Ka Ponoru i tresavama Koprena

17. juli 2008.

Kada se probudite dan nakon posete Arbinju, imate utisak da na tom prostoru nije ostalo više ničeg što vam može biti zanimljivo da vidite, ništa što vas može istinski ushititi. Svoje proputovanje Stare planine smo već ubacili u "nižu brzinu", počeli smo više da odmaramo nego da nastojimo da u svakom danu vidimo što više toga, iako još nismo bili na Koprenu, dolini Jelovice, niti smo videli Slavinjsko Grlo i čitav predeo ispod Srebrne Glave, oko uspavanog sela Senokos. Jednostavno, bili smo u samom središtu lepote, a vremena smo imali još sasvim dovoljno. Šta ćemo da radimo danas? Hajde da odemo do Ponora, a onda da produžimo na Kopren i pokušamo da pronađemo i onaj gornji vodopad, ispod Tri Kladenca? Hajde!

Ništa nam više nije moglo pomutiti dobro raspoloženje, bili smo kao deca u fabrici slatkiša. Nismo mogli da napustimo Dojkince bez posete Ponoru, a radoznalost nas je vukla i ka vrhu Koprena, drugog vrha po visini na našem delu Stare planine, i ujedno najzaravnjenijeg vrha, na čijem platou bi se moglo napraviti nekoliko desetina fudbalskih igrališta. Naravno, kada ne bi bilo kleke, koja tamo ogromnom brzinom osvaja livade. Plan je bio da dan potrošimo tu, na visini, a da se na njegovom kraju preselimo dvadesetak kilometara jugoistočnije, do sela Kamenica, gde bismo našli konak u kući Sergeja Ivanova, veterinara, vlasnika farme magaraca i velikog zaljubljenika u Staru planinu i njenu prirodu. Čuli smo se pre polaska u planinu sa Sergejem i sve dogovorili (završni deo doline Dojkinačke reke je, zbog blizine Rosomačkog vrha gde se nalazi repetitor, jedno od ređih mesta na Staroj planini gde ima mobilnog dometa).

Do Ponora se izlazi solidnim šumskim putem, koji se od puta uz Dojkinačku reku odvaja desno uz planinu, 3 km uzvodno od doma. Njime se vrlo brzo stiže na prevoj Klisura između Stražne čuke i kote 1579, odakle se može niz greben, prema Bodinom vrhu i Ponoru, ili uz greben, preko Stražne čuke do Koprena. Iako je teoretski moguće odatle sići i u Jelovicu, put na drugu stranu je zarastao i eventualno figurira samo kao pešačka varijanta - čak ni za bicikl ne deluje naročito zgodan. Kao što smo planirali, prvo smo krenuli do Ponora, od koga nas je delilo još oko kilometar i po, preko livada. Ponor je svakako neobičan kraški fenomen, po onome što sam do sada imao prilike da vidim, jedinstven u Srbiji. Dnom kraške depresije smeštene na samom vrhu dugačkog grebena teku dva potočića, koja se spajaju i poniru u jami lociranoj pod gotovo vertikalnim zepadnim zidom depresije, u podnožju Bodinog vrha. Sama jama izgleda kao minijaturni podzemni amfiteatar čiji se jedan zid urušio, da bi kao na kakvoj pozornici posmatračima iz spoljnjeg sveta prikazao kompleksne podzemne tokove. Dva spojena potočića se u samom ulaznom delu jame spajaju sa trećim potočićem, koji dotiče podzemno, iz kamenitih lavirinata Bodinog vrha, tvoreći atraktivan, minijaturni kaskadni vodopad prekriven mahovinom (na žalost, sada je bilo jako malo vode, pa ni ovaj vodopad nije izgledao atraktivno kako ume). Onda zajedno otiču negde levo, u dubine Bodine strane. Ponor jednostavno treba videti uživo, jer ga nijedna fotografija ne može u potpunosti dočarati.

