Subota
i nedelja 28. i 29.09.1999.
Beg iz urbanog grotla?
Ravnica, maleri
i lekovito dejstvo Velike Reke
Nameravali
smo iz Beograda da krenemo rano, kako bi se eventualnom udarničkom
vožnjom pre mraka dokopali i Lepenskog Vira, ali je moje kilavo
pakovanje uz probleme u pronalaženju pojedinih namirnica polazak
odložilo za vreme kada je bilo gotovo izvesno da od stizanja do
Đerdapa za videla nema ništa. Moram da priznam da me je već u prvi
mah Draganova odluka da na put krene sa rancem na leđima ispunila
zebnjom - kao da već nije bilo dovoljno i to što u kraj gde ćemo
imati i delove makadamskog puta kreće trkačkim biciklom?
Krenuli smo preko
Pančevačkog mosta silovito, dobro znanim, i slabo prometnim putem
kroz ravnicu, preko Pančeva i Kovina, južnim obodom Deliblatske
Peščare, do skele koja premošćuje Dunav između Stare Palanke na
Banatskoj, i Rama na Stiškoj strani. Prvu pauzu, kako bismo nešto
prezalogajili, napravili smo u centralnom parku Bavaništa nadomak
Kovina. Već tada je bilo jasno da je Draganov izbor ranca za smeštaj
stvari bio katastofalan potez, jer od nekog očekivanog furioznog
tempa kroz ravnicu nije bilo ništa. Kad smo stigli do Gaja, nešto
iza Kovina, Dragana je uhvatio i grč u stopalu zbog nezgodno vezane
pertle, što u kombinaciji sa ostalim tegobama, nikako nije obećavalo
bezbrižnih 7 dana daleko od gradske buke. Pitao sam se - šta li
će tek biti kad stignemo u brda?
|
Zatečeni
na Srebrnom jezeru
|
Kada nas je skela
dovezla u Ram, već je bilo oko 4 popodne, a ja sam još uvek gajio
slabašnu nadu da se ipak možemo dokopati Lepenskog Vira pre mraka.
Ali onda smo ušli u zonu sumraka... Pffffššš... Draganova zadnja
guma... Tek što je promenio i naduvao, ponovo! Pfffššš... Kaže da
mu dve godine nije pucala guma, ali da je za ovaj put stavio malo
širu spoljnu, za koju je očigledno imao previše tanke unutrašnje...
Do Srebrnog jezera gumu je trebalo menjati ili krpiti 3 ili 4 puta!
Nešto očigledno nije želelo da toga dana prođemo Veliko Gradište,
a ja sam već pomišljao da ćemo sutradan, kada nas dobra noć sna
otrezni, morati da smišljamo način za evakuaciju... Povrh svega,
Draganu se nikako nije ostajalo na Srebrnom jezeru za noć,
prema čitavom ambijentu je imao potpunu averziju, i želeo je da
po svaku cenu pre mraka pređemo još par desetina kilometara, makar
morali da dižemo šatore u nekoj njivi. Onda kad smo ipak postigli
konsenzus da je nastavak puta u neizvesnost u tom momentu nerazuman,
insistirao je da pronađemo neki zabačeni šumarak, daleko od kampera
i vikendaša, a meni nikako nije bilo blisko pameti da kampujem negde
gde nema u blizini tekuće vode - manje više što se treba umiti,
ali treba spremiti večeru, sutradan i doručak... Ceo dan je delovao
nekako disonantno, i uzdali smo se u dobru noć spavanja kako bi
nam ujutro neke stvari postale jasnije. Zanoćismo tako ipak u divljem
kampu s one strane nasipa koji odvaja Srebrno jezero od rukavca
Dunava (na slici), okruženi daleko većim brojem kampera nego što
je Draganu prijalo.
I tako, pade vruća
letnja noć puna komaraca, i uglavnom je sve bilo u redu, dok se
sa terase hotela (čiji krov vidite na slici) nije začula - pevaljka!
Ne samo da je ozvučenje bilo takvo da smo imali utisak da nam dotična
meša kukovima između šatora, već kod nesrećnice glasa ili sluha
nije bilo ni u tragovima, pa smo pretpostavili da neartikulisani
zvuci koji se čuju moraju biti tortura čak i za uši pasioniranih
ljubitelja te vrste melosa. Na našu nesreću, niko od njih je nije
sprečio da nastavi, te su agonizirajući krici potrajali do duboko
u noć.
Jutro je donelo nekakvo
nedefinisano nebo, ali i optimizam, i želju da se sjurimo u čeljusti
koje zaklapaju brda sa naše i Rumunske strane Dunava, i što pre
zaboravimo golgote prethodnog dana. Prompni polazak pre 9h odložila
je samo još završna kontrola Draganove gume, i molitva božanstvima
biciklizma da nas puste da makar do ručka ne bude novog krpljenja.
