U susret Demižloku

Trećeg dana našeg boravka na Mikulju, opet u skladu sa prognozom, vreme se ponovo pokvarilo. Oblaci su se spustili nisko i krenuo je da provejava sporadičan sneg. Doduše, ništa nalik mećavi po kojoj smo pristigli prvog dana. Koliko juče dogovarali smo se da pokušamo da stignemo barem do ponora Demižloka i nazad, pošto sam procenio da prolazak dela Lazarevog kanjona i povratak do manastira, u tim uslovima, nije realan (pogotovo ako njime teče reka, kao što je najčešće zimi slučaj). Natalija nije bila raspoložena za jedan takav, ipak udarnički pohod, te je odlučila da ostane sa sestrama u toplini manastira.

Dragoljub, Rajko i ja krenuli smo dobro utabanim putem ka Skitu, da bismo se negde na pola puta odvojili i krenuli da prtimo dublji sneg, spuštajući se ka dolini Demižloka, jedne od tri reke koje izviru na padinama glavnog grebena Kučaja i u svom daljem toku formiraju tri kraka Lazarevog kanjona. Ubrzo smo stigli do široke zaravni gde se potok Ogašul Freslan uliva u Demižlok. Mesta gde je proteklog leta, u avgustu, skoro mesec dana trajao godišnji skup hipi pokreta „deca duge“ pristiglih iz čitavog sveta. Okupilo se na hiljade njih, gde su noćima, uz paganske ritmove, slavili svoju slobodu na mestu koje je verovatno udaljenije od civilizacije od bilo kog na kome su se ranije okupljali. Sećam se, kad smo letos organizovali izlet u Lazarev kanjon, na desetine njih smo sretali na putu od doline Demižloka ka Zlotu, na putu po namirnice, ili putu kućama. Zahvaljujući njima, „biznis“ prodaje sira i mleka je pastirima po okolnim pojatama procvetao, cene su skočile, a zalihe sira su praktično rasprodate. Činjenica da su neki od posetilaca šetali unaokolo kao od majke rođeni seljake je uglavnom zabavljala, ali je sestrinstvo manastira nagnalo da na više mesta istaknu upozorenja da se takvi ne penju na Mikulj i ne prilaze manastiru. Kasnije je uspostavljena komunikacija, neka „deca duge“ su se zainteresovala za pravoslavlje, a sestre i otac Akakije nisu žalili truda da ih edukuju.

Pahulje na vodi

Potoci se bore sa ledom

Sada više nije bilo ni traga tom vrelom, sušnom letu, koje je toliko ljudi privuklo da mesec dana provedu u ovoj oazi van sveta. Po ćumuranama doline Demižloka odavno nema nikoga, a samo močvarno tlo široke doline sve čvršće okiva led, dok se nabujali Demižlok zdušno bori da velikom količinom vode i kroz najveće mrazeve suvereno održi svoj tok ka ponoru.

Leti je nemoguće videti Demižlok sa tom količinom vode koju je sada imao.Krajem jula i u avgustu ova moćna reka obično se pretvara u slabašan potočić, a ovog leta u vreme izleta u Lazarev kanjon praktično je potpuno presušio – nikad ga nisam video sa tako malo vode, koja se zadržala tek u sporadičnim dubljim bazenima u koritu, po kome ste mogli da hodate bez da noge pokvasite. A sada... Mestimično je bio dubok i preko metra, tako da nije bilo govora o tome da se samo „pretrči“ kroz vodu, pouzdajući se u vodonepropusnost zimskih planinarskih cipela. U širim delovima doline formirala su se prava jezera, čija je površina, usled višednevnog mraza, sa svojim ledenim pločama počela da podseća na površinu mora u polarnim oblastima. Oko kilometar ispred kanjona, našli smo par debala koja su nam omogućila da, uz dosta opreza, ipak pređemo na drugu stranu. Ali nije mnogo vredelo, jer na tom mestu Demižlok vrluda i često potpuno potkopava desnu obalu, tako da se ne može ići uz njega – trebalo bi zaobići visoko gore, kroz brdo. A kratak zimski dan je neumitno isticao...

Dolina Demižloka pretvorena u jezero sa santama leda

Demižlok na putu ka ponoru

Vratili smo se na levu obalu u nameri da se glavnim putem primaknemo ulazu u kanjon i sa istog spustimo do ponora (koji se nalazi na samom početku kanjona), ali kad sam u nekom trenutku pogledao na sat, bilo je već 12:30; odlazak do ponora i povratak do tačke na kojoj smo se nalazili, u ovakvim uslovima, verovatno bi nam uzeo još par sati, a gotovo je sigurno da sa sadašnjim vodostajem ne bismo uspeli da pređemo reku i priđemo ponoru na mestu gde je leti opušteno gazimo, s kamena na kamen.