Od ponora smo se uputili na severozapad grebenom, ka Koprenu. Malo iznad prevoja, eto Lade Nive. Šumar, ovoga puta u aktivnoj službi, doveo gore kolegu sa šumarskog fakulteta. Verovatno poslom. Kolega uživa u pogledu na šumovitu dolinu Jelovice, Tupanac i ostale vrhove koji se u glavnom grebenu jugoistočno od Koprena pružaju ka Srebrnoj Glavi, i svi zajedno sedamo počašćeni istim pogledom, da malo popričamo. Koleginice beru borovnice, a mi grickamo poneku koja se nađe na dohvat ruke, pored mesta gde sedimo. Ima ih na sve strane oko nas. Upoznajemo se, i posle kraće priče, Goca i ja produžavamo dalje, ka Koprenu. Sam završni uspon na Stražnu čuku postaje izrazito strm, neravan i kamenit i ja predlažem da ne maltretiramo auto bez potrebe, pogotovo s obzirom da smo željni hodanja i da je rastojanje koje treba prepešačiti od te tačke do vrha Koprena dostižno za dana (bilo je tek pola 2). Parkiramo, stavljamo u male dnevne rančiće sve što nam treba (uključujući i baterijske lampe, za ne daj Bože) i nastavljamo pešački uspon, orni i gladni širokih vidika.

Ka visoravni Koprena

A širina je definitivno ono čega ćete se na Koprenu nagledati, jednako kao i na Bratkovoj Strani. Čim se posle jače strmine uz Strmnu čuku (valjda je po tome i dobila ime?) izverete na oko 1800 m, na plato Koprena, krećete puteljkom koji jedva opstaje u prostoru koji nepregledna polja kleke sve više osvajaju. Prolazite pored par jezeraca (ili bolje rečeno lokvi) i uskoro nailazite na raskrsnicu, gde se put deli na onaj koji prolazi s leve, i onaj koji prolazi s desne strane nižeg vrha Koprena. Teren je na tom delu do te mere blag, da bi se to teško uopšte moglo nazvati vrhom - preciznije bi bilo reći najviša tačka vršne ravnice. Taj plato je na Koprenu širok skoro 4 km, i dug preko 6 km, nudeći jedinstvene uslove za razvoj biljnih zajednica. Prolazeći stazicom preko severozapadne ivice Koprena, u nekom trenutku kleka ustupa mesto pravoj šumi smrče (doduše retkoj), kroz koju prolazite u dužini od skoro kilometra. Retki su na Staroj planini slučajevi kao tu, iznad Arbinja, da je gornja granica šume pomerena čak do 1900 m.

Uz tri kladenca

Približavamo se lokalitetu Tri Kladenca, gde na preko 1850 metara visine izvire Dojkinačka reka. Kleka je oko samog potoka prilično jaka i visoka i teško je kretati se tuda. Pokušavamo da idemo malo nizvodno, kako bismo ispratili tok i eventualno pronašli željeni vodopad, ali teren je praktično potpuno neprohodan - već razvijena stabla kleke se upliću u noge i čine kretanje izuzetno teškim i sporim, kroz "krošnje" koje dopiru iznad struka. Ubrzo odustajemo od daljeg spuštanja tuda, zaključujući da ćemo potragu za tim, za sada još uvek hipotetičkim vodopadom, da ostavimo za neku drugu priliku, kad budemo imali više vremena da se penjemo iz Arbinja, jer deluje da je pristup odozdo ipak malo lakši. Krećemo ka, 3 km udaljenoj, najvišoj tački Koprena, prolazeći pored dva od tri kladenca i nesmotreno gazeći čitavom cipelom u mini močvaru koju je formirao jedan od njih. Nema veze, leto je, osušiće se usput. Iako baš nije blizu, najviša tačka Koprena, visokog 1963 m, neodoljivo privlači, jer znam da se sa druge strane, prema Bugarskoj, nalazi stenoviti odsek, kao i da mora da se sa te tačke pruža fantastičan pogled na produžetak grebena ka Srebrnoj glavi. Nastavljamo da tabanamo kroz meku travu (srećom, na tom potezu nema kleke), dok je sunce sve niže...

