Poseta precima i puno sreće
(Lepenski Vir - Boljetin - Majdanpek - Klokočevac - Štubik: 93km)

Čim je sunce palo na šator, u njemu je postalo vruće i sparno. Tako sam se rano razbudio i izašao napolje. Videlo se da će dan biti vreo - u osam ujutro vrućina je već bila omamljujuća.

Do muzeja je trebalo puteljkom kroz šumu preći par stotina metara: od etno-sela do kamene zgrade sa velikim staklenim holom, podignute na proplanku iznad vode. Pored nje se, prekriveni zaštitnim krovom od salonita, nalaze ostaci nekadašnje velelepne paraistorijske naseobine. Bio sam, naravno, jedini gost u devet ujutro. Spremačica je otvorila vrata glavne zgrade i potom oključala katanac na vratima od dasaka, iza kojih su se, na više od stotinu sačuvanih osnova kuća, vili duhovi neolićana. Čitavo mesto je veliko otprilike kao dva košarkaška terena i svojevremeno je pažljivo premešteno naviše sa originalne lokacije, potopljene posle izgradnje Đerdapske brane. Krov je vrlo nizak i oslonjen na brojne drvene grede. Izgrađen je kao privremeno rešenje, dok se ne podigne (skupa) kupola iznad nalazišta - no ta će stvar morati da čeka neka bolja vremena. Ovaj krov, međutim, na neki čudan način daje mestu odgovarajuću atmosferu. Valjda stoga što je tako jednostavno i grubo urađen, ne ometa razmišljanja o tome da su ognjišta na koje pogled pada stara i po deset hiljada godina.

Već pri prvom pogledu na fizionomske karakteristike uočljive na slikama i skulpturama u muzeju, potvrdile su se moje davnašnje slutnje: stanovnici Lepenskog Vira su bili moji preci. Hoću da kažem, oni su bili Erakovići. To je tamo moja porodica sahranjena, to su tamo fosilni ostaci ameba i kosti mojih hiper-askurđela, osnivača evropske civilizacije (Srbija do Lepenskog Vira!), uznemiravani, razbacivani, numerisani, slagani, premeštani, odnošeni, donošeni, izlagani, osvetljavani, fotografisani. Sumnje nije bilo: isti živahni pogled izbuljenih očiju, iste monumentalne uši, isti energični luk spojenih obrva na areodinamičnom niskom čelu koje neprimetno prelazi u jedva naznačenu bradu, iste snažno razvijene jagodice koje se elegantno stapaju sa ramenima. I brojni artefakti su samo potvrđivali očigledno: vatra ložena onako kako bih je i ja založio (i kako ću je ložiti na zimu, kad ne bude grejanja); igla za šivenje kože izrađena od kosti kakvu bih baš i ja izabrao, ukrašena kao da sam je i ja ukrašavao; isto kameno sekirče kakvo se baš ovih dana spremam da napravim, gonjen nekom nepoznatom unutrašnjom silom; rekonstrukcija uređenja praistorijske kolibe kao preslikana iz moje sobe. Gledao sam razneženo po svom zavičajnom selu: sve će ovako nekako naći i neki radoznali pogled kad kroz koji milion godina bude posmatrao ostatke mog stana, na nekoj izložbi pod nazivom: "Život u Srbiji u periodu Ledenog doba, početkom 21. veka".

No, led će morati da sačeka još (sasvim) malo, pomislio sam napolju, primećujući da se temperatura popela za još nekoliko stepeni. I pored očigledne činjenice da sam došao u posetu rodbini - što bi i slepac mogao da vidi - morao sam da platim deset dinara za kartu, kao i svi ostali posetioci, eda bih video svojtu. Nema poštovanja na ovom svetu.

Kad se iz Lepenskog Vira krene dalje ka Milanovcu, ne treba se vraćati na glavni put: umesto toga treba odmah na levoj strani malog parkinga ispred ulaza uhvatiti uzani asfaltni put usečen u liticu. On vijuga nešto niže od glavnog puta (ne može se videti sa njega) ali pruža još mnogo lepši i, rekao bih, intimniji, pogled na Dunav.

Rano ujutro deluje kao da niko nikad ne prolazi njime; on je poklon svakome ko stupi na njega. Posle manje od kilometra prolazi ispod mosta kojim, nekih 50-60 metara iznad, teče glavna džada. Most je, uostalom, jedna vrlo upečatljiva konstrukcija: tanki, beli, elegantno izvijeni luk; mene je odmah podsetio na most na Đurđevića Tari. Oni koji protutnje iznad, jureći daljine, nisu ni svesni visine i lepote graditeljskog poduhvata kojim se koriste (prethodne večeri sam, želeći da malo izvidim okolinu, prošao mostom i odozgo sam samo po ogradi registrovao da sam na nekakvoj ćupriji - prilično neobična stvar, svakako).

