Subota, 23. avgust - dan peti
Biogradsko jezero - Kolašin - Mateševo - Veruša - Rikavačko jezero - Kolašin

Prešli tog dana: 112 km (96 km asfalt - 16 km makadam)
Prešli ukupno: 430 km (326 km asfalt - 104 km makadam)

Na Biogradskom jezeru

Krećemo prilično rano. Pakujemo stvari i pravimo par fotki jezera. Do magistrale je par kilometara spusta dobrim asfaltom. Dole u dolini Tare gusta jutarnja magla. Već posle par kilometara izlazimo iz magle i vozimo ne toliko prometnom magistralom do Kolašina. Na glavnom trgu je pošta. Tražimo neku prodavnicu da se snabdemo hranom. Državne prodavnice su skoro prazne, a u privatnim još ponešto može i da se nade ali u poređenju sa privatnim radnjicama Metohije to je zaista ništa.

Doručkujemo burek kod jednog Goranca. Kaže da je iz Dragaša i da su mu i prošlog leta neki biciklisti svraćali na burek. Odlazimo do željezničke stanice da proverimo polaske vozova za Beograd. Stanica je dobrih 3 km izvan grada i visoko u brdu, tako da je uspon izuzetan. Kažu da su planirali da naprave branu na Tari te da grad izmeste višlje u brda, jer bi sadašnji potopilo jezero. Zato su i stanicu projektovali u brdu. Posle se od te ideje odustalo, a Kolašinci moraju dobro da se oznoje dok dodu do stanice.

Nazad u grad i pravac Mateševo, nekih 12 km dobrog vijugavog puta gore-dole. Tu se put račva - jedan krak vodi preko Komova (Trešnjevika) do Andrijevice, a drugi za Podgoricu. To je do probijanja magistrale kroz kanjon Morače bio glavni put od Podgorice na sever. Iz gomile klinaca koja nas je okružila, najhrabriji kreće sa nama jedan deo puta. Dosta lako vozimo prateci uzvodno tok reke Tare kroz sela čudnih naziva: Jasen, Jabuka, Han Garaučića, do Veruše koja je, sudeći po puno vikendica, postala turistički centar. Naravno, najpoznatija je po dečijem odmaralištu koje je dosta veliko i veoma aktivno. Dok smo ručali dolazila je gomila dece, zapitkujući uvek ista pitanja. Zato smo jednog zadužili da im odgovara.

Tu na Veruši su nam rekli da je put ka Rikavačkom jezeru asfaltiran samo još jedan kilometar. U stvari, asvalt je u boljem ili gorem stanju još na dužini od 4 km. Uspon je zaista izuzetan. Toplo je i teško vozimo. Pored puta srećemo jednog planinca koji pravi rezervoar za vodu. Kaže da ima brata na Banjici. Poslao je ćerku da nam donese vode, a nama je ponudio da, u slučaju nužde, svratimo kod njega na spavanje.

Iznad katuna Širokar

Na najvećem usponu ispred katuna Mokro guramo bicikle po lošem makadamu. Posle prevoja puca pogled na katun. To je zaravan, u stvari depresija sa puno kućica. Zahvaljujuci putu tu skoro da nema (ili ima znatno manje) klasičnih katunskih stanova, vec to sada liči na vikend-naselje. Put za Rikavačko jezero vodi iznad naselja i sve vreme se lagano penje. Uspon postaje jači na kraju depresije i penjemo se još par km do katuna Širokar (1760 m). Put odatle silazi ka dolini Vrmuše gde se zaustavlja na Albanskoj granici.

Svega dvadesetak km dalje, na drugoj strani ove doline, nalazi se Plav.Pre nego što je granica ovde postavljena, ovo je bio najkraći pravac na relaciji Podgorica - Plav.

Katun je veoma živopisan, sa kamenim kućicama. Pre više godina po okolnim brdima je paslo hiljade ovaca. Sada ih na žalost nema ni sto. Ljudi tamo uglavnom gaje malo krava i prave izvrstan, veoma jak beli sir. Oko 450 metara niže (1313 m) kozijom stazom se izlazi na Rikavačko jezero i katun Rikavac. Da bi se videlo jezero treba malo prošetati do obližnjih stena odakle se pruža divan pogled. Nad jezerom dominira džinovska kupa Vile (2093 m) čijim vrhom prolazi granica sa Albanijom. Odatle se vide i drugi vrhovi: Karanfili, Trojan, Visitor, Maja Jezerce…

Vratili smo se istim putem, i negde na sredini katuna Mokro skrenuli levo uzbrdo makadamskim putem. Posle nepuna 2 km uspona, iza jedne leve krivine pruža se jedan od najlepših pogleda u ovom delu zemlje. Dole ispod nas nalazi se malo Bukumirsko jezero a oko njega najdivniji kompleks vrhova: Torac, Pasjak, Štitan, Surdup, Smojan. Vrhovi kameni, najrazličitijih oblika. Nismo se dugo zadržavali već smo se brzo spustili do Veruše, a onda u jakom tempu sve do Kolašina. Tek tada smo po prosečnoj brzini videli da smo se tog jutra sve vreme peli, ali to skoro da nismo osetili.

Predah iznad Bukumirskog jezera

Na željeznickoj stanici smo se presvukli, jeli i čekali neki voz koji bi nas primio. Sve vreme dok smo to radili, pored nas je stajao neki čovek netremice posmatrajuci svaki naš pokret. Verovatno smo i drugima bili interesantni ali su gledali diskretnije, no ovaj je sa dva metra rastojanja i sa neskrivenim zanimanjem posmatrao verovatno jedan od zanimljivijih događaja kojima je ikada prisustvovao.

Bilo je vrlo hladno. Uspeli smo da se nekako ubacimo u voz Bar - Subotica, ozloglašen zbog puno švercera cigareta i svega ostalog. Bicikle smo smestili u WC - uspravno - pa smo ih vezali za neke cevi, a mi smo se sa torbama smestili u hodnik. Neprospavana duga noć, i Rakovica nas je pozdravila lepim vremenom.