I smilovaše se... Kako smo sve više odmicali od Srebrnog jezera,
raspoloženje nam se popravljalo. Ostavili smo za sobom Gradište,
i u krasnom ritmu preplivali Braničevsko zatalasano more žita.
|
Put
do pola pojeo stenu, probija se ka Golubačkoj tvrđavi
|
Golubac se očas stvorio
pred nama. Napravili smo 10 minuta pauze za pola litre jogurta i
užinu s nogu, natočili sveže vode u bidone, a onda, puni entuzijazma,
jurnuli ka tvrđavi, pustim, senovitim putem koji prati vijagavu
zmiju Velike Reke.
Da neće sve baš ići
glatko, govorio je jak čeoni vetar, koji je Draganove nesmanjene
tegobe nošenja teškog ranca na leđima dodatno otežavao. Tempo je
usled toga opao na neke smešne cifre (ispod 20 km/h!), pa je već
počelo da se čini kako je 135 km koliko smo za taj dan planirali
- preveliki zalogaj. Usput smo radoznalo zavirivali u dolinice koje
se pružaju prema brdima Severnog Kučaja kod mesta Brnjica i Dobra,
Dragan je konstatovao da priča o tome kako zgodnog prenoćišta sve
do Lepenskog Vira nema naprosto ne stoji, a ja sam se po ko zna
koji put pokajao što sam za put odvojio premalo vremena, zbog čega
ponovo neću stići da prođem misterioznim putem koji od Dobre vodi
ka Šomrdi i ostalim visovima Severnog Kučaja, da bi nekoliko desetina
kilometara istočnije ponovo izašao na Dunav u kanjonu Boljetinske
reke. Problem je očigledno što svaki put kad idem u ovaj kraj želim
da vidim i prođem sve, a to naprosto ne može. Nauk za 2000-tu.
|
Arheolozi
u stanju duboke Nirvane meditiraju pred tradicionalnom pojatom
sa čijeg se krova šepuri satelitski tanjir, a mi ih dekoncentrišemo
grickajući čips na obližnjoj klupi
|
Na putu do Lepenskog
Vira asfalt je mestimično jako loš, ali sva sreća da je, kao i inače
po istočnoj Srbiji, saobraćaj redak, pa se može koristiti čitava
širina puta za slalom između rupa. U poslednjih desetak kilometara
ima dosta tunela, ali su oni uglavnom dovoljno kratki da ne predstavljaju
ozbiljniji problem. Do vremena kada smo stigli u Lepenski Vir bilo
se već potpuno razvedrilo, što nam je značajno popravilo raspoloženje,
i dalo nekakvu nadu da ćemo ipak imati povoljno vreme za ovu turu.
Dole u Viru predivan ambijent: kustos i društvo arheologa u kućicama
tipičnim za taj kraj žive opuštenim životom, ne bitno različitim
od onog koji su vodili preci sa obližnjeg arheološkog nalazišta.
Onako u rupi, duboko ispod puta uklesanog u stene, potpuno su van
sveta i vremena, okruženi pticama i rekom, zaštićeni planinom koja
se okomito diže nad njima. Nije teško shvatiti zašto su Preci ovaj
skriveni zaliv proglasili za svoje trajno utočište.
Iza Vira, kada se
prođe odvajanje za Boljetinsku reku, počinje prvi pravi uspon na
Đerdapskom putu. Nije mnogo dug, nagiba je približnog onom na Avali,
ali se sa njega pruža sjajan pogled na obronke Liškovca, i sva ta
šumovita brda koja su nam većinom zaklonjena stenovitim masivom
dok se vozi duž Dunava. Iza prevoja sledi sjajan spust u dužini
od nekoliko kilometara, a kada se prođe raskrsnica za Majdanpek,
ubrzo se stiže u verovatno najprijatniju varošicu na putu niz Dunav
- Donji Milanovac. Kad god tuda prolazim, u principu ne propuštam
priliku da u Milanovcu barem na kratko zastanem i odmorim, jer odiše
nekom izuzetnom atmosferom spokoja. Niko nigde ne žuri, a pored
plaže i keja, centar zbivanja je poznati hotel "Lepenski Vir",
visoko gore, na brdu iznad grada. Kad poželim da malo predahnem
od šatorske robinzonijade, uzmem sobu s pogledom na Dunav u njemu,
i ljudski se okupam i naspavam. Jeste skupo, ali u nekim okolnostima
vredi (posebno za kišnih dana, ili nakon puno noći prespavanih na
tvrdom).
|
Lep
pogled i dobar ručak u KMZ-u kao melem
|
Ovoga puta smo u
Milanovac stigli u nedelju, i sve je bilo do te mere pusto, da smo
već pomislili da nije neka epidemija poharala gradić. Namera da
negde ručamo naprasno se, u svetlu činjenice da su sve kafane bile
zatvorene, odjednom pokazala problematičnom. Napokon pronađosmo
KMZ, pansion u samom centru na obali Dunava, pored Milanovačke plaže.
