Kroz snegove do tišine
Putešestvije do zavejanog Mikulja i manastira "Novi Stjenik"
25 - 28. decembar 2008.
Proprtio i napisao: Aleksandar Veljković
Preuzmite trek ove ture u .gpx formatu
Nakon što prepešačite Kučaj po snegu postajete svesni da, možda postoje više planine u Srbiji, ali ne postoji veća divljina. Ovaj ogroman, nenaseljeni prostor, jedan dinamičan splet krečnjačkih i vododrživih stena koji nas leti mami svojim bujnim livadama i šumama, kanjonima, vidikovcima, pejzažima koji se pred našim očima neprekidno transformišu kako ostavljamo kilometre za sobom, zimi je mnogo suroviji, divljiji, pustiji. Ljudi, koji su i leti po Kučaju retki, zimi uopšte nema, a putevi, bez obzira da li je reč o šumskim „magistralama“ ili jedva uočljivim kozjim stazicama, nestaju pod debelim snežnim pokrivačem, da bi se ponovo pojavili tek na proleće, kad se otope snegovi.
Kada osetite kučajske mrazeve koji surovo štipaju za nos i obraze postaje vam jasno da je Pešter dobio epitet „srpskog Sibira“ iz puke neobaveštenosti, samo zato što tamo ima nekoga da posvedoči o tim zimama. Iako im je nadmorska visina ista, na Crnom vrhu je prosečna temperatura zimi niža nego u Sjenici, a snega često ima više nego na skoro duplo višem Kopaoniku. Tajna je u tome što je ovaj prostor pravo meteorološko razmeđe istoka i zapada, do koga stižu i sibirsko-karpatski snegovi, kao i oni sa Atlantika. Često ćete videti oblake koji nadiru iz doline Morave bezuspešno se gurajući da preskoče glavnu „kičmu“ Kučajskih planina (jednako leti i zimi), kao kakvu penu koja kipi po vrhovima Oštrog kamena, Omaniša i Palčine nalik na ivicu nekog ogromnog lonca. U drugim prilikama ćete dolazeći sa zapada po sunčanom vremenu, već iza Lisina, početi da uranjate u maglu i hladnoću koja se prelila sa kučajskog platoa i počela da teče dolinama Resave i Kločanice poput ledene reke. Sve je to deo „sibirskog“ vremenskog mozaika Kučaja, gde mraz u šatoru za prvi maj nikako ne treba da vas iznenadi čak i na ispod 700 m visine. Ako se tu kojim slučajem zateknete usred zime i posustanete, možete da računate na to da će vas pronaći tek na proleće, jer će vaše tragove već posle par sati zavejati krupne krpe snega o kakvom gradska deca jalovo maštaju.
Manastir pod Mikuljem jednog sunčanog zimskog jutra
I upravo na tom prostoru, iza bezbroj brda i dolina, skriven od pogleda radoznalaca i slučajnih prolaznika, daleko od puteva, pod samim mitskim vrhom Mikuljem, nikao je manastir „Novi Stjenik“, dom pravoslavnog zilotskog sestrinstva, daljinom zaštićen od zlih ljudi i namera. U ovaj dom dobro došli su svi oni koji dolaze čista srca, sa ljubavlju prema prirodi i ljudima, svi oni koje, u potrazi za iskonskim mirom, kučajske stazice tuda navedu.
Mikulj i njegove legende
Priča se da je na njemu u rimsko doba bilo utvrđenje, a da su sa njega kao odlične strateške tačke, hajduci u tursko doba osmatrali karavanski put koji je presecao Kučaj i kretali u pljačkaške pohode. Tako su, po predanju, u krečnjačkim pukotinama Mikulja, skriveni brojni ćupovi blaga.
Neki slabo poznati himalajski vrh? Ne, Mikulj, Kučaj
Mikulj je prepun vode, o čemu svedoče izdašni izvori koji ga okružuju sa svih strana. Stoga je razumljiva i legenda o tome da krečnjačka kapa Mikulja, zapravo, leži na ogromnom podzemnom jezeru, čiji su kanali, kroz kraške lavirinte pod Lazarevim kanjonom, spojeni sa pećinama Vernjikicom i Lazarevom (koja je na osnovu novijih istraživanja i zvanično postala najduža pećina u Srbiji). Da je Mikulj pun iznenađenja svedoče i monahinje manastira, koje nam pričaju o dubokoj jami kojoj se prilazi kroz horizontalnu pukotinu u steni – radi se o do sada neistraženom i neevidentiranom speleološkom objektu, koji bi mogao da krije u sebi i neka senzacionalna otkrića.
