Više od igre
(Požarevac - Veliko Gradište - Golubac - Lepenski Vir: 97km)

Veče pre polaska sam na točkove umesto "ćelavaca", montirao "Union" kramponke, kupljene prošle godine pred polazak na letovanje. Jeftine, videlo se da baš neće trajati godinama, ali poslužile su svrsi - maltretiranju na šumskim putevima i makadamu. Sada mi se učinilo da su se nekako, hm, istegle.

Kad sam napumpao gumu na zadnjem točku, začulo se čudno krckanje na drugoj strani (malo sam, doduše bio preterao sa pritiskom;) Spoljašnja guma je na jednom mestu iskočila preko ivice felne i nastavila da klizi napolje iz svog ležišta, potiskivana pritiskom unutrašnje gume. Pre nego što sam uspeo da se dokopam ventila, unutrašnja guma je iskoristila priliku i - paff! - izletela kroz pukotinu između felne i spoljašnje gume, pokušavajući da se domogne otvorenog prozora i da potom zbriše na drvo. No pritom je samo uspela da se raspori, tj. izvršila je kikiriki u dužini od desetak santimetara. Još gore je bilo to što je i spoljašnja guma bila oštećena. Da li ranije ili (verovatnije) ovom prilikom - tek, na jednom mestu se obod odvojio od žice koja prolazi njime... u drugom pokušaju (naravno, sa novom unutrašnjom gumom) ipak sam uspeo da sve postavim na mesto, pa sam odlučio da ujutro krenem. Alternativa (pametna) je bila odlaganje polaska za jedan dan, i kupovina nove spoljašnje gume. Ali bi to značilo i skraćenje puta za jedan dan - ko da se natera na to? Tako sam pošao pitajući se da li će sve biti u redu sa zadnjim točkom; tokom vožnje do Železničke stanice i posle, u vozu, strepnja se izgubila.

Kombinacija sa vozom - jedan od onih sa automatskim vratima, kakvi idu i za Pančevo i Novi Sad - je bila fina: malo putnika, polazak iz Beograda u sedam i petnaest, dolazak u Požarevac (Bambi Siti, glavni grad bantustana Bambilend) oko pola deset ujutro. Bisage sam bio skinuo a bicikl smestio odmah iza kapetana leta, u deo prostora odvojen za prevoz nešto malo paketa i sitnijih pošiljki (ustvari jedno od onih "predsoblja" kod ulaznih vrata).

Kad sam se iskrcao, na cajgeru je stajalo vreme: 20 minuta, 35 sekundi. Uz rastojanje moja soba - Bambi Siti od 81km i 263 m, sledilo je da je prosečna brzina 236.88km/h. Početak je dakle bio više nego dobar, i to po ceni od samo 17 dinara (1,5DM), koliko je koštala vozna karta. Nisu mi tražili da doplatim za bicikl (prošli put je to bilo nešto manje od 1DM) i za prebrzu vožnju - valjda su bisage izazivale saosećanje ;)

Namontirao sam se i doručkovao, a dan tek beše gricnut s okrajka i praktično još čitav na raspolaganju za vožnju. I tako sam zapedalao. U mislima sam prebirao po onih 18-19kg iza sebe, proveravajući da li su sve važne stvari tu: najpre šator, vreća, podmetač, alat, rezervna guma, novčanik, prasence... bez svega ostalog bi se nekako i moglo snaći.

Put do Velikog Gradišta (34km) je bio ponešto monoton. Ipak vredi pomenuti lep spust na izlazu iz Bambi Sitija i drugi, još lepši, na izlazu iz Majilovca. Na ovom mestu se prvi put pogledu otkrivaju talasi Karpata, zamrznuti na rumunskoj strani. U Majilovcu takođe postoji jedna reklamna tabla za bravarsku radnju, na kojoj piše: "Oaza metala". Vlasnik je očigledno zaljubjenik, te će namernici koji dele njegovu sklonost ovde svakako naći predah od sve gušćeg zelenila, i mesto na kome se do mile volje mogu naslađivati gledajući razne metale.

Osim što je monoton, put traži i malo više pažnje - saobraćaj nije gust, ali je kolovoz relativno uzan i sa dosta pravih deonica, tako da vozila zuje pored velikom brzinom.

