A šta smo radili maštajući o dalekim krajevima?

Pošavši od činjenice da (skoro) svi živimo u Beogradu, opcije za jednodnevne i dvodnevne vožnje prilično su limitirane, i svode se na kretanje u krugu od 100-150 km u nekom od 5-6 mogućih pravaca. Međutim, čak i na tako ograničenom prostoru, mogu se naći skriveni putevi i mestašca na kojima čovek može zaista da se opusti i uživa, kao da nije Beogradska vreva na samo nekoliko sati vožnje odatle. Ako ste radili do petka, a isto to vas čeka već u ponedeljak, čudo jedno koliko toga možete za samo 2 dana da doživite...

Vršačka Brda, april - Krenusmo jednog varljivog, ali toplog subotnjeg jutra jocax i ja put Vršca, dok je čovek još bio "zelen" bajker, tako da mu je to bilo vatreno krštenje na relacijama sa trocifrenom kilometražom. Kao što svaki biciklista koji se promuvao dalje od Ade zna, pravi gušt kreće tek od Pančeva, posebno kad se skrene na put za Dolovo. U Mramorku napravismo dužu pauzu i snabdesmo želudac izvesnom količinom "goriva", da bi vrlo brzo zatim stigli i do Deliblata, iza koga put počinje da vijuga kroz prekrasnu šumicu, koja se, zamislite, zove Deliblatska _Peščara_. Vozili smo prilično lagodno, s užitkom, a kiša nas je uporno zaobilazila. Bez problema smo stigli i do Šušare, popeli se na talas u ravnici, i uživali u fenomenalnom, desetokilometarskom blagom spustu do Izbišta. Kad smo već stigli do magistralnog puta za Vršac, Dragana (alias jocax) je stigao zamor, ali smo nekako odradili i to parče. Ali, problem je u tome što je tek sledio glavni napor - poslednjih 10 km (pretežno ozbiljnog uspona) do planinarskog doma u Vršačkim Brdima.

Nakon krepljenja u Vršcu, krenusmo dalje, ali Dragan je sa prvom uzbrdicom shvatio da je vrag odneo šalu, i da nema šanse da izgura. S druge strane, barem ja sam morao da stignem do doma, jer smo bili najavljeni, pa bi izbila panika šta li nam se usput desilo (a dom, naravno, nema telefon). Tako se Dragan vratio da prenoći u jedinom (pa samim tim i paprenom) hotelu u Vršcu, a ja sam na samom prelasku iz dana u noć grabio uzbrdo, dok mi je bubnjalo u glavi a pluća htela da prsnu (ipak je to bio sam početak sezone, i još nije bilo ozbiljnije kondicije). Od Vršačke Kule na dalje već je bilo lakše, i u dom stigoh po mrklom mraku. Ta noć je prošla uz uobičajenu domsku koreografiju, a sutradan...

... me je dočekalo nebo koje se razvalilo. Od samog starta je bilo jasno da nema ništa od toga da, prema prvobitnom dogovoru, odem dole kako bih Dragana _doveo_ gore da malo upozna okolinu. Međutim, bilo je jasno i da kiša apsolutno nema nameru da se zaustavi, tako da je jedino rešenje bilo zarulati pravo krozblato i nekako se probiti do Vršca kroz vodenu zavesu. Pošto sam vrlo brzo bio potpuno mokar (tu više nikakva kabanica ne bi pomogla), nakon stizanja na asfalt prepustio sam se čistom užitku vožnje pri brzini od nekih 50 km/h nizbrdo ka Vršcu, dok voda sa mojih točkova pršti na sve strane u krugu od nekoliko metara. Nađosmo se na dogovorenom mestu u Vršcu, ja sam pokušao da pronađem u rancu nešto od odeće što još uvek nije potpuno mokro, a onda smo čekali... da stane kiša.

I stvarno je u nekom trenutku stala. Međutim, pošto je svakog časa mogla ponovo da počne, a mi bili prilično načeti, mokri ili umorni, svejedno, a već je bilo i prilično kasno, nije baš bila najbolja ideja kretati za Beograd, dok se ne smisli neka, hm... prevara :) Pronašli smo je u vidu voza, znate, jedan od onih vagona iz 20 i neke (ali bukvalno jedan jedini), u kome se na trećoj stanici od Vršca (a staje pored svake kuće) napravi gužva gora od one u beogradskom GSP-u. Klackali smo se tako do Pančeva, a jocax je, pored svih fizioloških i tehnoloških pehova (u međuvremenu je koleno otkazalo, a kočnica počela da glavi) herojski prevezao ostatak puta do Beograda, gde je uhvatio prvi taksi na koji je naleteo iza Pančevačkog mosta. Kada je sve to podneo tako kako je podneo, bilo je jasno da će od njega biti pravi bajker. I bi tako.

