ZMIJE OTROVNICE
Odlučio sam da vas upoznam sa
opasnošću ujeda zmija otrovnica iz dva razloga: prvo, najveća
relna opasnost koja vam od životinja preti prilikom boravka
u prirodi je ujed zmije (jako su male šanse da vam neposredna
opasnost preti od neke druge divlje životinje) i drugo, ukoliko
vam se dogodi ova nesreća, važno je da umete da brzom intervencijom
spasete svoj ili tuđi život.
Mere opreza
Opšte pravilo je da vam od divljih
životinja ne preti nikakva opasnost ukoliko ih ne uznemiravate.
Sve divlje životinje beže od čoveka a napadaju ga samo ukoliko
se osećaju ugroženo! To podrazumeva da ste direktno naleteli
na njih, da imaju mladunce koje će braniti, ili pak da ste na
neki drugi način ugrozili njihov opstanak.
To sve važi i za zmije. One
napadaju čoveka samo iz straha, i samo i jedino ukoliko ih nagazite!
Zmije su jako opasne i u sezoni parenja ili dok neguju mladunce
ali i tada, ako se povučete bez naglih pokreta, neće vas napasti.
Zaštita od ujeda otrovnice na zahteva nikakve posebne mere već
samo oprez! Vodite računa da po bespuću i kamenjaru ne idete
bosi. Pri podizanju kamena, branju grožđa, pri radu ili igri
u maslinjaku, polju itd. treba stalno biti oprezan. Najbolja
preventiva je da kada prolazite čestarima, kroz visoku travu
ili šumu pravite galamu: pevajte, glasno pričajte, lupajte štapom,
kršite granje oko sebe… Sve divlje životinje, pa i zmije će
se skloniti sa puta kojim idete. Dobro je da imate čizme sa
debljim zidom koji zmijski zubi ne mogu da probiju: kožne, planinarske,
čak i gumene čizme mogu odlično da posluže. Dobro je i da vam
pantalone budu od čvršćeg materijala. Ukoliko se zmija nagazi
ona će se instiktivno okrenuti i ujesti za nogu, najčešće u
visini čuklja. Ako su na nogama čizme onda neće biti problema.
O zmijama
Zmije su, kao što je poznato
– gmizavci. One su ili neotrovne i potpuno bezopasne, ili otrovne
i vrlo opasne.
Otrovne zmije se u brzini teško
razlikuju od neotrovnih, ali osnovno je to da otrovnice imaju
izraženu trouglastu glavu (kod neotrovnih je ona više jajolika)
i dosta sužen vrat, dok kod neotrovnih to nije slučaj. Žive
na svim meridijanima ali ih mnogo više ima u toplijim krajevima.
Najopasnije su otrovnice u tropskim predelima. U Južnoj Americi
i naročito u Indiji, od ujeda otrovnih zmija svake godine umre
desetine hiljada ljudi.
|
Grupu opasnih
otrovnih zmija čine: kobra, istočnoindijska naočarka i mnoge
druge zmije Afrike, Australije i južne Amerike kojih u Evropi
nema. Ali ne varajte se, u Evropi žive viperene, kojih opet
nema u tropskim krajevima. Među ovim otrovnicama najopasnije
su: poskok (kamenjarka) i šarka. Obe vrste žive u našim
krajevima, a jedna od druge se razlikuju
po šari na leđima i po glavi. Šarka je i dobila ime po tamnoj,
izlomljenoj (cik-cak) šari na leđima. Deblja je i krupnija
od poskoka. Šarke se po pravilu sreću u šumovitim krajevima,
dok se poskok češće nalazi na kamenjaru, u toplijim krajevima,
na moru… Poskok je nešto manja i tanja zmija, ali opasnija
i otrovnija od šarke. Kao i sve zmije otrovnice ima jako
izraženu trouglastu glavu (gledano odozgo) i roščić na nosu
(to nema ni jedna druga zmija). |
Otrovni aparat u svih zmija
otrovnica je u osnovi jednak. Sastoji se iz dva oštra i šuplja
zuba koja su u vezi s dvema otrovnim žlezdama. Mesto gde se
nalaze otrovne žlezde zavisi od vrste zmije, ali kod većine
se nalazi u gornjoj vilici. Žlezde luče otrov koji se skuplja
u kesicama iznad šupljih zuba. Jačina i količina otrova su različiti
i zavise od mnogo faktora: ako je zmija sita ili ako je ujedala
više puta uzastopce, otrov je slab i nema ga dovoljno, a ako
je gladna ili ako je dugo na suncu, otrov je jak i ima ga mnogo.
Dejstvo otrova
Otrovnice su veoma pokretne,
nisu plašljive, umeju da plivaju i brzo napadaju. Ujed je munjevit.
Na mestu ujeda se vide dve male ubodne ranice koje ne krvare.
Ubrzo na tom mestu nastane crveni prsten koji postaje plavičast,
tj. rana pomodri i javi se otok. Nešto kasnije se na tom delu
tela javlja obamrlost. Kad jednom uđe u krv, otrov se raznosi
po celom telu. Otrovani oseća drhtavicu i slabost, javlja se
vrtoglavica, puls mu se ubrzava a disanje postaje sve teže,
bled je, često povraća i ima prolive, gubi svest. Kasnije se
javljaju grčevi i potpuna neosetljivost (koma). Ukoliko se ne
reaguje blagovremeno, nastupa paraliza centra za disanje a malo
zatim i srce prestane da radi.
Prva pomoć
Sastoji se u potpunom mirovanju
povređenog. Ujedeni ud treba podvezati, umereno stegnuti poveskom
neposredno iznad mesta ujeda, i imobilisati. Povremeno (3-5min)
popuštati povesku jer krv mora da cirkuliše i kroz otrovani
deo tela, odnosno od vena ka srcu. Na samom mestu ujeda naprave
se kroz kožu dva unakrsna reza (slovo "H") u dubini
od 3-4mm, i pusti se da rana iskrvari. Tako će sa krvlju izaći
i veći deo otrova. Nikako se ne preporučuje isisavanje rane
ustima, jer je i najmanja ranica na ustima ili usnoj duplji,
kao i kvaran zub, dovoljna da se otruje i onaj koji pokušava
da pomogne! Rezovi se prave nožem, žiletom ili drugim oštim
predmetom čije je sečivo opaljeno na plamenu ili obrisano alkoholom.
Unesrećenom davati što više tečnosti: čaja, kafe, voćnih sokova
i drugih napitaka, ali nikako alkohol. Zatim ga treba što pre
preneti do najbliže medicinske ustanove gde će primiti serum
protiv zmijskog otrova.
<- nazad • dalje ->
|
