Zadnja spoljašnja, tačnije rečeno; ona koja mi je već priredila eksploziju veče pre polaska. Ponovo je izletela preko ivice felne, i usput revoltirano i gadljivo ispljunula unutrašnju gumu pravo u zupčanike zadnjeg pogona. Uspeo sam nekako da umirim podivljale bisage koje su skakale iza mene pokušavajući da me ugrizu za zadnjicu, i da zaustavim bicikl bez ljubljenja asfalta. Bili su to trenuci strasnog rodea i čista sreća: ravan i pust deo puta, iz nekog razloga sam upravo bio usporio na samo petnaestak na sat. Naježio sam se razmišljajući šta bi bilo da se ovo desilio na spustu sa Liškovca, dok sam na pojedinim mestima vozio 50-60 na sat... Eto tako, hvala proviđenju što nisam doživeo nešto što bi sigurno bilo moja do sada najgadnija situacija kad je pedaralo u pitanju.

Kad sam odmotao unutrašnju gumu sa zupčanika, pokazalo se (logično) da nije za krpljenje, bar ne flekicama: i ona je, kao i ona prethodna, bila pocepana na dužini od desetak santimetara. No, to i nije bilo tako strašno (poslednja rezervna guma je bila pri ruci) - mnogo je gore bilo to što se i ono oštećenje spoljašnje gume gadno proširilo. Sada se ona na nekih dvadesetak satimetara bila potpuno odvojila od žice u obodu, i visila je kao krpa na tom mestu. Ukratko, izgledala je neupotrebjivo. Do Majdanpeka je bilo nekih 15km, mesto na kome sam se nalazilo ličilo je popriličan budžak sveta (no računao sam da sam i tu imao mnogo sreće: prva kuća u selu je bila pedesetak metara od mene.)

Posle desetak minuta tapkanja oko pedarala u koncentričnim krugovima, i brisanja lica peškirom (naprasno sam ponovo počeo da se znojim), rešio sam da ipak pokušam sa popravkom i to ortopedskog tipa: da oštećeni deo spoljašnje gume kanapom učvrstim na felnu i tako ga (eventualno) dovoljno pritisnem unutra da može da izdrži pritisak unutrašnje gume. Prednja guma je otišla nazad a zadnja, koju sam pokušavao da vratim u život, na prednji točak, gde je opterećenje manje. U onoj prvoj kući nisu imali "Šimano" kanap za spoljašnje gume, pa sam morao da se zadovoljim nekim običnim, od kudelje. No ipak sam uradio solidan posao: sada je stvar izgledala prilično dobro na oštećenom mestu, ali je na suprotnom kraju točka između gume i felne komotno mogao da se proturi prst;) Dobro, rekoh sebi, sredićemo to sa još malo kanapa. Otišao sam u drugu kuću (u prvoj su ostali bez zaliha) i dobio divno parče jarko žutog plastičnog lepotana, koji se divno složio sa dezenom "Unionke". (Profil ove gume je inače bio takav da se kanap odlično uklapao između dva krampona, i virio je iznad samo na samoj sredini - sasvim je moguće da su u "Unionu" , znajući kakav im je kvalitet proizvoda, upravo fabrički predvideli ležišta za kanap.) Sada je i suprotna strana bila sređena, ali se istovremeno onaj zazor između felne i gume premestio na drugo mesto - ništa što još malo kanapa ne bi moglo da sredi. Samo, ovog puta sam odlučio da ne gubim vreme i da odmah omotam čitavu gumu. Obišao sam sve kuće u selu i u svakoj dobio po jedan kanap (nigde nisu imali dva), pa sam se marljivo bacio na posao.

Na kraju je još samo trebalo da negde nađem pumpu. Kad Marfi proradi on se baš zalaufa, pa je tako i moja pumpa izdajnički izdahnula u baš u prvim trenucima pumpanja. (Doduše kada je videla čemu je prinosim, tj. u šta treba da puhne, moguće je da je preminula i od straha.) U selu, naravno, nisu imali pumpu, no ubrzo sam na putu zaustavio neki kamiončić, i dobio jednu, ah, lepuuuu... :) Živele unutrašnje gume za bicikl sa automobilskim ventilima!