Tri čuke, sa ivice šume na severozapadnim padinama Koprena

Druga strana triju čuka - sa vrha Koprena

Onda u jednom trenutku shvatamo da su se u depresijama na našem putu formirale prave, pravcate tresave - područja gde površinski sloj zemlje pluta na podzemnim vodenim akumulacijama, neobično se ugibajući i podrhtavajući pod vašim nogama. Tresave predstavljaju pravu riznicu reliktne flore i faune, zakonom zaštićena područja koja su sve ređa na našoj planeti, koja su ujedno i najfražilniji ekosistemi (po važnosti i osetljivosti svrstani su odmah iza koralnih grebena!). A na Staroj planini ih ima na više mesta. Verovatno je, između ostalog i zbog njih, područje Koprena sa Arbinjem proglašeno za oblast sa prvim stepenom zaštite, najveću takvu na Staroj planini.

Malo po malo, korak po korak, uspinjemo se ka Koprenu, približavamo ivici, i već lagano počinje da se pomalja pogled niz liticu, ka Bugarskoj. Pogledamo li ka severu, vidimo nazubljene vrhove Tri Čuke, koji ka Bugarskoj takođe imaju vertikalne odseke, a u daljini, u izmaglici, izdiže se Midžorovih 2170 metara. Nešto pre 18 h, konačno smo tu! Kopren, 1963 m. Drugi vrh Stare planine u Srbiji i vidik koji je dobar barem koliko i onaj sa Midžora, a čini se i bolji. Iako smo se osećali kao da smo na krovu (ovog dela) sveta, nije bilo puno vremena za upijanje daljina. Mrak će za manje od dva sata, a za to vreme se treba vratiti bar do nekih 6 km udaljenog auta.

Greben ka Srebrnoj Glavi, s Koprena

U EU bez vize - pozdrav s bele šengenske liste :-)

Krenuli smo opet preko beskonačnog travnatog tepiha Koprena, ovoga puta obilazeći niži vrh s druge strane, trudeći se da pronađemo optimalnu putanju kroz sveprisutnu kleku. Bila je to lagana, opuštena šetnja, koja nam je dozvoljavala da uživamo u egzotičnoj lepoti grebenova osunčanih zlatnim zracima zalazećeg Sunca. Prilika da, visoko sa planine, vidimo, doživimo i snimimo samo uranjanje Sunčeve narandžaste, užarene lopte za zapadne planine. A onda, da pod prvim pepeljastim zracima mesečine, stignemo do auta. Osećali smo se slobodni i potpuno opušteni, u tom veličanstvenom prostoru u kome nije bilo nikoga osim nas. Petnaestak kilometara šetnje preko Koprena bilo je neočekivano zanimljivo i ispunjavajuće, i učinili bismo to bilo kada ponovo. Čudo je Stara planina.

 

Sergej, Senokos, krug se zatvara

18-19. juli 2008.

Bio je već uveliko mrak kada smo se dokopali glavnog puta ka Dojkincima. Vedra, ali za letnje uslove prilično ledena, prava planinska noć... Klizili smo tako kroz mrak, prolazeći kroz uspavana sela na putu ka Kamenici. Brlog, Visočka Ržana, Slavinja... Bez obzira na mrak, Sergejevu kuću u centru Kamenice sam po njegovom opisu lako prepoznao. Glavni "trg" sa česmom, u centru jednog od onih staroplaninskih sela koja skoro da su ostala bez stanovnika. Mesto potpunog mira, u kome se nikada ništa ne dešava, gde prijatelji sede uz čašicu i gitaru dok cvrče zrikavci i proleću svici, prisećajući se nekih romantičnih vremena. Mesto do koga još nije stigao asfalt (mada ga ima u tragovima uzbrdo od Kamenice, ka Senokosu), ali, začudo, dopire signal mobilne telefonije iz smera obližnjeg Krivodola.

