Kapija tajni i kamenje sreće
Perast, Tisnica i Lisac, 22. mart 2008.

Vodila i napisala: Gordana Atanasijević

Nekada davno, u klisurastoj dolini rečice Perast, nahodio se veliki pećinski sistem, od koga su danas ostali tek tragovi. Jedan od njih, kao lučno izvijeni prirodni kameni most, zaštićen je kao spomenik prirode – prerast Samar. To je tek prvi utisak na putanji od 15 kilometara, kojom sam želela da obuhvatim neke lepe stvari. A tehnički problemi su nastajali mnogo pre nego što smo se uopšte tamo uputili, kada je šoferu trebalo objasniti GDE ustvari idemo i gde treba da nas sačeka.

Prerast Samar, sa svih strana...

Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.

Izašli smo dakle tu, kod „Stabla“, a sa druge strane puta, kraj pojate, ekipa Novosadista sa Starčom na čelu, koja nam se već tradicionalno pridružuje, već je parkirala svog „Keca“ i čekala nas da krene sa nama. Zajedno sa drugarima iz „Lisca“, bilo nas je 65-oro. Najlakši deo staze bio je upravo pred nama, i za kratko vreme, došli smo do pećine u desnoj strani klisure Perasta, dubokoj svega 160 metara, bez nakita, ali je to prvo svedočanstvo o postojanju pećine duge oko 1800 metara, kroz koju je rečica Perast podzemno proticala, pre nego što se najveći deo njene tavanice urušio. Stručnjaci su mišljenja da je na mestu ove relativno plitke klisure, bio veoma razgranat pećinski sistem. Osim spomenute pećine, druga, manja nalazi se u samom stubu prerasti Samar, koji se odatle nalazi 300 metara nizvodno.

Pošto je vegetacija još usnula, Samar nam se prikazao, reklo bi se u najboljem izdanju. Vreme vedro i sunčano, a vitko izvijeni luk preko malene vijugave rečice, čije se nestašne vode ljeskaju pod svetlošću koje se probija kroz krošnje, stajao je pred nama kao monument.  On je obrazovan na aktivnom rasedu, koji poprečno seče dolinu ove reke. Lagano uzdizanje uzvodnog krila raseda uslovilo je poniranje Perasta i stvaranje prerasti, čemu je pogodovao jedan sloj čvrstog mermera u poroznoj krečnjačkoj masi. Gledam i razmišljam o slikovitom primeru ispred sebe – da tiha voda breg roni. Jer je upravo ova malena rečica, koja tokom vrelih leta usahne, bila upravo ono dleto u rukama majke prirode, koje je izbrusilo mermernu žilu u krečnjaku južnog Kučaja, načinivši ovaj predivan kameni most. Prema verovanju vlaškog stanovništva, prerasti su mesta gde se okupljaju vile.

Perast je, vijugajući kroz šumu, dalje žuborila ka Tisnici, sa kojom pravi prelepo ušće, a mi smo put nastavili šumom, tako što smo se uspeli levom stranom, iza stuba Samara, putem koji je vodio iznad korita preko Kraku Pešt, držeći sve vreme ujednačenu nadmorsku visinu.  Naš prijatelj Glocki je pošao sa namerom da koritom Perasta dođe do ušća u Tisnicu, tako da smo se tu i sreli. Prešavši Kraku Pešt, stigli smo do prelepe doline, koju smo svi fotografisali, na kolski put, koji je vodio gotovo do pred samo podnožje vrha Lisac. Od Ravne Reke, bližili smo se Dubašnici,  i njenom vrelu, zavijajući oko vrha, tako da nam se putanja ka njemu savijala kao puž. Tek tu, od Dubašnice, počeli smo da penjemo. Sve dotle kretali smo se relativno ujednačenom nadmorskom visinom. Markantna stena Lisca izgledala je zaista impozantno pod rumenilom umornog sunca. Zovu ga i „Vrh Sreće“. Raspitujući se ranije za taj naziv, dobila sam odgovore koji mi nisu izgledali uverljivo, kao recimo da je to zbog visine 1111 metara – „četiri asa“, ali ovo nisu baš pokeraški krajevi. Ali, pošto su ovoga puta sa nama bili i prijatelji iz biciklističko-pešačkog udruženja „Lisac“ iz Žagubice, među kojima i geolog Miroslav Dačić, pored ostalih zanimljivih stvari i podataka, on nam je otkrio i tajnu ovog naziva. Podno Lisca, nalaze se kristalne naslage kalcijskih druza, svetlo smeđe boje. Ovi kristali neobično odudaraju od okoline, lako se mogu naći, a meštani ih zovu kamenje sreće, verujući da ako ga lično nađete, uzmete, i držite u svom okruženje, doneće Vam sreću. Mnogi su tako uradili. Aci Kajaliću je to bilo preče nego sam vrh, mada je stigao i jedno i drugo. A interesantna je i jedna SMS poruka, koju sam dobila nakon izleta – „Goco, kamen sreće sa Lisca stvarno vredi, dobio sam dugo čekani posao! Puno pozdrava, Dejan Ranković sa familijom“ –

A pogled sa Lisca i to još po ovako fenomenalnom vremenu, je nešto što apsolutno opravdava svaki trud, kao i naslov akcije!  Zaista veličanstvena panorama, koja obuhvata komšijski vrh Mali Lisac, Stražu, Beljaničku Kapu i Busovatu, dok su iza leđa Crni vrh i zupci Velikog krša. Noć u najavi, opominjala je da valja da se krene. Ubrzo po silasku dospeli smo na kolski put, sve do asfalta, gde je trebao da bude i naš autobus, ali na žalost, do njega smo morali još da pešačimo, jer je šofer parkirao pre onog mesta za koje smo mu objasnili da treba da nas sačeka. No, dobro, ako već nije bio siguran, onda bolje tako, nego da je prešišao mesto gde smo se mi spustili na put, jer bi nam mimoilaženje usred mračnog Kučaja bilo baš  nepotrebno J. Želim da spomenem i pohvalim najmlađe učesnike ovog našeg konvoja – Emiliju i Mihaila Rankovića osnovce iz Belegiša (matori čak 6 i 8 godinica :-), kao i da zahvalim na druženju članovima „Lisca“ iz Žagubice, koji su nam priredili fenomenalnu večeru u restoranu motela „Vrelo Mlave“: lekovita čorbica i piletina sa vrganjima i povrćem ispod sača uz domaću pogaču - autora maestra Dejana Miloševića – Džeme. Skrećem pažnju, da ovo ime zapamtite, jer je čovek jednostavno vanserijski kuvar!

... a kako je bilo dve nedelje kasnije?