Živeti sa prirodom
<- nazad • dalje ->

ZIMSKI USLOVI

Zbog niskih temperatura, snežnog pokrivača i vrlo malo biljaka, tokom zime su uslovi za preživljavanje i boravak u prirodi još teži. Međutim, to ne sprečava prave zaljubljenike da borave na planinama i uživaju u čarima i ovog godišnjeg doba. Pored lepote koju nam priroda izdašno nudi i u zimskim mesecima, moramo znati da vrebaju i određene opasnosti: može nam se desiti da zalutamo, da se pokvasimo, smrznemo, da nas zatekne mećava i nevreme…

Skoro svake zime kod nas poneko strada zato što nije uspeo da se snađe kada je ostao u snežnim nametima, bez mogućnosti da se probije do najbližeg naseljenog mesta ili planinske kućice. Većina stradalih je mogla da se spase, samo da su iskopali zaklon u snegu i sačekali da mećava prestane.

Veći deo naše zemlje je ispresecan planinama na kojima zima počinje već u oktobru i traje do maja (punih 6 meseci). To vreme, prema uslovima boravka u prirodi, možemo podeliti na tri perioda:

Sneg i njegove osobine

Pored gore navedenog valja još poznavati vrste snega i njihove osobine.

Novi sneg prepoznajemo po tome što je mek, suv kada je hladno, i mokar kada je temperatura iznad nule. Novi sneg je na strmim padinama nestabilan.
Stari sneg nastaje pod dejstvom temperature, isparavanja, sleganja pod sopstvenim pritiskom i prekristalizacije. I dok novi sneg može biti pršeći, nabijen i vlažan, stari sneg je zrnast i korast.
Prašnasti sneg pada pri veoma niskim temperaturama. To su u stvari sitni, igličasti kristali leda. Ako pri tome duva jak vetar, kristali prašnastog snega udaraju u lice i nanose bol stvarajući ranice. Zato je tada preporučljivo nositi i zaštitine naočare.
Sipski sneg (pršić) pada pri nešto višoj temperaturi, ali ne višoj od nula stepeni. Kristali su mu veći nego kod prašnastog snega.
Nabijeni sneg nastaje zbog snažnog vetra. Na izgled je veoma kompaktan. Kada na padinama ispod nabijenog snega ima sloj mekog snega, može lako doći do snežne lavine. Inače, površine nabijenog snega prepoznaju se po tvrdoj kori i nešto tamnijoj boji.
Vlažni sneg pada pri temperaturi višoj od nula stepeni. Snežni kristali su veliki i često se spajaju u krupne pahuljice. Vlažni sneg se prepoznaje i po tome što se od njega lako prave grudve, po njemu se teško kreće i on se lepi za skije, saonice i krplje.

Kretanje

Zimi u planinama kretanje mora biti lagano, pravilno, štedljivo i odmereno, u pravilnoj srazmeri sa nagibom zemljišta koje treba savladati, i u harmoniji sa disanjem i radom srca - dakle važe ista pravila kao i za kretanje kada nema snega.

Kod kretanja uzbrdo treba izbegavati prečice iako će vam se činiti da tako skraćujete put i dobijate u vremenu. Ne smete zaboraviti da je stepen nagiba na konjskim, kozjim i pešačkim stazama dobro praračunat i dugim iskustvom prolaznika potvrđen, te ih se pri kretanju treba i držati. U protivnom dolazi do brzog i nepotrebnog premaranja. Pri silaženju nizbrdo, na manjim strmim padinama, korak se može ubrzati. Na zemljištu sa mekanim tlom, na snegu i, sitnom šljunku, silazite dužim korakom.

Za kretanje po dubokom snegu koristite krplje jer tako nećete propadati u sneg i rasipati snagu. Ako nemate krplje možete ih i sami napraviti od pruća i granja.

Improvizovana skloništa

Zimi je u planinskim predelima klima vrlo surova. Noći su hladne i zato morate da organizujete neko sklonište, inače preti opasnost od smrzavanja.

Ukoliko niste vični "samogradnji" ili pak nemate dovoljno vremena, možete iskoristiti planinske kolibe, staje za stoku, ambare, koševe, skrovišta za seno… Sve su ovo suva i dovoljno topla mesta, zaštićena od vetra i padavina. Planinska skloništa za ljude i stoku, pojate i bačila su građeni od dasaka, oblica, balvana. Da bi ste ih iskoristili za boravak potrebno je da otvore i šupljine zatvorite gužvama sena ili slame i da od istog materijala napravite meku i dobro izolovanu postelju. Možete iskoristiti šatorska krila ili ćebad i napraviti od njih džakove koje ćete napuniti slamom i tako dobiti slamaricu na kojima se lepo spava. Prizemne konjušnice ili staje, kada je u njima stoka, predstavljaju dobar izbor jer je u njima toplo.

U ovakvim objektima morate biti jako oprezni: nipošto nije dozvoljena upotreba otvorenog plamena - koristite samo svetlost lampi.

Ako na raspolaganju nemate već izgrađene objekte, najbolje je da bivak potražite u pošumljenom delu. Drveće štiti od vetra, ublažava niske temperature. Grančice, mahovina i suvo lišće omogućavaju udobniji boravak; od njih možete da napravite ležište ili uzglavlje ili da ih iskoristite za vatru. Teren diktira uslove prilagođavanja, pa ako nemate ni šumu na raspolaganju pokušajte da nađete neka skrovita mesta, u prvom redu ona koja su zaklonjena od vetra. U tom smislu vam mogu poslužiti jaruge, rupe u zemlji, oborena stabla, pećine… Izbegavajte vlažna podnožja i mesta neposredno uz planinske potoke ili padine gde postoji mogućnost odrona.

