         |
Fantastičan kraj prepun izmaglice i legendi, inspiracija kojoj ću se uvek vraćati. Počev od veličanstvenog Dunava čije 200-kilometarsko vrludanje između litica možete pratiti u nedogled, preko mnoštva planinskih reka, kanjona kakav je Gornjak ili Resava, jezera kao što su Borsko ili vrelo Grze, usamljenih stožera koji se izdižu iz vilinskih šuma Kučajskih, Rtanj, Stol... Previše je nadahnuća na tom prostoru koji je kao stvoren da se u njega zagnjurite i izgubite... Na toj turi od 5 dana i 650 km bili smo sami, moj pouzdani Scott, šator i ja. Krenuh put Pančeva, Kovina, kroz Deliblatsku peščaru, pa skelom kod Rama preko Dunava. Desetak kilometara dalje, i eto Srebrnog jezera koje vrvi od turista. Svejedno, ambijent je sjajan, pravo mesto da se odmore kosti pre ulaska u ono pravo. Preko noći je dunuo vetar, doneo preteće oblake i prijatnu svežinu, i ja sam se brže, bolje spakovao i zapucao ka Gradištu. Brežuljkasta deonica puta do Golupca je brzo prošla, i konačno sam bio uhvaćen u tesnac između brda Severnog Kučaja i moćne reke. Nemirne, ustalasane reke, a sa zapada tamni, kišni oblaci su mi stalno bili za petama, i terali me da održavam tempo jači od nekih 28 km/h ako želim da ne pokisnem. Nije bilo nimalo teško, pošto sam imao sjajan vetar u leđa :) Tako je Dunav vijugao, a put do Lepenskog Vira začas iscureo ispod mene. Usledio je prvi jači uspon, a zatim i spuštanje u prijatnu varošicu poznatu kao Donji Milanovac. Ulice puste, Dunav se raspskava o kej, vetar produvava kosti... Sva sreća da je glavni talas tamnih oblaka otišao južnije, ka Majdanpeku. Pošto je tek bilo 13:30 posle podne, valjalo je, po planu, produžiti ka planinarskom domu na Stolu.
Kada sam iz doline Porečke reke krenuo da se penjem Borskim putem ka 20 km udaljenom prevoju sa koga se odvaja šumski put ka Stolu, još uvek nisam slutio da ću ubrzo početi da vozim kroz oblak, da će se kapi vode lepiti za svaku poru, a da će vetar kada izbijem gore, na čistinu, već imati orkansku snagu. Na prevoju, potpuno mokar od kombinacije znoja i vlage u vazduhu, i temeljno smrznut vetrom, pogledah ka Stolu koji se od gustine oblaka nije ni nazirao. Nije trebalo previše mudrosti da bih shvatio da se traži hitna promena plana, koja je došla nekako intuitivno - samo sam se u jednom zaklonu presvukao, i brže, bolje sjurio naniže asfaltom ka selu Donja Bela Reka. Tmuran "letnji" dan u nizini bio je nagrada u odnosu na ono što sam doživeo gore. Kada sam dospeo do puta Bor-Zaječar u dolini Crne Reke, ispostavilo se da sam eskivirao onaj glavni talas, oblaci su se raspukli, čak je i Sunce granulo. Preda mnom je bilo samo još veliko brdo na putu do Rgotine (na vrhu koga me je naizdrživi napad gladi naterao da se "zverski" bacim na zalihe hrane u bisagama), i nekoliko kilometara dalje, Zaječar u sumrak. Javio sam se rodbini u 25 km udaljenom selu Gornja Bela Reka, najavio svoj dolazak u neko doba večeri, a onda sam počeo da tamanim slatkiše u jednoj od Zaječarskih poslastičarnica, ubeđujući sebe da posle prevezenih 160 km tog dana, tih preostalih 25 nije ništa. Twilight sa pogledom na Tupižnicu, mističnog džina koji se ugnezdio jugozapadno od Zaječara, lagani uspon od 14 km, a onda jedan suludi spust kroz mrkli mrak (znate li kako to izgleda kada ne postoji "ulično" osvetljenje?), i stiže "utvara" na vrata kuće u Gornjoj Beloj Reci. Ispostavilo se da je odluka da produžim dnevni plan za nekih 55 km bio pravi potez, jer sam na suvom i toplom imao prilike da pregrmim naredni dan, u kome se nebo otvorilo. Četvrtog dana puta izgledalo je da se može poći dalje, istočna Srbija bila je okupana Suncem, ali je orkanski vetar ostao, na moju nesreću, ovoga puta čeoni :( Zaječar, Gamzigrad, horor tunel na magistralnom putu, a posle odvajanja za Bor već je postalo prijatnije. Kako sam se približavao Borskom jezeru, priroda je postajala sve slikovitija, raskošnija, vreme bolje, i generalno, raspoloženje se popravljalo. Odlučio sam da tog dana malo lenčarim, i tokom njegove druge polovine upijam idilični ambijent Borskog jezera, u čijem sjajnom kampu sam prenoćio. Kako je samo jezero dobro izgledalo pod mesečinom! Narednog dana sam krenuo ka dobro poznatom prevoju podno Stola, da bih se vratio istim putem ka Donjem Milanovcu. Ovoga puta, vreme je bilo sjajno, ni oblačka na nebu, Stol se video kao na dlanu, mogao sam da se podsetim šta sam sve propustio promuvavši se tim putem po magli u dolasku. Spuštanje ka Milanovcu je bilo prava idila (ako zanemarim krpljenje gume), a atmosfera u gradu ni nalik onoj u dolasku - sve je vrvelo od ljudi, plaža, kej, bašte prepune. Štimung je jednostavno bio toliko dobar da nisam mogao da odolim, i priuštio sam sebi prenoćište u hotelu Lepenski Vir. Pravi krevet, pravi tuš, topla voda, doručak u stakleniku s pogledom na Dunav i rumunska brda... Pola osam ujutro, ja pun snage i oran da je upotrebim; može li se u jednom danu 200 km od Milanovca do Beograda? Ispostavilo se da itekako može, i to bez nekog prevelikog napora. Umor me je sustigao tek na horor brežuljcima oko Grocke, putu koji zbog gustine saobraćaja i konfiguracije terena treba izbegavati kadgod je to moguće (makar se vozilo petnaestak kilometara duže preko Kovina i Pančeva). Beše to jedna sjajna avantura koju obavezno treba ponoviti, jer gomilu kutaka nisam ni dotakao - Beljanica i Resava, Homolje, Rajkova pećina, Grza, Kučaj, Zlotska klisura i pećina, Miročke šume, prirodni rezervat Boljetinske reke... prosto vapiju za bajkerima željnim alhemije vode, tla i vazduha, jednog nepreglednog zeleno-plavog prostranstva koje čovek još nije stigao da upropasti. |
|||||||||||||||||||
