3. ДАН У УМЕТНИЧКОМ АТЕЉЕУ МАЈКЕ ПРИРОДЕ

   30. jula 2008.
   Muma Paduri
   
   Трагајући за подацима о иначе најсевернијем станишту РУНОЛИСТА у нас, иначе скоро откривеном, пажња ми се заварила за једну фотографију, чији је аутор Срђан Белиј, и нисам се могла смирити док тамо нисам отишла. А на њој речица између божанствених вертикалних литица, а вегетација по њима, била је налик веловима у свим нијансама зелене боје. Касније, када сам се нашла на лицу места, направила сам стотине сличних фотографија; заправо, ту не можете да престанете да шкљоцате, јер Бели Рзав је типичан пример оне врсте пејсажа, која Вам се представља недвосмисленом лепотом, бацајући у еуфорију, јер се ради о раскошној лепоти која запоседа сву пажњу.