Sergej je kupio tu staru kuću tipične šopske arhitekture i renovirao je, ne narušavajući pri tom bilo šta od njenog izvornog identiteta. Etno motivi, detalji, relikvije, nalaze se posvuda, tako da zaista, kada u nju kročite, vi ste u očuvanom autentičnom ambijentu, među ručno tkanim ćilimima rukama njegove prabake, preslicama, stapovima, krčazima i devojačkim škrinjama. Gostima su na raspolaganju dve udobne sobe sa zasebnim kupatilom, jedna sa četiri, druga sa tri ležaja. U velikoj trpezariji mesta ima za dvadesetak ljudi, a frižider male kuhinjice uvek je napunjen svežim namirnicama, da gostima slučajno nešto ne zafali. Na kapiji vas dočekuju umiljati psi, raznih „formata“, bez lajanja, mašući repom, sve maza do maze.

Kada smo neki minut pre 22 h pristigli, Sergej nije bio tu. Morao je hitno da ode do Dimitrovgrada, ali su nas dočekali njegovi sjajni gosti, ekipa mladih naučnika, među kojima je bilo etnologa, lingvista, arheologa, botaničara, antropologa... Svi zajedno su tih dana radili na okolnom terenu, a nama je najveću pažnju privukla kolekcija okamenjenih fosila koju su sakupili. Ogromna kolekcija, u kojoj je bilo nekih zaista spektakularnih primeraka. Kada su videli koliko se Goca oduševila njihovim nalazima, čak su joj poklonili jedan deo kolekcije, i objasnili nam gde je nalazište, na putu ka Senokosu. To veče smo se proveli fenomenalno slušajući o njihovim više nego interesantnim nalazima i zapažanjima. Ostali smo za stolom do iza ponoći, ćaskajući sa veselim, mladim društvom, a onda smo lagano, nakon prvog pravog tuširanja na ovom putu, usnuli staroplaninske snove u Sergejevoj kućici iz bajke...

Sergejeva kuća (ako želite da svratite, potražite podatke u Bazi jeftine spavke)

Sledećeg jutra probudili smo se potpuno odmoreno, lenjo se razvlačeći od sobe do trpezarije po jutarnju kaficu... Od jučerašnje prilično ozbiljne šetnje do Koprena smo se potpuno odmorili i bilo je vreme da razmišljamo šta ćemo dalje. Euforija vezana za padinu „Ploče“, kraj Kamenice, Gocu nije napustila preko noći, tako da je traženje fosila za nju predstavljalo primarnu težnju. Pažljivo slušajući kako se fosili zapažaju, uspela je da nađe jedan primerak, posle čega smo mogli da razmišljamo o daljim planovima. S obzirom da niko od nas dvoje ranije nije bio na području Senokosa, odlučili smo se na prilično neobavezno njuškanje unaokolo, zavirivanje po geografiji i slaganje u glavi osnovnih parametara okruženja, sticanje prve informacije o kraju. U nekom trenutku je naišao i Sergej, što je bila prilika da se konačno upoznamo (dotle smo se samo čuli telefonom). Sjajan momak, neposredan, otvoren, pleni već na prvu reč. Došao je da pokupi mlade naučnike da ih prebaci do Pirota, pošto je ovo bio njihov poslednji dan boravka na terenu. Čak i za ono malo vremena koje smo proveli zajedno uspeli smo da izmenjamo brdo zanimljivih informacija i ideja, naročito Goca, koja mu je i koleginica po struci (mada se ni on ni ona u životu ne bave isključivo veterinom). Kasnije se pojavio i Sergejev otac - Asen, koji živi tu u Kamenici, vodeći računa o Sergejevoj farmi magaraca, ali i gostima, kad god Sergej nije tu. Kada su se gosti spakovali, Sergej se takođe pozdravio sa nama, rekao nam gde da ostavimo ključ od kuće kada budemo izlazili, izvinio se što ne može tog dana on da ide sa nama po terenu, i poručio da se za sve što nam treba slobodno obratimo njegovom ocu.