Duhovi Demižloka vas posmatraju
(ako mu ne vidite lice, pogledajte fotografiju iz veće daljine)

Racionalnije je bilo da krenemo natrag. Odabrali smo drugi put, u nameri da još bolje upoznamo istočne padine dugačkog grebena Mikulja, koji se zapravo pruža počev od Strnjaka, platoa koji oivičuju više stotina metara visoke vertikalne litice Mikuljskog i glavnog kraka kanjona. Krenuli smo puteljkom uz dolinu jednog bezimenog potoka ka Pogarama, penjući se lagano ka putu koji ide samim vrhom grebena i prolazeći usput pored mnogobrojnih koliba, od kojih neke leti još uvek imaju svoje stanovnike, a sada su zabravljene, spavajući duboki zimski san u koji je čitav ovaj prostor utonuo. Samo na prozoru jedne od njih, sa spoljne strane, spazismo šoljice i pribor za pripremanje kafe, kako bi putnik koji dolazi izdaleka mogao da se posluži. Kad god naišao, makar i usred zime.

Usnulost i tišina kojom odiše čitav taj prostor u ovo doba je sveprožimajuća. Sa svakom novom pahuljom nepokret na ovim cvetnim livadama je sve dublji. Sem naših i tragova zečeva, lisica i divljih svinja, u snegu ničeg više nema. Ugledati čoveka ovde usred zime bilo bi gotovo zastrašujuće iskustvo i povod da se upitamo da nije kojim slučajem pre reč o utvari, jednostavno zato što ljudi dotle, u tim uslovima, zaista ne stižu. Putevi su zavejani, tako da bi čak i od Zlota kao najbližeg sela trebalo više od jednog dana napornog hoda. Čak i lovci, jedini meštani koji ne spavaju „zimski san“, zadovoljavaju se padinama Malinika i Stobora bližim selu.

Ledenice...

Napokon smo stigli do grebenskog puta, gde je sneg bio dubine do kolena, a oblaci, koji su jutros bili na preko 1000 m visine, sada su već progutali prostor oko nas, ostavljajući ne više od par stotina metara vidljivosti. Grebenski put do Mikulja je dug, naročito sada kada treba prtiti. Dragoljub je, kao neumorna mašina za prćenje, preuzeo vođstvo, a meni je već lagano krenula da se sveti odluka da ne ponesemo ništa od hrane, jer idemo u „šetnju“ duž Demižloka. Glad i pad šećera vrlo brzo su mi oduzeli snagu, tako da sam se u poslednjim metrima pred pristizanje do kolibe oca Akakija prosto vukao kroz sneg. Odatle je već bilo lakše, jer smo imali dobro utabanu stazu koju su napravile motorne sanke. Pređosmo nekako i preostali kilometar do Skita, strepeći da je mati Efrosinija otišla gore u manastir kako je obećala Nataliji, i da tu dole možda nećemo zateći nikoga.

Self service na Kučaju

Mati Efrosinija, Dragoljub, sestra Nina... i Natalija koja drema

Onda se na vratima Skita pojavljuju dobro poznata, nasmejana lica, što me je obradovalo više nego išta – znao sam da smo se dokopali tople oaze, gde ćemo biti nahranjeni i napojeni, okrepljeni da krenemo dalje prema našem privremenom zimskom konaku. Proveli smo tamo sledećih par sati, u ručku i priči sa sestrama, dok je Natalija, koja je u toku dana sama sišla do Skita, već zadremala u prijatnoj toplini kolibe. Opet smo imali jednu šetnju po mraku, ali nije smetalo. Jedino što je danas vidljivost bila mnogo slabija nego prethodne zvezdane večeri, s obzirom da je bilo potpuno oblačno. Trebalo se dobro naspavati i pripremiti za konačni izazov povratka u civilizaciju sutradan.

Noć pred povratak

 

Postoji li lakši put?

