Kapija tajni i kamenje sreće (2)
Perast, Tisnica i Lisac, 5. april 2008.

Vodila i napisala: Gordana Atanasijević

Slapovi na ušću Perasti u Tisnicu

Juče, 5. aprila smo nas 34 (sa sve vodičima) i još dve ekipe, „Adrenalin“ iz Novog Sada i „Lisac“ iz Žagubice, (ukupno 40-oro) ponovo pošli u pohode Vrhu Sreće – Liscu (1111 m). Grupa je bila skoro duplo manja, dakle i ažurnija pri realizaciji, te smo se ovog puta od prerasti Samar uputili koritom Perasta do ušća u Tisnicu, potom njenom klisurom do kolskog puta kojim smo nastavili ka rečici Dubašnici i Liscu.

Kanjonsko-klisurasta konfiguracija korita postavlja svoje specifine zahteve, diktirajući određen način kretanja, ali je njena živopisnost vredna truda.  Vreme nam je opet bilo naklonjeno, pre svega suvo, a do Lisca imali smo i sunce. Tek pred Liscem shvatili smo, izašavši iz šume, da je ovaj vrh obavijen maglom. Svejedno smo ga peli, i ako nam je magla uskratila fenomenalne vidike koji se sa njega pružaju.

Elem, od prerasti Samar, rečica Perast prolazi kroz par svojih lepih tesnaca, da bi se dalje prema ušću njena dolina povremeno širila u velike livade, a u šumarcima pravila lepe male kaskadne slapove. Usled prisustva brojnih izvora, i njen tok je svakim korakom širi. Mesto ušća predstavlja rascepljenu stenu, sa koje se Perast direktno obrušava u Malu Tisnicu, praveći predivan vodopad. Posle nekih pola kilometra, sa desne strane iz jedne pećine izbija iz svog vrela Velika Tisnica, i od te tačke se reka zove Tisnica (od „Stisnica“, zbog tesnaca u koritu). Bili su ovo odlični motivi za fotografisanje. Posve inspirativnu dolinu Tisnice, zamenio je širok kolski put, kojim smo se iz nje otisnuli put Lisca. Nakon par kilometara, dohvatili smo se šumske staze, na kojoj smo videli čak dve markacije, ali posle njih ništa od oznaka. Nema veze, Lisac je već bio tu, sa desne strane.

A pod njim OKEAN SREMUŠA. Nigde nisam videla ovoliku prirodnu plantažu ovog najvećeg rezervoara antioksidansa, kao ovde. I ti prizori, sa sve pratećim mirisima, pratili su nas i tokom silaska. Dovoljno je bilo da se samo 4 puta sagnete i uberete busen, i da imate već punu vreću odlične salate, koju na beogradskim pijacama prodaju za po 50 dinara vezicu! J
U 18.30 h, bili smo u našem autobusu, verujem puni utisaka, i krenuli za Žagubicu, gde su drugari iz „Lisca“ organizovali večeru. Kuvar Džema, spremio nam je vlaški kačamak sa kobajama, sirom i dimljenom slaninom, kao predjelo, a posle je usledio „sač“, na bis od našeg prošlog susreta.

Za ovu godinu, više nema repriza, ali zato sada još bolje znamo kako pružiti adekvatan doživljaj koji može da ponudi sadržaj Južnog Kučaja, a to verujte nije malo. Lisac je samo kap u jezeru, videćete!