Kada smo se oko podneva konačno nakanili da krenemo od Kamenice ka Senokosu, shvatili smo da su se letnje vrućine vratile. Pokušaj traženja fosila na terenu par kilometara uzvodno od Kamenice na koji su nas Sergejevi prijatelji uputili završio se preznojavanjem, gazeći po vrelom kamenju po najvećoj pripeci, u usled vrlo skromnog uspeha u pronalaženju bilo čega vrlo brzo smo rešili da produžimo dalje, po mogućnosti sklonivši se u debelu hladovinu šuma duž Vodeničke reke. Bili bismo srećni i da pronađemo lep vodopad na Vodeničkoj reci, čiju smo fotografiju prethodnog dana videli kod Sergeja u kući.

Sergejev kamin, stapovi i drugi sakupljeni predmeti

Senokos. Poslednje selo pod Srebrnom Glavom, na oko 900 m nadmorske visine. Gotovo pusto, kao i ostala staroplaninska sela. U centru sela, po vrućini, nikog nema. Desno se odvaja put ka Karibanji i čuvenim karibanjskim prašumama, pravo put nastavlja da prati Vodeničku reku, do pod samu granicu. Može li se izaći do Adžijine Korije i Mučibabe? Ili desno, ka Srebrnoj Glavi? Koliko god da nas je kopkala radoznalost, nad glavama nam je visila činjenica da nismo izvadili dozvole za kretanje u pograničnom pojasu, a patrole su ovde bile češće nego drugde.

Oko 2,5 km iza Senokosa, put naglo zavija u levo i počinje da se penje, odvajajući se od Vodeničke reke. Pomislili smo da se radi o putu koji se penje ka Mučibabi, ali je on, na naše iznenađenje, u nekom trenutku ponovo krenuo lagano da se spušta u korito Vodeničke reke. Očigledno je ovaj put napravljen jer je bilo teško probiti ga kroz njen kanjonski deo. Upravo onaj deo gde se nalazio vodopad koji smo videli na Sergejevoj fotografiji. Stigli smo do Debelog Rida, gde se put račvao na nekoliko strana, odvajajući se od reke. Kada sam pogledao na kartu, situacija nije delovala nimalo prijatno - bili smo na manje od kilometra vazdušne linije od granice, a skoro 1500 m nadmorske visine. A uopšte nije delovalo da se ozbiljno penjemo. Na koju god stranu dalje da se uputimo, bilo je izvesno da ćemo se još više primaći granici, a možda i stići do samog graničnog patrolnog puta, koji je nekada vojska koristila. Jesmo li raspoloženi za veliku pograničnu avanturu na terenu gde smo po prvi put u životu? Ma batali, drugi put... Videli smo kuda ovo gore vodi, sad hoćemo malo manje uzbuđenja po ovoj pripeci.

Korito, košara, a tu je i - gitara

Vratili smo se par kilometara niz Vodeničku reku, a onda smo se spustili u njeno strmo korito, u nameri da se, ako i ne nađemo vodopad, barem ohladimo u njenoj hladnoj vodi. Proveli smo tu neko vreme, u dubokoj senci, pijuckajući piće iz konzervi i bidona koje smo ohladili u vodi i gazeći po istoj. Ostaćemo tu neko vreme, dok vrelina malo ne utihne. A onda idemo do Rosomačkog Grla, malog čuda prirode – predivno izvajane kanjonske litice sazdane od jurskih sedimenata. Posle jedno sat vremena provedenih u i oko Vodeničke reke (nismo našli vodopad), spustili smo se u Senokos, prošli kroz Kamenicu, odvezli se do Slavinje, i odatle prošetali do Slavinjskog Grla, početka kanjona reke Rosomače, tesnaca jedinstvenog izgleda sastavljenog od horizontalnih ploča, motiva sa mnogih razglednica iz ovog kraja. Divljenje, slikanje, sunčanje, lenčarenje, kupanje... Kupanje? Brrrr... Goca je probala, ali čak ni njen nepresušan entuzijazam za umakanje u svaku stojeću ili tekuću vodu nije bio dovoljan da je ubedi da zapliva u velikom loncu na samom početku kanjona. Čak i usred leta, voda Rosomače je ledena, osetno hladnija nego u drugim staroplaninskim rekama. Ostali smo tu do pred sumrak, a onda smo se, sa suncem koje je lagano potonulo za impozantan greben Vidliča, vratili Sergejevom udobnom konaku u Kamenici. Nakon ručka, kafica u društvu našeg domaćina Asena, koji nam je spontano priredio zabavu nakon što je Goca pitala „A ko svira gitaru?“. Tako smo duboko u nedrima Stare Planine oživeli šlagere i rok iz pedesetih, kada je Asen imao svoj bend u Nišu.