Konačan rezultat je bio dostojan najbolje tradicije grupe TNT i Grunfa. Sa svim onim kanapima razne vrste i boje, sve je to bilo neizrecivo hipi i neizrecivo lepo. Bilo je i neizrecivo praktično
- tj. radilo je :) Krenuo sam oprezno, brzinom od nekih desetak kilometara na čas, očekujući šta će se desiti. Nije se desilo ništa, osim što sam u odnosu na standardnu "Unionku" primetio značajno povećanje trakcije, poboljšano ležanje na putu, i odlično ponašanje na pesku i zemlji (gde su usto ostavljani zaista zanimljivi otisci).

Nije bilo mnogo drmanja ni udaranja - samo jedan jedini nežni "tup" pri svakom okretu točka (posledica loše raspoređenog kanapa na jednom mestu) , čak ni otpor nije bio značajno povećan. Uskoro sam vozio 20 na sat, a još kasnije na nekim nizbrdicama leteo, zujao, probijao zvučni zid sa preko trideset na sat. U mestu Rudna Glava me je jedan momak (predstavio se kao glavni mesni majstor za bicikle) pitao da li sam gumu takvu kupio, ili sam je sam ukrašavao ;) Ipak, danak vremenu izgubljenom na Liškovcu i zbog gumi-defekta morao je da se plati. Mrak me je uhvatio na usponu ka visoravni, malo ispred sela Štubik u kome se odvaja put za manastir.

Za dostojan završetak ovog dinamičnog ;) dana postarao se pljusak koji me je rashladio gore, na vetrometini velike otvorene tepsije. Počelo je da žestoko seva i grmi i, oblačeći kabanicu, počeo sam da razmišljam o tome kako bi bilo logično da posle svega guma popusti i felna se spusti na kolovoz te obezbedi moj postojan kontakt sa zemljom, što bi me pretvorilo u neodoljiv mamac za jedno atraktivno pražnjenje nebeske električne bešike. "Samo da ne dobijem masu, samo da ne dobijem masu...", molio sam se probijajući se kroz kišu, i očekujući da se između rogova na volanu pojavi voltin luk. Ipak je pljusak potrajao samo desetak minuta, do nizbrdice ka Štubiku. Tako sam završni deo puta do tamo mogao da vozim mirno, izuzimajući činjenicu da su se kanapi ovlažili, čitaj "dobro podmazali". Prednji točak je zato na vlažnom asfaltu demonstrirao izvanrednu tehniku umetničkog klizanja. Ja sam sedeo iznad, i sve što je trebalo da radim bilo je da gledam šta se dešava i dajem ocene za tehniku i umjetnički dojam.

U Štubiku sam odlučio da je dosta vožnje za taj dan. Bio sam iscrpljen, bio je mrak, do manastira je ostalo još petnestak kilometara po planinskom putu koji ne poznajem, manastirske kapije su, uostalom, u to doba bile već zatvorene, pa bih svejedno morao da spavam na nekoj livadi ispred. A to sam onda isto tako dobro mogao da uradim i u Štubiku. Ujutru me je očekivao neplanirani odlazak u Negotin radi nabavke nove gume (ovaj grad mi inače nije bio na spisku za posete), pa je i sa te strane odlazak do manastira bio nezgodan
- ujutro bih morao da se prvo vratim u Štubik, da bih odatle nastavio za manastir. U nekoj drugoj situaciji mi to ne bi predstavljalo problem, ali posle zamora tokom ovog dana jednostavno nisam imao volje za tako nešto.

U Štubiku za šator nisam našao pogodnu livadu, nego parkić u centru mesta :) Budući mrtav umoran kakav sam već bio, posle jednog piva sam mislio samo o momentalnom leganju i dugom spavanju. Ali sam najpre morao da sačekam da lokalna mladež i meštani okončaju svoje večernje sedeljke na tom mestu, a potom je naišao čovek iz obližnjeg sela, koji je tu trebalo da sačeka autobus za Beograd. Razvezli smo priču sedeći u toploj noći, na klupi pod velikom lipom (pokazalo se da je i on nekada davno bio vatreni biciklista - jednom prilikom je čak otpedalao za Sloveniju) sve do dva ujutro, do dolaska autobusa. Tek potom sam postavio šator i uvukao umorne kosti unutra. Time je jedan paklen dan dobio dostojno blesavu završnicu ;)