Srebrno jezero je bilo lepo kao i uvek, i morao sam da makar na kratko zastanem u hladu na mom omiljenom mestu, negde na sredini plaže. Uobičajeni način da se od jezera stigne do Gradišta je da se vrati do puta Bambi Siti - Gradište, i potom pređu ona 3-4 km do gradića. No, mnogo je lepše uzanim sporednim putem, pored Dunava. Treba od hotela slediti putokaze za restoran "Beli Bagrem", i pošto se prođe pored restorana, nastaviti tim pravcem. Put (bolje reći staza, širine kao ona oko Savskog jezera) oprezno krivuda kroz barsko rastinje, na jednom mestu se kroz zelena vrata veličanstveno ukazuju rumunske planine. Deo pred ulazom u Gradište je prilično iskrpljen, ali zato izgleda kao jedan od onih puteva u mestima uz more: kolovoz od praznično plave vode deli samo uzani betonski zid na levoj strani. Priča se završava u gradištanskom gradskom parku. Ko god jednom prođe ovim putem, postaće beznadežan zavisnik: koliko god dana da povede na jezeru ili u Gradištu, bar će jednom dnevno, u smiraj dana, kliziti u suton putem kojem je sudbina poklonila i dostojan početak i dostojan kraj. (A putevi, naravno, imaju svoje sudbine - još i više nego ljudi.) Ovo jedini pravi način da se uđe u Gradište - sve ostalo je teško skrnavljenje :)

Veliko Gradište ima lepu glavnu ulicu sa malecnim potkresanim drvećem u urednom drvoredu. Veliko Gradište ima puno uredno nataloženog mira već i u vrelom letnjem prepodnevu (o popodnevu i da ne govorimo). Veliko Gradište poseduje neosporan talenat da se kroz svoju glavnu ulicu lepo i elegantno spušta ka Dunavu . Na kraju te ulice, uz reku, onako kako to pravila lepog gradskog vaspitanja na Dunavu nalažu, je lep park - pravo mesto za odmor i užinu. Gradište ima dva bioskopa: jedan je u zgradi Kulturnog centra (gde se nalazi i biblioteka) a drugi je onaj glavni, stari, pravi, palanački - biće da je to upravo onaj u kome je u seriji "Više od igre" filmove puštao gospon Guliver, i u kome je Nemcima poručivao: "Oprem dobro". Za mene Gradište uvek ima neuništivi i neizmenjivi oreol kojim ga je zaodenula ta serija; svuda sam osećao (ili zamišljao da osećam) onaj spleen starih fasada, korzoa, "crvenih" šnajderaja i suparništva "Radničkog " i Građanskog".

'Ajde, moram ovde da napravim jednu digresiju, pa šta košta da košta: palanački bioskopi su mi čudna, nezanano otkud došla, i netražena strast. Volim da gledam filmove u njima, a još ako se desi da je mesto netaknuto - odnosno da odavno nije renovirano - mom ushićenju kraja nema: drvene stolice sa sedištima na preklapanje, onaj slabi zadah memle kojeg uvek ima u pravom palanačkom raritetu (kao što najukusniji francuski sir ima svoj vonj, tako i Pravi Palanački ima svoj;), atmosfera, komentari na lokalnom dijalektu. Nije da baš tragam za ovim bioskopima, ali svaki nađeni uredno zavijam u novinu ili krpu, i čuvam ih kao neko drugi značke... Svojevremeno smo Jasna i ja bili voljni da usred zime pređemo 50km kolima do Kovačice, da bi smo tamo gledali film - koji god bio na repertoaru: u palanačkoj bioskopologiji sam film nije od presudne važnosti. (Posle smo, doduše, nabavili i telefon, da možemo unapred da se raspitamo:) Eee, Kovačica... već znate da ću sad da se raspilavim... poseban šmek gledanju filmova u tom mestu daje i činjenica da su titlovi na slovačkom :)

(Kraj digresije. Tekst u nastavku će možda i dalje ličiti na to, al' nije ;)

Gradištanski kino se zove onako kako to bog i strogi kanoni palanačkog života zapovedaju: Jadran. Ni pomisliti ne bih mogao da bi ime moglo da bude neko drugo. I eto... već mi se ukazuje magija dana provedenog na Srebrnom jezeru, na kraju koga se laganom šetnjom i uz čašicu razgovora na neobavezne teme, odlazi onom stazom uz mor... Dunav, na večernju projekciju u kinu Jadran.

Kada smo se, prvih dana posle rata, raspitivali o tome može li se na Srebrno Jezero, i može li se skelom iz Banatske Planke do Rama, ljubazni Sezamovac i ramski Gradištanac (ili gradištanski Ramljanin?) Žika Marković pomenuo mi je Ružicu Al Safari, lekarku u tamošnjem Domu zdravlja (izdaje sobe u vikendici na jezeru). Kopkalo me je otkud ovo prezime kao iz "Hiljadu i jedne noći", i saznadoh da je njen pokojni muž bio Palestinac, takođe lekar. Sahranjen je na gradištanskom groblju, prema pravoslavnim običajima. Pala mi je na pamet i ova paralela: u seriji "Više od igre", ona šarmantna Francuskinja dolazi da živi u srpskoj palanci iz ljubavi prema Srbinu (Zoranu Radmiloviću ;) a u stvarnom životu, jedan je čovek došao iz Palestine u tu istu palanku i iz ljubavi prema Srpkinji promenio i veru i zemlju u kojoj će večno počivati. Eto šta sve ljubav može...

