 Kroz vodu i crvene stene
13. juli 2008.
 Jutro na Timoku skoro da je bilo lepše od večeri. Severoistok je bio zaklonjem visokom liticom, tako da Sunce nije rano stiglo do nas, ostavljajući nam šansu da se u prijatnoj svežini spakujemo, doručkujemo i krenemo dalje. Teško smo se odvojili od svoje nove oaze na prijatnih 240 m nadmorske visine, znajući da će nam gore, na planini, čak i usred letnjih noći trebati mnogo više slojeva odeće i da ćemo se teže odlučivati na kupanje u ledenim planinskim rekama. Pre otiskivanja dalje na jug obišli smo i vidikovac na kome se nekada davno nalazio restoran, kao i neobičan grob iz 19. veka, pored samih ostataka restorana. Možemo samo da naslućujemo kakva je priča o ovom mestu i ljudima na njemu u vremenima za nama, bližim i daljim. Možda bi nam neko od lokalaca mogao reći nešto o tome, ali smo nestrpljivo hrlili našem cilju.
Napredujući uz Trgoviški Timok visinu dobijate vrlo lagano. Do dvadesetak kilometara udaljene Kalne dobićete samo još nešto više od 100 metara, vrludajući kroz nekoliko kanjonskih suženja Trgoviškog Timoka i prošavši par sela na tom putu. Odatle stmina već postaje primetnija, da biste na prevoju Cerova stigli do nepunih 600 metara visine, a onda se ponovo spustili na 380 na koliko se nalazi Temska. Ali još pre Cerove, mesto koje smo želeli da vidimo je vodopad Bigar na istoimenoj reci, uz koju se, nekoliko stotina metara uzvodno, nalazi manastir Sv. Onufrija, iz 13. veka. Do manastira nismo otišli, ali smo zato imali priliku da uživamo u lepoti malenog vodopada.
Jedna od prvih stvari koje primetite kada kročite na prostore Stare planine jeste da njene reke nikada ne presušuju. Čak i u najsušnijim mesecima u godini, njene reke će moćno hučati noseći sasvim dovoljnu količinu vode, dok u vreme visokih vodostaja imaju gotovo razarajuće dejstvo (ponekad i bukvalno). Širina i volumen staroplaninskih reka potpuno su neuporedivi sa vodotokovima po drugim planinama Srbije. Njihova grandioznost može da posluži kao reper koji vam pomaže da shvatite ogromnost prostora na koji ste stigli, gde otapanje snegova u proleće natapa zemlju dovoljnom količinom vode da čitava sezona do narednih snegova nije dovoljna da ona oteče. Na Staroj planini ne morate nijednog trenutka da brinete da li ćete imati šta da pijete, jer potoci teku na sve strane i svi su pitki, čisti kao suza.
Pre otiskivanja uz prvu veliku staroplaninsku reku, Temšticu, svratili smo u Temskoj do kampa mladih istraživača, koji se održavao u seoskoj školi. Većina učesnika je bila negde na terenu, uglavnom stacionirani u isturenom odeljenju u Toplom Dolu, prikupljajući uzorke za svoje radove. Novosađani koje smo zatekli u školi su bili iznenađeni i obradovani ovim neočekivanim susretom, uputivši nam poziv da im se pridružimo na večeri tog dana. Zahvalili smo se na pozivu i rekli da, kada jednom odemo u planinu, nekoliko dana nemamo nameru da se spuštamo dole. Kasnije smo, prolazeći kroz Topli Do, obišli i ostatak ekipe, koji se upravo spremao da krene u nimalo naivno pešačenje dugo 18 km do Temske.
A Temštica već od prvog susreta, protičući ispod mosta u Temskoj, pokazuje svoju divlju prirodu. Jaka, brza i široka u isto vreme, sa karakterističnim crvenim stenama u koritu, nagoveštava lepotu ka kojoj hrlimo. Odatle počinje Visok, taj bajkoviti deo Stare planine čije se sve vode slivaju ka Visočici i Toplodolskoj reci, većini ljudi nepoznat, turistički neiskorišćen (srećom!), izgubljen u vremenu i veličanstven. Pre nego što smo se otisnuli dalje ka Toplom Dolu, obišli smo i manastir Svetog Đorđa u Temskoj, koji datira iz 14. veka. Danas u njemu žive samo tri starije monahinje, koje su nas divno dočekale, izvinjavajući se što ih tako malo ima i što zbog toga ne mogu bolje da nas ugoste. Nekada je ovaj manastir bio dom ruskim monahinjama koje su u njemu našle utočište nakon progona za vreme oktobarske revolucije.