Još jednu noć smo proveli tu, u komforu na kakav na ovom putu nismo bili navikli, a presvučenim arhaičnom patinom. Naša velika staroplaninska avantura se bližila kraju (za sada) i možda bi se tu na krajnjem jugoistoku i zatvorio krug da smo imali pogranične dozvole. Mogli smo da se vratimo na neka mesta koja smo već obišli, da proberemo svoje staroplaninske favorite i konzumiramo ih do kraja. Možda da se zavučemo i u Jelovicu, gde nismo otišli. Možda da zavirimo i u selo Rosomač, da vidimo može li se iznad njega negde u planinu. Da se vratimo na Zavojsko jezero da kampujemo? Na Gocu nije ostavilo neki naročit utisak, pre bi imalo smisla vratiti se Toplodolskoj reci, duž koje smo tako nekako prebrzo projurili, a koja ima toliko toga da ponudi onome ko ume da uzme. Penjanje na Srebrnu glavu bez pogranične dozvole verovatno bi bilo previše rizično, pogotovo s obzirom da nas je tog jutra, u kući, pozdravila patrola pogranične policije, koja se raspitivala gde je Sergej i ko smo mi. Dobro je što smo bili tu, a ne tamo. Inače, pogranične dozvole su krajem 2008. godine ukinute, tako da će špartanje uz granicu biti mnogo bezbrižnije narednog leta. Ne, definitivno Stara pruža previše da bi se celokupan utisak zaokružio za desetak dana.

Ledene vode Rosomačkog grla

Recimo da smo zaokružili letnji plan i ispunili vreme koje smo brižljivo posvetili ovoj čarobnoj planini, a da pri tom još nismo bili u dovoljnoj meri svesni kako je snažan utisak ostavlila na nas u danima koji su protekli. Shvatali smo to danima čim smo je ostavili za sobom, kada smo se, onako gladni daljina, pomalo nesmotreno, kasnije tog dana uputili na zapad, želeći da još nekoliko dana odmora koliko nam je preostalo provedemo drugde. Odjednom, sve je postalo nekako previše obično. Nestale su one boje, oni oblici, one reke, one daljine, onaj mir, i kao da ničega više nije bilo. Ništa nas više nije ushićivalo, ništa nismo doživljavali kao lepotu, iako smo bili u nekim nesporno lepim predelima. Ali, kao da smo svoja čula izbaždarili za jače podražaje, bili smo privremeno gluvi i slepi za manje lepote, nisu nam ništa značile. Teško da posle Stare Planine čovek može da reaguje, ili primeti šta drugo, jednostavno, utisci su odveć jaki. Sve do jeseni, ostali smo u čežnji za minulim doživljajem, kao da nam je tamo ostalo čitavo biće. Sve dok se u oktobru nismo ponovo uputili u te krajeve, vodeći planinare. Ovoga puta sa dozvolama, naravno. I pored ranijih iskustava, nismo znali da će biti tako; da ćemo ostati opsednuti ponovnim odlaženjima, jer Stara Planina je jedan od onih predela, gde ako ostanete duže od vikenda, sve manje želite da se vratite. Ali sada ZNAMO, i to što znamo pokušavamo kroz ovu priču i fotografije da prenesemo vama, koliko god da je jedno opušteno putovanje ka crvenim oblucima Stare moguće samo neposredno doživeti. Doći će ponovo dugo, toplo leto, vreme za ispunjenje skrivenih pustolovnih želja. Planinari su u Arbinju i onako spontano pitali – A kad kampujemo ovde? -

Prethodna strana	Sadržaj