Medicinari iz arapskih zemalja iz nekog razloga posebno vole Gradište: na jednoj tabli u centru stoji natpis: "Internistička ordinacija, dr Amin Ahmad". Doktor Ahmad je Sirijac :)

Krenuh dalje, kopkale su me daljine lenjo opružene na suncu. Od Ponikvi počinje divan, nekoliko kilometara dug spust, sa koga puca vidik na vodu i na "fjord" koji se naizgled nalazi na rumunskoj strani. No, goropadne kamene čeljusti su u stvari ulaz Dunava u deo odmah iza Golupca. Tu se njegovo detinjstvo i slobodan život završavaju, tu brda počinju da ga krote i vaspitavaju, tu on prvi put saznaje da nije svemoćan i da postoji nešto jače, nešto što će mu nadalje biti gospodar.

Pred samim Golupcem (17km od Gradišta) utisak da se prolazi kroz Boku potvrđuje i kafanče sa tri stola pored puta, imenom "Perast". I Golubac ima lep senoviti park uz obalu, u koji u tri popodne svrati, i sedne na klupu, vetar. Taj onda osmatra pučinu i tvrđavu, a putnicima istovremeno jednom rukom rasejano pretura po džepovima i kosama.

Na izlazu iz mesta, iza poslednjih kuća i česme na desnoj strani puta, prolazi se kroz tvrđavu. Ide se pravo kroz njene niske, "zemne" delove. Ispred prvog luka kroz zidine, sa desne strane i malo ispod puta, nalazi se skriveni izvor. Malo dalje se jednim uzanim stepeništem na levoj strani (treba pažljivo gledati unazad) može popeti do ulaza u jednu od kula i potom drugim trošnim stepeništem koje se muči kroz njenu unutrašnjost, izaći gore, na vrh.

Odatle se lepo vidi kako tvrđava ćuti, polako se na legalu nameštajući da dočeka noć i otpočine. Tako zaokupljena sobom, ima jedan izgled kada joj se prilazi sa golubačke strane, drugi kad se od nje odlazi ka Milanovcu. Na ovoj prvoj srani popodnevno sunce, dok se taloži na tvrđavske kamenove kao dragocena šminka na lice ostarele dame, uspeva da ublaži oštrice razvalina i počisti krhotine na zidinama koje se tope u vodi. Na drugoj strani tvrđava deluje bezubo, pritisnuta svojom težinom, reumom i samoćom, zabrinuta moćnom senkom kamenog brda iznad sebe.

Saobraćaj je ovde (a i nadalje) slab; tako ništa ne ometa vožnju sa suncem u jedrima. U mestu Brnjica je odvajanje za kanjon istoimene reke (3km), a na oko 28 km od Golupca je prvo odvajanje za rezervate prirode Šomrdu (16km) i Tatarski Vis (17km). (Od Boljetina je ipak bliže: Šomrda 11,5 i Tatarski Vis 13,4km). Kolovoz je uglavnom dobar, mada uz česte krpljene deonice od po par desetina metara (na mestima gde posle kiša voda besni po putu). Posle Dobre asfalt je bio odličan, a u senci je postalo sveže - poželeo sam još sunca (bio je to, ustvari, poslednji prijatno vruć dan; naredni su bili pakleni).

U smiraj dana stigoh do table "Muzej Lepenski Vir" i spustih se kratkim strmim putem do zeleno ušuškane livade na kojoj su ležale voćke, tri restaurirane seoske kuće (etno-selo), i lep pogled na reku. U kućama od aprila do oktobra (ove godine tek od jula) stalno boravi neko od kustosa Narodnog muzeja u Beogradu, i oni su vodiči posetiocima. Podigao sam šator ispod stare šljive u blizini česme, i posle večere i laganog razgovora (da se ne uznemiri mrak koji se oprezno spuštao), već sam sanjao nešto malo lepenskih snova.

Rastojanje Bambi-Siti - Lepenski Siti je oko 97km. Sa muvanjima po Bambi-Sitiju, Velikom Gradištu i između Srebrnog jezera i Gradišta, kilometraža je na kraju iznosila oko 120km.