Evo nekoliko primera kako možete sami napraviti zaklon odnosno bivak koji može poslužiti i par dana:

	Bivak u vidu bunara – radi se obično za 2-3 osobe i to onda kada je sneg visok najmanje 70cm. Prečnik bivaka je oko 1m, a dubina do 1,5m. Pravi se kada nema dovoljno vremena i kada kvalitet snega ne dopušta izradu drugih vrsta bivaka u snegu. Radi bolje izolacije može se pokriti skijama i šatorskim krilom preko koga se nabaca sneg. Bivak se može izraditi za tridesetak minuta.
	Bivak u dubokom snegu (u vidu rova) – se izrađuje za više osoba onda kada je snežni pokrivač debeo 2m i više. Način izrade je sličan bivaku u vidu bunara.
	Partizanski bivak – izrađuje se oko stabla četinara s niskim granama. Nekoliko donjih grana se međusobno poveže i na njih nabaca sloj snega debeo 30-35cm. Unutrašnjost bivaka se očisti od zemlje. Ovakvi bivaci su obično dobro zaklonjeni od vetra, a u njima se može založiti i manja vatra. Sličan se bivak može napraviti i ispod srušene jele.
	Bivak naslonjen na stenu – pravi se kada je moguće iskoristiti povijene, nagnute stene ili manje pećine. Pravi se tako što se odjednom podižu sva tri zida slaganjem snežnih cigli (dimenzije 60x50x30cm). Ulaz se napravi uz samu stenu a zatvara snežnim kockama.

Povrede usled hladnoće

Kao što smo već rekli, zima zahteva posebne uslove prilagođavanja niskoj temperaturi. Ako se celo telo ili pojedini delovi tela suviše rashlade, dolazi do oštećenja tkiva. Zato se treba dobro (toplo) oblačiti i zaštititi od gubitka toplote. Dejstvu hladnoće su najviše izloženi otkriveni delovi tela: nos, uši i brada koji najviše i stradaju. Ako se ide gologlav, na temperaturama od –40 stepeni i nižim, može da se desi da otpadnu uši a da se to i ne oseti. Podjednako su ugroženi i udaljeni delovi tela (noge, ruke) jer ih krv teže zagreva. Vlažna odeća i obuća pojačavaju dejstvo hladnoće. Tesna odeća i obuća otežavaju snabdevanje krvlju pojedinih delova tela pa samim tim i povećavaju mogućnost oštećenja tkiva usled hladnoće.

Do opšteg smrzavanja dolazi kada se rashladi celo telo. Smrznutom se drema, obuzima ga osećaj prijatne neosetljivosti i nezainteresovan je kako za sebe tako i za okolinu. Njegovo srce sve sporije kuca, i najzad stane.

Prva pomoć se ogleda u što bržem zagrevanju. U tom cilju smrznuti se mora dobro utopliti i što pre preneti u toplu prostoriju. Potrebni su topli pokrivači a može se zagrevati i termoforom, bocom sa toplom vodom i zagrejanim crepovima, ali uvek pažljivo, da se ne stvore opekotine. Što pre treba skinuti mokru odeću i obuću i zameniti je suvom. Smrznuti treba da pomera udove, jer se tako bolje zagreva, i da pije tople napitke ali nikako alkohol.

Ako hladnoća deluje jače samo na pojedine delove tela tada nastaju razne vrste oštećenja tkiva. Tako mogu da se jave promrzline usled kraćeg ili dužeg izlaganja hladnoći otkrivenih delova tela (uši, nos, prsti…). Jača hladnoća izaziva smrzotine pojedinih delova tela. Smrznuti delovi tela su beli, hladni i neosetljivi. Kod težih smrzotina se javljaju plikovi i dolazi do otoka.

Sve smrzotine se smatraju ranama i sa njima se tako i treba postupati odnosno moraju se previti zavojem a onda i dodatno utopliti. Opasna i štetna su dva postupka sa smrzotinama: trljanje snegom i bušenje plikova. To dovodi do oštećenja kože, izagađenja klicama i teških gnojenja. Trljanje snegom se može koristiti samo radi zagrevanja i sprečavanja pojave smrzotina, a nikada kada smrzotine postoje.

Postoje i druga oštećenja hladnoćom i vlagom koja nisu izazvana niskom temperaturom. Naime, kod dugotrajnog boravka u rovovima, usled stajanja u vodi i blatu, bez mogućnosti promene mokre odeće i obuće javlja se oštećenje nazvano "rovovsko stopalo". Isto tako se javlja "uronjeno stopalo" kod brodolomaca, ili "podrumsko stopalo" kod dužeg zadržavanja u podrumima ili skloništima, recimo za vreme bombardovanja. Kod ovih oštećenja javlja se otok, neosetljivost i ispucalost kože, a kasnije može doći i do gnojenja. Prva pomoć se sastoji u skidanju mokre obuće i odeće, eventualnom postavljenju zavoja ili navlačenju suve obuće i premeštanju u suve i tople prostorije.

Takođe česta pojava u planinama kod neiskusnih je oštećenje vida u obliku snežnog slepila. Ono je posledica jakog dejstva ultraljubišastih zraka, posle dužeg boravka na suncu koje obasjava snežne površine. Prvo se javlja crvenilo očiju i pečenje, zatim oko suzi, kapci otiču, dolazi do slabljenja vida i na kraju do slepila. Najbolja zaštita su tamne naočare. Prva pomoć se ogleda u sklanjanju povređenog u tamnu prostoriju i stavljanjem hladnih obloga na oči. Ukoliko nemamo tamne naočare mogu poslužiti naočare od papira, platna ili kore drveta na kojima ćemo napraviti jako uske otvore u predelu oka. Ovi mali otvori će sprečiti pojavu snežnog slepila.

<- nazad • dalje ->