Zaokrećući ispod, putić okreće leđa obali i uvlači se u malecki kanjon Boljetinske reke. Sledećih nekoliko minuta treba voziti vrlo lagano, da bi se do kraja uživalo u ovom mestu. Unaokolo krš proviruje kroz bogato zelenilo, a neobični oblici su ono zbog čega je kanjon proglašen za rezervat prirode: ka vertikali izokrenuti slojevi stena ponegde podsećaju na durmitorske Šarene pasove u minijaturi. Iza kanjona se nailazi na raskrsnicu: pravo se nastavlja za selo Boljetin, malo napred i levo se penje na glavni put, a desno natpisi upućuju na druge obližnje rezervate prirode: Šomrdu (11,5km), Čoka Njaltu sa Pesačom (6,5km), Ciganski Potok (2,3km). Zanimljivi geološki lokaliteti, drevni orasi i bukve, oaze mezozojske fosilne faune, kućica od čokolade u kojoj dobra baka čeka zalutale gladne dečake i devojčice... svašta se može naći u skrivenim i začaranim dolinama i šumama koje se slute odmah iza prvog useka u brdu.

Osim za Šomrdu, za ova druga mesta nisam ranije čuo, i nije bilo vremena da ih sada istražujem; zadovoljio sam se time da krenem desno, uzanim i strmim asfaltnim usponom
- pretpostavljao sam da će me izneti na neki fini vidikovac, na visini većoj nego što je put ka Milanovcu. Tako je i bilo: prešao sam nekih dva kilometra kroz slikovit predeo, penjući se stalno kroz pašnjake. Ispod su sve jasnije širile i ukazivale velike čupe tamno-zelene džungle, u peševima zvetlo zelenih, zatravljenih, odnekuda naglo padajućih brda. Na vrhu uspona, na jednoj krivini, pogled mi se okliznuo u još vlažnoj travi između pet-šest stabala šljiva, i preko strme ivice pao pravo u Dunav, daleko ispod.

Mesto je bilo kao stvoreno za odmor u hladu, sa leđima naslonjenim o stablo i mislima umočenim u plavu izmaglicu. Bilo je to jedno od onih mesta na kojima se pogled zahvata iz velikog lonca i pije kutlačom: videlo se uz i niz Dunav koliko je god on mogao da da; levo i desno koliko čovek poželi i koliko može da proguta. Za uzvrat se ni jedna misao nije mogla odneti sa ovog mesta. Takvo je bilo pravilo: sve što pomisliš i smisliš, pripada i ostaje onim šljivama i livadi.

Posle sam se raspitao - ovim putem se može nastaviti još 15-20km (asfalt) i spustiti konačno u mesto Dobra, gotovo na sredini glavnog puta između Lepenskog Vira i Golupca. Eto odlične alternative za nekog ko ide do Milanovca (ili dalje, do Đerdapa) a potom se i vraća ovim krajem: jednom proći glavnim putem do Milanovca (uobičajeno), na povratku proći ovom liinjom preko vrhova brda koja uramljuju reku.

Za tren sam se spustio natrag do raskrsnice na izlazu iz kanjona , okrenuo levo uzbrdo, i posle nekoliko stotina metara izbio na glavni put, oko 3km dalje od Lepenskog Vira. Zaista lep obilazak.

U nastavku puta prema Milanovcu očekivao me je odmah uspon od par kilometara prema selu Hladna Voda. Zato se sa vrha ponovo divno videlo kako se Dunav praćaka i kupa u samom sebi, igrajući se sa svojim somovima i ribarima. A potom se još desio još i fennnomenomenalan spust od skoro tri kilometra. Put sa tri trake, odličan kolovoz, malo saobraćaja, plava pučina pred očima... rock'n'road! Nekih 5km ispred Donjeg Milanovca sam ostavio Dunav i skrenuo na asfaltni put koji preko Velikog Liškovca ide ka Majdanpeku.

Malo čudan plan na prvi pogled, ali sam krenuo ovuda da bih obišao krug koji ovaj put zatvara sa putem kroz kanjon Porečke reke (Liškovac - Majdanpek - Klokočevac - Donji Milanovac). Taj krug (posebno deo kroz Poreč) mi je na karti godinama mamio pogled i izazivao svrabež u tabanima :) Eto, nisam odlučio da ga prođem u jednom "cugu", već sam izabrao da prvo prođem deo preko Majdanpeka do Klokočevca, onda da produžim do blizu Negotina (tj. do manastira Vratna) i odatle, vraćajući se uzvodno preko Kladova i kroz Đerdap, izbijem na ulaz Poreča. Osim što mi se činilo efikasnijim, ovakvo putešestvije mi se svidelo i zbog osećaja napuštanja i ponovnog vraćanja velikoj reci, koja je nekako i trebalo da bude zlatna potka puta. Zašto onda ne uvesti u igru ašikovanje, ostavljanje, udaranje čežnje i ponovno vraćanje? ;)