 Manastir Svetog Đorđa u Temskoj, na desetak kilometara od Pirota, na putu prema Kalni i Knjaževcu preko Stare planine, podigli su Dejanovići, sestrići cara Dušana u 14. veku, na mestu gde je po predanju postojao hram još od 11. veka. Prema zapisu manastirska crkva je oslikana 1575. godine u vreme igumana Zaharija. Za vreme igumana Simeona ozidan je svod u priprati, kada je na spoljnem zidu oslikan vrlo kvalitetan živopis. Najveća obnova izvršena je u vreme igumana Partenija od 1699. do 1703. godine, a u drugoj polovini 19. veka obnovljeni su i manastirski konaci. Dolaskom igumana Kesarija iz Hilandara 1836. godine manastir Sveti Đorđe postaje glavno uporište u borbi protiv Turaka. Iguman Kesarije je u to vreme u manastiru organizovao prvu prosvetiteljsku školu u ovom kraju koja je radila sve do 1876. godine kada Turci igumana Kesarija ubijaju nabijanjem na kolac. Iza oltara hrama nalazi se grob hrabrog kapetana Milutina Karanovića koji je poginuo 1877. godine u borbama za oslobođenje od Turaka.
|
Na potoku Bukovački Do, oko kilometar i po posle manasitra Svetog Đorđa ka Toplom Dolu, sakrio se još jedan od staroplaninskih vodopada koji smo želeli da vidimo. Mali, tek nekoliko metara visok, ali sa prelepo izvajanom kadicom od šarenih stena u koju voda pada. Iako udaljen od puta tek pedesetak metara, ovaj vodopad je lako promašiti, jer se sa samog puta ne vidi (treba krenuti stazom ka njemu).
Vodopad na Bukovačkom Dolu
Nastavljamo put uz najveću staroplaninsku reku, koja objedinjuje vode svih reka koje ćemo narednih dana posetiti. Ubrzo stižemo do prvog tesnaca u kanjonu Temštice, mestu gde reka u svom vrludanju pravi takvu krivinu da gotovo zatvara pun krug, ostavljajući tek uski kameniti greben koji se završava uzvišenjem Temac. Na ovom mestu nikla je mala hidroelektrana, a pored nje se nalazi EPS-ovo odmaralište. Vreo letnji dan je na ovo izletište izmamio puno ljubitelja vode, a mi smo uspeli da dobijemo dozvolu čuvara elektrane da se popnemo na oštricu grebena Temac i napravimo par snimaka odozgo.
Uzvodno odatle, do mesta gde se Toplodolska reka i Visočica spajaju da bi nastala Temštica, kanjon vrluda između okomitih stena, koje nigde nisu previsoke, ali njihova cvena boja i izvajani oblici mu daju izuzetnu živopisnost. Put ide nekoliko desetina metara iznad korita i prolazeći njime zapravo ne vidite ni delić lepote samog rečnog korita, koje je u tom delu često usečeno između okomitih strana, tvoreći brzake u kojima je voda i po nekoliko metara duboka. Ovo je deo kanjona koji bi zaista vredelo proći nekim gumenim čamcem ili kajakom umesto putem. Oko 3 km posle HE "Temac" naići ćete na par jedva uočljivih proširenja pored puta, odakle se tanušna stazica spušta ka reci. Zagledate li pažljivije, videćete drveni most, preprečen s litice na liticu desetak metara iznad razigrane Temštice. Most je prilično star i truo, tako da nisam siguran koliko ga je bezbedno prelaziti, ali je kamena obala ispod njega prelepo mesto gde vredi doći i ostati. Sat, dva, možda i čitavu noć. Mi smo tog 13. jula odlučili da se tu spustimo na obalu i ručamo, jer je upravo bilo vreme ručku.
Pauza za ručak i kupanje u kanjonu Temštice |
Temštica je sva u ovakvim tesnacima |
Zatekli smo jednog pecaroša, koji je na Gocino pitanje da li je voda hladna za kupanje odgovorio potvrdno, sugerišući joj da ako hoće da se kupa ode uzvodno, na Toplodolsku reku, dakle iznad spoja sa Visočicom, gde je voda toplija jer je reka plitka i teče preko zagrejanog stenja. Međutim, po ovako vrelom danu, Goca nije mogla da odoli zovu vode - obukla je kupaći kostim i, malo po malo, uronila u Temšticu, plivajući kao riba kroz kameni tesnac uzvodno i nizvodno, dok sam ja to posmatrao sa tople obale i fotografisao. Tog dana još uvek nismo bili svesni sa kolikom žudnjom ćemo se vrlo brzo prisećati letnje vreline i prilike da se na ovaj način zagnjurimo u neku planinsku reku...
