| I dan Etapa:
Kragujevac-Kraljevo-manastir Žiča-Ibarska magistrala-Jošanička banja Pošto sam prespavao kod Mikija u Kragujevcu, i to veče pred polazak uredno spakovali opremu na bicikle (fotoaparat, garderoba, hrana, rezervni delovi, lepak za gume, šator, vreća... i još pola robne kuće J) ujutru smo odmah posle lakog doručka krenuli na put. Vreme sunčano, prijatno, obećavajuće...na satu je bilo tačno 07.00. Unapred smo znali da je nemoguće do večeri stići na Kopaonik (turistički kompleks) pa nam je cilj bio podnožje: Jošanička banja. Put je bio odličan, bez vetra, i bez preteranog saobraćaja. Uz lagano tempiranu vožnju i bez zadržavanja smo stigli u Kraljevo. (Statistika: duž=53km; voženo=02.55min; prosečna=18 km/h). U Kraljevačkom parku smo malo predahnuli, "gricnuli" užinu, osvežili se, proverili opremu i krenuli dalje do manastira Žiče. Tu smo takođe napravili pauzu (oko 30min) da bi obišli manastir i crkvu koja se baš tada renovirala...
Odatle smo krenuli odmorni, saobraćaj se proredio, pa smo na odvajanju za Jošaničku banju (mesto Biljanovac) bili već u 17.20min. (statistika: duž=119,8km; voženo=06.25min) Odatle se već primećivalo da smo u "drugom svetu". Neki spokojan mir prirode, čist vazduh, šume i lokalno stanovništvo koje meni uvek deluje tako simpatično jer je uvek zaokupljeno svojim redovnim poslovima a na "strance" uvek gledaju sa znatiželjom... a nas gotovo uvek sa čuđenjem J...znamo mi odakle to čuđenje...od odvajanja smo imali priličan uspon do same banje ali je sve prošlo bez problema (osim što sam ja već osećao krizu... nepripremljeni mišići su se bunili J). Na ulazu u banju sa leve strane je divan izvor planinske vode. Ne moze se piti koliko je hladna... U Jošaničku banju smo stigli u 18.40min, i smestili se kod crkve tj. šator smo razapeli (uz dozvolu lokalnog sveštenika, naravno) u samom dvorištu crkve. Pošto smo stigli još po danu, lepo smo se odmorili, raspakovali, obišli banju (sezona još nije počela, ali je sve bilo spremno), popili pivo u lokalnoj kafani, i prodiskutovali sa meštanima... Takođe smo i znali šta nas čeka sutradan... izuzetno naporno i prilično dugo, penjanje. |
||
| dalje - > | ||
U
11.30 smo krenuli dalje i ušli u Ibarsku magistralu. Ona je bila za
nas "nužno zlo" a posle vožnje je to i potvrđeno. Savet: voziti
ibarskom magistralom i automobilom je "opasno" a biciklom
i da ne pričamo...ako je ikako moguće ovo izbeći. Mi smo imali i tu
"sreću" da je turistička sezona upravo krenula...šta da vam
pričam. Kosa mi se dizala na glavi od "bliskih" susreta sa
šleperima ili autobusima...zaista gust saobraćaj. Dokaz: posle samo
15km ibarske magistrale naleteli smo na sobraćajku: čeoni sudar auta
mercedes i kamiona nepoznate marke, na sreću bez žrtava. Napravila se
kolona od preko 2 km, koju smo mi efikasno pretekli J i izbili na samo
mesto "zločina". To je u stvari bio jedan lep spust, ali malo
prebrz, pa smo posle jedne krivine naleteli pravo na policajca koji
se iz petnih žila trudio da grančicama i lišćem od lokalnih paprata
obeleži i "iscrta" tragove kočenja i same nesreće... naravno
da je bio neljubazan i neprijatan... nismo mogli čak ni da prenesemo
bicikle. Morali smo zajedno sa ostalim jadnicima da čekamo na temperaturi
od blizu 300C i to u vremenu kada je Sunce bilo na svojoj najvišoj tački...i
baš za inat nigde oblačka...izgubili smo skoro sat vremena (koje smo
proveli ubeđujući se sa policajcem da nas pusti da prođemo, makar i
noseći bicikle a ne samo gurajući, i da nećemo moci svojim biciklama
nikako da porušimo njegovo "remek delo" na asfaltu, sačinjeno
od lokalne flore...)...međutim vreme je učinilo svoje. Nekima je u koloni
pripadala muka, drugi su padali u nesvest, treći su imali slab pritisak,
pa je jedno po jedno vozilo izlazilo iz kolone i propuštano. Nekako
u tom metežu smo se i mi provukli... a posle toga je bio doživljaj.
Pravo otkrovenje... voziti praznom Ibarskom magistralom, punom brzinom...
bez opasnosti da vas neko prestigne. Bila je to u stvari borba za vreme.
Gazili smo kilometre razmisljajuci samo o jednom: kada ce pustiti saobracaj...vec
smo ukrali još 20-tak kilometara od magistrale kada nas je prvo vozilo
prestiglo. Znali smo šta nam je činiti, jer ona kolona od blizu 3 km
nije za podcenjivanje. Sklonili smo se s puta pored samog Ibra i tu
rešili (kad je već ovakva situacija) da napravimo veći odmor i ručamo.
Ambijent je bio predivan a lepotu je upotpunjavao stari grad 
Maglić
koji nas je sa obližnjeg brda nemo posmatrao. Napravili smo pauzu od
01.30min. (statistika, do Maglića, izgleda ovako: duž=80km; voženo:04.19min;
900 mnv).