Rastanci baš umeju da zabole, a ovaj ću definitivno zapamtiti: uspon na Liškovac, oko jedan sat popodne, na 35 stepeni i po strahovitoj sparini, pretvorio se u jedan od mojih najtežih dana na biciklu. Najpre oko 9km strmo uzbrdo, pa 1km strmo dole (Koliko Da Se Izgubi Visina
- u daljem tekstu KDSIV ;), onda kazna za olakšanje na tom malom, bednom, kratkom spustu, u obliku 6km uspona na kome su tek čekali neki od najvećih nagiba. Srećna okolnost je bila da put uglavnom ide kroz šumu, mada senke ni izdaleka nije bilo koliko bi usijanom čelu bilo potrebno. Naročito me je izluđivalo to što nikada iznad vrhova drveća nije virio neki okrajak brda, ili neka čuka (znak da se treba još peti) nego mi je posle nekoliko kilometara svaka krivina izgledala kao da je to ona zadnja uzbrdo, i da će posle nje uslediti toliko očekivani spust. I uvek bi se iznova ukazala traka koja se nemilosrdno penje naviše... Jedina razonoda (ako se to tako može nazvati) bila je stalno sustizanje i prestizanje nekog nesrećnika koji je sa ženom putovao u "Moskviču" i svakih kilometar-dva morao da se zaustavi i ostavi pregrejani motor da se ohladi. No rekao bih da je njemu zvocanje žene, koje se stalno čulo kroz otvorene prozore, teže padalo nego motoru uspon ;).

Na kraju mi je izgledalo apsolutno neverovatno da put može tako da se penje, a sa druge strane postao sam siguran i da će se tako peti u beskonačnost. Taj je gad jednostavno bio perpetuum mobile svoje vrste: neprestano se uzdizao, izgleda uopšte ne trošeći visinu pri tome, i ne nameravajući bilo gdea da stigne. U jednom trenutku pomračene svesti sam pomislio da siđem sa bicikla i da ga napadnem perorezom ili nekom batinom koja se nađe pri ruci - ludo burazere, ludo ;)

Spas je konačno stigao posle izvora (na kome sam se konačno i upoznao sa parom iz "Moskviča" ;), nekih 17 kilometara od skretanja sa puta ka Milanovcu. Ali je i to bilo nešto mršavo i bledo u odnosu na ono što sam, kao nagradu, očekivao: kratko spuštanje (tj. još jedan KDSIV), pa opet penjanje - doduše laganije, videlo se da se i skot umorio ;) Tako još par puta, onda konačno malo prave (i lepe, da ne grešim dušu) nizbrdice. Sve u svemu, među 26km od Dunava do raskrsnice pred ulazom u Majdanpek, bilo je oko 8-9km nizbrdice, a najmanje 17km uzbrdice. Hebiga, šta da se radi - Majdanpek je mesto na nivou ;) Što znači i da bi ovaj put bilo daleko zgodnije proći sa te strane.

E sad, volim uspone i volim da pedalam naviše; 17km jeste dugo ali nije najduže što sam vozio; nagibi jesu gadni, ali nisu najveći uz koje sam mileo; vozio sam i ranije po vrućini (mada mi se čini da su ove vrućine bile najgore u poslednjih nekoliko godina) - tako da mi nije sasvim jasno zašto mi je ovaj uspon bio tako neprijatan i tako mi teško pao. U usponu na Durmitor sa mosta na Đurđevića Tari (koji je slične dužine i težine i sa mnogo manje hlada) uživam, naprotiv, već tri leta uzastopce... Biće da se nakupilo pomalo od svega: suviše ambiciozan tempo u prvih desetak km, poludela grejalica koju sam jasno osećao na leđima, težina u bisagama, loš dan. I na kraju krajeva: zakleo bih se da je uspon na Liškovac ipak dosta teži od onog na Durmitor. Hm... u svakom slučaju, to mesto me je razbilo moralno i materijalno, kulturno i ekonomski, društveno-politički i partijski, i u svakom drugom smislu - tako da se od njega nisam potpuno oporavio ni do kraja ovog putovanja.

Povrh svega je popodne bilo već daleko odmaklo, a nisam još prešao ni četrdest kilometara od planiranih 110. Ipak, od Majdanpeka me je put i dalje vodio naniže (nekakav kredit sam izgleda ipak zaradio na onoj planinčini) i naslućivao sam da će tako ostati još zadugo, pa sam posle nekog vremena počeo da ponovo uživam u okolini. Počeo sam i da se nadam da ću pre mraka ipak stići do cilja: manastira Vratna na planini Miroč, nekih dvadesetak kilometara pre Negotina. Na kraju krajeva, vrućina je već bila malo popustila (prijatnih 28-29 stepeni ;), bilo je vrlo malo saobraćaja, sve je ponovo bilo dobro, bilo je lepo jezditi laganom nizbrdicom ili ravnicom kroz dugačke senke brda u zelenoj dolini Šaške reke, bilo je lepo pustiti izmoždene mišiće da se odmore a duh osveži i ... BAOUM!

Rekoh: BAOUM! Strahovita eksplozija potresla je čitav kraj. Učinilo mi se da je došla negde ispod mene, iz utrobe zemlje. Krajičkom oka primetio sam kako su se od siline udarnog talasa povili vrhovi drveća, i kako je odskočilo veliko kamenje pored puta. Odskočila je i naslagana drvena građa na livadi ispred šume, odskočilo je ono nekoliko krovova u selu Beli Izvor, do koga sam upravo stigao, a vrh obližnjeg brda se...