Dogovorili smo se da se ne vraćamo putem preko Oštrog kamena, jer bi savladavanje tog uspona u snegu do pojasa bilo čak mnogo teže od spusta tuda koji smo imali u dolasku. Glavni put je oko 7 km duži, ali pešice se ne moraju pratiti njegove bezbrojne krivine, koje dosledno prate izohipsu usečenih dolina potoka koji se slivaju sa glavnog grebena. Umesto toga, možemo da se spustimo na severnu stranu Mikulja, u dolinu istoimene reke, a zatim da uhvatimo greben Lučak i izbijemo na glavni put na tek oko par kilometara od Krnje Jele, glavne raskrsnice puteva u tom delu Kučaja. To nam je skraćenje od čak nekih 5 km, što znači da taj put, koji se ne penje ni približno tako visoko kao onaj kojim smo došli, sa 15-ak km dužine nije mnogo duži od njega. Sem toga, imali smo i realnu šansu da Dragoljub, kao čovek u najboljoj kondiciji od svih nas, kada krene spust sa Krnje Jele ka dolini Resave, „otrči“ po auto i dotera ga koliko bude moguće u našem smeru, skrativši nam trasu za još koji kilometar. Sve u svemu, varijanta koju smo smislili uz konsultacije sa našim domaćinima pokazala se čak znatno racionalnijom od najkraćeg puta, koji je možda vrlo prijatna letnja šetnja, ali u zimskim uslovima zaista iziskuje napor.

Za uspomenu sa ocem Akakijem pred polazak

U nedelju, 28. decembra, probudili smo se nešto pre 6h, u nameri da se do svitanja već spakujemo i doručkujemo i, ne gubeći nimalo od dnevnog svetla, krenemo u naše probijanje natrag. Pred kolibom nas je dočekao već uobičajeni dvocifreni minus, a u manastiru izdašan doručak, više nego dovoljan da nam da snage da savladamo sva iskušenja. Oprostili smo se i fotografisali sa našim domaćinima, razmenili poklone i sa blagoslovom nešto iza 7h lagano krenuli na put...

Psihički pripremljeni na napore, napredovali smo iznenađujuće lako. Sneg je padao, ali znatno slabije nego prvog dana kad smo dolazili, tako da nas nije zavejavao i natapao, možda i zato što je bilo hladnije. Pošto smo se prvo spustli na nekih 800 m visine da bismo se ponovo popeli na 1000 (što je ovoga puta bila najviša tačka puta), sneg je bio plići, u proseku do kolena. Do spoja sa glavnim putem kod Lučka smo stigli vrlo brzo, već oko 10:30 h, tako da je ostalo samo pretabanati lak, ali dug deo puta do doline Resave. Dragoljub se još pre Krnje Jele sa ključevima od kola svojim dugim korakom uputio napred, a Natalija, Rajko i ja smo lagano kaskali, praveći pauze za konzumiranje čaja i odmor usput. Mene je u poslednjim kilometrima ponovo sustigao bol u leđima i iznemoglost, tako da su se Rajko i Natalija u nekom trenutku ozbiljno zabrinuli zašto zaostajem. Temperatura koja je stigla naredne noći bila je odgovor na pitanje gde se krije razlog prekomerne malaksalosti. Preznojavanje sa teretom od 20 kg na leđima na -12 C teško da bi se moglo nazvati dobrim za zdravlje. Ali vredelo je svake graške znoja.

Mikulj ostaje za nama...

Dragoljub pomaže Nataliji da preko klimavog mostića pregazi Valja Lučak

Nešto pre 15h, nadomak odvajanja puta za dolinu Bobovačke reke, začuo se Dragoljub u zvučniku moje motorole, prvo uz prekide, a onda i mnogo jasnije. Dobro je, uspeo je da pokrene auto i ide nam u susret. Dakle, kao što sam i pretpostavio, pešačenje će se završiti uz uštedu od oko 3,5 km, kod skretanja za Bobovačku reku. Definitivno je ovo lakši pešački put ka manastiru, mada će se za njegovu provoznost onaj ko bude želeo da ga raskrči dobro naraditi na uklanjanju popadalih stabala na putu do Krnje Jele, i dalje.

Ne sećam se da me je zvuk motora skoro tako obradovao kao tada. Uspeli smo! Problili smo se preko zavejanog Kučaja do Mikulja, i vratili. Ne jednom mi je palo na pamet da bi to bilo mnogo lakše na turno skijama, ili čak skijama za langlauf. To je najbolji način da se putuje kroz planinu u uslovima kada mehanika posustaje, a noga preduboko propada. Da se lagano klizi preko pustih, zavejanih prostranstava, gde samo vetar i krckanje zaleđenih stabala remete potpunu tišinu. Nekom drugom prilikom.

Ledenice na povratku kroz kanjon Resave