|
Pripreme
Kada me je mati Efrosinija, igumanija manastira „Novi Stjenik“, pozvala sa molbom da pomognem njihovoj prijateljici Nathalie Garrett iz Engleske da nekako pronađe put preko zavejanog Kučaja do njihovog manastira pod Mikuljem, u prvi mah nisam bio svestan da će to biti prilika da, s povodom i dobrim razlogom, realizujem jednu od svojih davnašnjih pustolovnih maštarija. Koincidencija ili ne, samo nedelju dana ranije na Freebiking forumu sam pominjao ideju o pešačenju sa transportnim rančevima i kompletnom opremom za zimsko preživljavanje preko nepreglednih pustih Kučajskih prostranstava, što je ideja koja je toliko luda da teško da može da bude euforično prihvaćena od strane širokih planinarsko-bajkerskih masa. Ipak, Rajko i Dragoljub su na nju odreagovali na prvu loptu i sa neskrivenim oduševljenjem, tako da sam već znao na koga mogu da računam kao na potencijalnu ekipu za takav poduhvat.
 U prvi mah sam Nathalie (za koju se zapravo ispostavilo da se zove Natalija, jer je ruskinja skrivena iza britanskog pasoša) ponudio kompletnu logističku pomoć, uz mogućnost da joj, po potrebi, obezbedim i pratnju do manastira. Predstavljena kao avanturistkinja sa ambicioznim planom da 2010. godine postane prva žena koja je prepešačila zaleđeni Beringov moreuz, iznenadila me je kad je na moja tehnička pitanja o tome u kom formatu želi da joj obezbedim GPS trekove, waypointe i kartografiju rekla da neće koristiti GPS, odnosno da će joj karta i kompas biti sasvim dovoljni. Pomislih – ili je potpuno neobaveštena o tome gde zapravo ide, ili je ludo hrabra? Orijentisati se u kučajskim šumama zimi, po slaboj vidljivosti i vejavici (koja je bila prognozirana tih dana) samo uz pomoć karte i kompasa, za nekoga ko je prvi put na tom terenu, teško da bi bilo moguće čak i za iskusnog orijentirca. Dobro reče Zoki Čubrilo u diskusiji koja se tim povodom zapodenula na Freebiking mejling listi: „Ako mene pitate, da li kompas ima neku funkciju, odgovor je: -Da estetsku!“ :-) No dobro, u nameri da maksimalno izađem u susret njenim željama, odštampao sam sekciju topo karte koja pokriva prostor gornje Resave do Lazarevog kanjona, ucrtao optimalnu trasu za prolaz i plastificirao je, kako bi karta spremno dočekala Nataliju kada 24. decembra pristigne u Srbiju...
Žestoka borba u mojoj glavi između realnih obaveza, potrebe za pasivnim odmorom i pustolovnog virusa koji me nije ostavljao na miru bila je neko vreme nerešena, da bi u trenutku kada su Dragoljub i Rajko definitivno i nepokolebljivo izrazili svoju spremnost da krenu u ovu avanturu, želja da se punim plućima uroni u Kučaj u najsurovijim zimskim uslovima, prevagnula. Par dana pred polazak saopštio sam Nataliji da će imati trojicu „bodigarda“ da je štite od čopora izglednelih kučajskih vukova (Kučaj između ostalog ima i najbrojniju populaciju vukova u Evropi), na šta je ona prokomentarisala da „vukovi nju ne plaše, jer su oni samo velike divlje kuce, a ona je radila sa kavkazerima, i to na Kavkazu“. Posle takvih izjava, pomislih da nas trojica treba dobro da povedemo računa da se ne obrukamo pred avanturistkinjom velikog kalibra :-)
Natalijin samorasklapajući šator bio je savršena podloga i kad treba improvizovati ručak u snegu...
Na kraju se ispostavilo da je obezbeđivanje pratnje bila dragocena mera predostrožnosti, jer Natalijina oprema koja se sastojala iz jednoslojnog samorasklapajućeg šatora i vreće koja je uz jedvite jade bila deklarisana za -15 C (što je uobičajena noćna temperatura po Kučaju zimi) nikako ne bi mogli da je sačuvaju od smrzavanja kao posledice gotovo izvesnog zalutavanja na celodnevnom putu kroz vejavicu ka Mikulju...
|