Rajac, maj - Po svom starom običaju za situacije kada ne mogu da uskladim termine sa prijateljima, jedne vrele majske subote popodne krenuo sam put Rajca, dobro poznatom trasom ka planinarskom domu PSD Pobeda. Mrsku Ibarsku magistralu i odvajanje za Lazarevac očas posla ostavih iza sebe, i nije prošlo puno vremena, kada se ukazao Ljig. Nekoliko kilometara dalje je odvajanje puta za Slavkovicu, a 5 kilometara dalje, jedan od šokantnijih uspona u Srbiji - 5 km izlokanog i delimično makadamskog puta, koji u prva dva kilometra ima detalje sa nagibom i do nekih 20%. Dobro se preznojih u to predvečerje okupano niskim Suncem, a grupica planinara iz Pobede koju sam na kraju zatekao pred domom nije mogla da veruje svojim očima ("Iz Beograda si došao biciklom?!?! Ne zezaj, gde si ostavio kola? :)") Uz dobro društvo i pićence na verandi u senci četinara, bio je to odličan završetak jednog sjajnog dana.

Sutradan, temeljno odmoren, nakačih oko 9 h bisage na Scott-a, i pod pretnjom varljivog neba krenuh u off-road avanturu grebenima Rajca i Suvobora. Bilo je još par kilometara preznojavanja dok sam grabio visinu presecajući livadu čuvenu po kosidbi, ali čim sam prošao vrh Rajca, bila je druga priča. Blaga travnata nizbrdica, šumarci (doduše, dosta blata, koje se očas nakupi u grudvama na kočnicama), idilična šumadijska priroda, sila gravitacije bila mi je saveznik da začas stignem do makadamskog puta Mionica-Struganik-Ravna Gora. Onda levo, malo uzbrdo do pod vrh Suvobora, a zatim jednom divnom grebenskom, talasastom zaravni još nekoliko kilometara do Ravne Gore. Usput sam sreo neku čudnu familiju, mešavinu gastarbajtera i Mioničkih domorodaca, koja se vozila u jednom Volvo oldtajmeru iz 57-me. Provala oblaka koja je dugo pretila konačno je stigla iz smera Divčibara, uz paklenu grmljavinu, i u zaklonu nadstrešnice priuštila mi nekih sat i po ćaskanja (uz domaće kolače i uvoznu Fantu ljudi iz Volvo-a) u kome sam mogao da čujem najneverovatnije logičke konstrukcije iz našeg političkog folklora.

Kada je kiša konačno stala, ne samo da je sve unaokolo bilo još temeljnije natopljeno, već je bilo i skoro desetak stepeni hladnije, tako da mi čak ni biciklistički dres sa dugim rukavima nije omogućavao da se osećam udobno utopljeno. Bilo je jasno da po ovakvom blatu od mojih potajnih maštanja da ću produžiti kroz šumu do Divčibara neće biti ništa, pa sam krenuo nizbrdo, putem ka Struganiku. Moram da priznam da je reč o jednom od najlepših makadamskih spustova u zemlji, dugom nekih 24 km, iza koga za nekoliko minuta stižete u (toga dana barem 15 stepeni vreliju) Mionicu. Malo sveže vode sa česme u centralnom parku, malo šećernog "goriva" u obliku Bonžite, i bio sam spreman za preostalih 85-90 km do Beograda. Bilo je iscrpljujuće, jer je vrućina tokom popodneva postajala sve teža (da sam samo znao koliko će biti vrelo kasnije tokom puta ka moru! :)), ali je oko 19:15 h Ibarska magistrala konačno ostala iza mene, i nepodnošljivom lakoćom sam prošpartao preostalih 15 km kroz Beograd, kao maratonac koji ubrzava trčeći počasni krug. Pored Ade prepune onih koji tripuju da su tog dana bogzna šta prevezli :))

1998. godine sam propustio da napravim barem jedan vikend na Fruškoj Gori (što je zaista šteta propustiti), ali se zato jocax potrudio da me odmeni. Nema veze, u 1999-oj sve će biti nadoknađeno.

Jednodnevnih tura bilo je zaista mnogo, od kojih su najupečatljivije bile vožnje do Kosmaja (u društvu sa jonetom i dnikolicem, takođe Sezamovcem koji obožava da gustira prirodu na dva točka), Obedske Bare ili krug do Kovina. Po okolini Beograda, naročito po njegovom južnom obodu, moguće je napraviti bezbroj zanimljivih maršruta, koje će vas odvući od gradske vreve, idući put Avale, Trešnje, Lipovičke šume ili Save. Naravno, vožnje kroz južni Banat i Bačku znaju itekako da budu melem za duh premoren urbanim životom (naročito ako još niste spremni da se suočite sa brdskim terenom), a tu je jone ekspert #1 za osmišljavanje ruta. Stvarno, beše ovo jedna jako lepa godina...