Nakon što smo prevazišli manje probleme u opisivanju mog vegetarijanskog
jelovnika zatečenom kelneru, dobro se i obilato jelo, a saznali
smo da se u KMZ-u, po potrebi može dobiti i soba. Za slučaj da vam
se hotel na brdu ipak učini preskupim. Telefon ovog pansiona je
030/86-384.
Bilo je prelepo sunčano
popodne, a ostalo je još nekih 60-ak km puta do Karataša, kroz najlepši
deo Đerdapskog tesnaca. Do mraka smo imali još dobrih 3 sata. U
principu to ne bi bilo tesno, da nije bilo ranca na Draganovim leđima,
koji je njegov sedalni trap polako, ali sigurno počeo da dovodi
u stanje agonije. Nadao sam se da ćemo ipak postići nekakav sporazum
između Sunca koje se neumitno spušta, i bolova u Draganovim leđima
koji su nam jednako neumitno i surovo ograničavali brzinu kretanja.
Kada smo stigli do ušća Porečke reke, to je bila poslednja prilika
da eventualno revidiramo maršrutu - skretanjem ka Majdanpeku i Boru
značajno bismo skratili put, ali bismo propustili najlepši deo Đerdapa,
pa možda čak i počinili nedopustivu grešku koju je Jone sebi priuštio
- zaobišli kanjon Reke Vratne. Bez previše razmišljanja, nastavismo
prema Đerdapu i Karatašu.
|
Još
malo, pa smo u Kazanu
|
I kako čovek svaki
put otkrije poneki novi skriveni puteljak, samo nekoliko kilometara
nakon raskrsnice pažnju nam je privukao putokaz "Miroč",
i put koji kreće okomito naviše, kroz gustu šumu. Opet zbog vremenskog
tesnaca nije bilo dileme da li se pozabaviti tim putem, ali se kasnije
pokazalo da se verovatno radi o jednom od zanimljivijih pustih drumova
istočne Srbije, koji prostrani masiv Miroča celom širinom preseca
u centralnom delu, i nakon 30-ak kilometara divljine, izbija na
put Kladovo-Negotin. Tim putem bi se dosta brzo moglo stići do Vratne,
ali to naprosto nismo uzimali u razmatranje - trebalo je stići i
u kuću Pejovića u Karatašu, i odneti im fotografiju koju je po nama
poslao Jovan. Naravno, bilo bi zaista šteta propustiti vožnju kroz
Kazan i sve
poglede koje ona donosi, a ni uspon na Tekiju, bez obzira što treba
izaći na celih 600m nadmorske visine, predstavlja doživljaj koji
nije za propuštanje. Dunav je čitavim svojim tokom kroz Đerdap sjajna
duhovna hrana (mada su moji utisci po tom pitanju mnogo pozitivniji
od Draganovih). Nakon nekih 25 km manje-više ravnog puta i par tunela,
počeo je i taj čuveni uspon, koji začudo, nije delovao težak, barem
sa ove strane, prema Đerdapu. Brže nego što sam se nadao izašao
sam na prevoj, i sačekao Dragana kod putokaza za Trajanovu tablu
(500-inak metara stazicom nizbrdo). Verovatno bismo se prošetali,
da nismo bili u takvom cajtnotu. Ovako smo samo u prolazu pokupili
malo kupina iz obližnjeg žbunja, i na ludoj nizbrdici prema mestu
Tekija pokušali da nadoknadimo izgubljeno vreme.
Kroz Tekiju smo samo
projurili, naočigled brojnog zbunjenog sveta na ulici (verovatno
su mislili da je opet "Trka kroz Srbiju"), a duge senke
i bakarno-zlatni odsjaj pejzaža jasno su govorili da smo na pragu
da nas zatekne mrak na putu. Kako smo prevaljivali poslednje kilometre
ka HE Đerdap, Dragan je već bio na izmaku snaga, gotovo spreman
da se spusti bilo gde i da prostre vreću kako bi odspavao, a ja
sam ga stalno hrabrio kako "ne može biti više od par kilometara
do Karataša". Napokon, sa poslednjim titrajevima sumraka pronađosmo
kuću Pejovića. Kada smo uspeli da objasnimo ko smo i čiju poruku
nosimo, gard koji ljudi u tom kraju tradicionalno imaju zbog "Rumuna"
je spušten, čak se i pas primirio, i dozvolio nam da montiramo šatore
tik uz njega. Jeste da smo te noći imali najbolju moguću zaštitu,
ali lavež, kamioni i kombiji koji na toj švercerskoj ruti bez prekida
jure, nisu nam dali mnogo sna, i naprosto nam nisu dozvolili da
zamišljamo kako smo negde daleko od grada. Valjda ćemo narednih
noći sa izborom prenoćišta biti bolje sreće?