Na Toplodolskoj reci
Požurili smo dalje uzvodno, mada mi je narednih dana sve manje bilo jasno čemu tolika žurba. Egzotična lepota kanjona Temštice i Toplodolske reke vraćala se kao flešbek, naročito nakon što je, par dana kasnije, naišao hladni talas. Očigledno se radilo o neizdržu da Goci pokažem sva ona mesta duboko u divljinama Stare južno i istočno odatle o kojima sam sa ushićenjem pričao prethodnih meseci. Zastali smo da vidimo ušće Visočice u Toplodolsku reku, a onda smo, nezadovoljni činjenicom da se put posle toga diže previsoko i da više sa njega ne vidimo korito Toplodolske reke, vrlo brzo ponovo parkirali, kako bismo se spustili na reku. Vrelina je bila gotovo neizdrživa, a crveno kamenje po kome je tekla reka toliko usijano da je bilo gotovo nemoguće bosom nogom hodati po njemu. Voda je neodoljivo mamila, kao jedini način da se rashladimo. Za razliku od Temštice, koja preferira da teče kroz duboka, u okomite strane uklesana korita, Toplodolska reka se širi u klisuru koja ima manje kanjonski karakter, više prostora oko same reke, razigrano se prelivajući i poskakujući preko kamenja, nigde toliko duboka da nemate tlo pod nogama kada uđete u nju. U tome je i tajna njene više temperature - razliva se široko, preko zagrejanog stenja, koje njenu ledenu vodu u ovakvim vrelim letnjim danima barem malo smlači. Da se samo Goca pitala, na tom mestu bismo možda ostali i ostatak dana. Ali, želeo sam da dan iskoristimo da stignemo još višlje u planinu, posetimo Piljske vodopade i ulogorimo se negde pored Javorske reke, uzvodno od Toplog dola, pod samim glavnim grebenom Stare planine.
Topli Dol, Pilj i zavijanje vukova na mesečini
13. juli 2008.
 Topli Dol je selo u kome ćete se susresti sa tipičnim staroplaninskim kućama od blata i nešto malo drveta, od kojih su mnoge pokrivene kamenim pločama sa okolnih visova, umesto crepom. Jedno od onih sela u odumiranju, gde je prosečna starost stanovništva preko 60 godina i gde je većina kuća napuštena, s obzirom da su njihovi poslednji stanovnici umrli. Škola odavno više ne radi, jer u selu nema dece. Crvenilo je leti dominantna boja u i oko Toplog Dola. Stene od crvenih peščara koje sačinjavaju korita svih reka i potoka u okolini i sve litice po obližnjim brdima, mrve se u zemlju crvenicu, od koje u vazduhu ostaju crveni oblaci prašine za točkovima bicikala, kamiona, traktora i UAZ-a (koji predstavlja nezvanično staroplaninsko terensko vozilo, Niva je mnogo "meka" za surove uslove na tim terenima). Ljute crvene papričice u bezgraničnim niskama koje vise sušeći se po zidovima kuća dodaju još crvenila tim kućama od crvenog blata. Jedino što narušava to crvenilo jeste intenzivno, gotovo fluorescentno zelenilo trave i šuma, kao i, za vedrih dana, šerpa plavo nebo. Stara planina je, dakle, nepresušno skladište osnovnih boja u njihovom izvornom obliku. Za neke fotografije sa tog prostora mogli biste da se zakunete da su delo Photoshop-a, jer deluju potpuno nestvarno zasićeno. Onda kad dođe jesen, osnovne boje krenu da se mešaju, i pretvore se u sve nijanse izvedenih boja. Teško je reći koje je godišnje doba na prostorima Stare planine najlepše. Ali leto je svakako lepo, toplo i omogućava vam najviše opuštenosti u njuškanju.
Javorska reka, iznad Toplog Dola
Nismo se dugo zadržavali u Toplom Dolu, jer je naša glad bila usmerena prvenstveno ka čudima prirode. Želeo sam da pre mraka posetimo još donji Piljski vodopad, nakon čega bismo se za noć ulogorili negde daleko, što dalje uzvodno Javorskom rekom, koja izvire na 1900 m visine, pod samim Midžorom. NIsmo se usuđivali da maštamo na temu traganja za Čunguljskim i Krmoljskim vodopadom, a pomalo smo strepeli i od susreta sa pograničnom policijom, jer dozvole za kretanje u pograničnom pojasu nismo imali, a to gde smo nameravali da zanoćimo nalazi se nadomak same granice. Utešno je što su putevi na tom delu toliko loši, da pograničnu policiju, koja uglavnom ne izlazi iz svojih Nisana, mrzi da se provlače njima.
Donji Piljski vodopad |
Donji Piljski vodopad, detalj |
Donjem Piljskom vodopadu se prilazi iz doline Javorske reke, tako što se popnete par stotina metara do jednog proširenja gde se gomilaju drva za transport, odakle treba ići pešice još dvadesetak minuta kroz bukovu džunglu i preko stenja uz Lisevski Del, potok na kome se nalaze oba Piljska vodopada. Nad vašim glavama izdiže se Pilj, markantna 1467 metara visoka stena, koju ćete izdaleka primetiti. Ali Piljski vodopad, nezvanično najviši u Srbiji, nije lako uočiti dok praktično ne stignete do njega, zato što je okružen gustom šumom i usečen duboko u severoistočnu stranu Pilja, gde Lisevski Del pravi par oštrih krivina, ljubomorno čuvajući pogled na vodopad samo za one koji su ga zaista zaslužili. A da biste ga zaslužili morate dobro da se potrudite oko probijanja kroz šumu uz potok, i morate da znate tačno gde idete. Gotovo iznenada, vodopad se ukazao pred nama. Visok, kaskadni, sa manje vode nego što ga uobičajeno viđamo, ali opet lep i poštovanja vredan. Teško je predstaviti sebi njegove dimenzije, dok se ne pojavi ljudska figura u kadru. Jedna od dobro skrivenih tajni Stare planine bila je pred nama.
 Ali bilo je i već skoro 6 sati, vreme da počne da se razmišlja o konačištu za narednu noć. Prvom spavanju u šatoru u potpunoj, visokoplaninskoj divljini. Da li da se ulogorimo negde uz Lisevski Del? Nezgodno, previše strmo, nigde nema dovoljno ravnog da se zabode šator. Da li da odemo na jedino preostalo naseljeno imanje na Javorskoj reci ispod samog Pilja, kod starca koji poslednji na ovom prostoru čuva koze i ovce? Tamo smo 2007. kupovali sir. Ne, idemo negde dalje, mnogo dalje, dokle god se može. Zov divljine je bio snažan, tih dalekih, zaboravljenih rečnih dolina pod samom Vražjom Glavom i Midžorom. Hteli smo da nađemo neku livadu sa koje bismo imali lak prilaz reci. U nekom trenutku put je postao toliko kamenit da sam se pitao koliko ima smisla proterivati džip tuda, a već je počelo ozbiljno da se smrkava. Možda bi bilo bolje da smo prešli na desnu obalu reke, jer je tu dolina bila šira i lakše bi bilo pronaći pogodno mesto za šator. Ali po mraku jednostavno nismo uspevali da pronađemo prolaz kroz gustiš, u predelima gde ljudi više ne zalaze tako često.
Odjednom - most. Solidan drveni most. Izašao sam da proverim čvrstoću balvana i da procenim da li bi bilo bezbedno prevesti se preko njega. Delovao je kao da bi izdržao ne džip, nego kamion. Pređosmo most preko potoka Strmoljski Do (Javorska reka se par stotina metara ranije odvojila ka severu) i odlučismo da podignemo šator tu, na nekošenoj livadi uz put. Nasečenih drva za vatru je po okolini bilo dovoljno, do reke se pored mosta kako tako moglo sići (mada malo teže po mraku), tako da su svi preduslovi za konak bili ispunjeni.
Kada smo završili sa postavljanjem šatora i zapalili vatru, mrak je bio već uveliko pao. Bistra, ali i ledena noć pod mesečinom, na oko 1000 metara visine. Prvi put smo se zaista osećali kao da smo u potpunoj divljini. Tek što mi je Goca dojavila da je dole u pesku pored reke spazila vučje tragove, začulo se zavijanje negde u daljini. Kao da su hteli da nas pozdrave, da nam stave do znanja da su tu, i da znaju da smo mi tu. Uz njihovo zavijanje i mesečinu, mi smo našu lomaču hranili sve većim panjevima, do sitnih sati, uživajući u veličanstvenosti i miru mesta na kome smo se nalazili. Toj divljini u kojoj, zapravo, nije bilo ničeg zastrašujućeg. Kojoj smo konačno mogli da se prepustimo čitavim bićem. Stara planina je postala deo nas. Ili možda mi deo nje?
Most pred kampom uz Strmoljski Do |
Uz vatru, dok vukovi zavijaju... |
|
