Ponedeljak 30.08.1999.
Zaboravljeni raj
Dolina daleko od pogleda, manastir i reka koja vaja neizrecive oblike

Savršeno utočište, daleko od razuzdane gomile

Iako je kiša pretila, a zatim na trenutak i počela, ubrzo se predomislila i pustila toliko željeno Sunce. Bez mnogo oklevanja smo se popakovali, oprostili od naših ljubaznih domaćina u Karatašu, i krenuli dalje. Jutro je uvek šansa da se pametnim planiranjem maršrute nadoknadi juče propušteno, da se vidi više, i pre stigne na neka mesta zbog kakvih se uopšte na put i kreće.

Brzo smo prešli preostalih nekoliko kilometara do Kladova, obišavši prethodno ostatke turske tvrđave Fetislam. Od nje nije mnogo ostalo - sada je u njenim zidinama stadion lokalnog fudbalskog kluba. U ponedeljak ujutro sve je pusto, samo se jedan kupač go kao od majke rođen propisno iznenadio što se neko uopšte promolio kroz kapiju ovog zaboravljenog zdanja. Iskoristili smo priliku da obnovimo zalihe hrane za narednih par dana, a zatim produžili na jug, putem ka Negotinu. Krajina je pretežno ravna, ali par kilometara iza Kladova počinje uspon na jedan talas u toj ravnici, tek toliki da se dobro zaduvate i razradite cirkulaciju nakon svežeg jutra. To brdo je u stvari prečica kojom se ponovo izbija na Dunav, ali ovoga puta iza krivine na kojoj u svom lenjom probijanju kroz ravnicu velika reka privremeno skreće na jug. Do Brze Palanke se brzo stiže. Tu negde je trebalo da bude i skretanje ka Vratni, pa smo počeli dobro da odmeravamo svako odvajanje udesno - to što tražimo nije ni nalik nekakvom magistralnom putu. Naš prvi pokušaj skretanja izmamio je dovoljno opreza da se zaustavimo i prekontrolišemo kartu; dobar asfalt koji je vrludajući nestajao u obližnjoj šumi nije bio ništa do drugi kraj onog puta koji smo dan ranije uočili, koji vodi ka srcu Miroča. Sad smo postali još sigurniji da je to trasa koja se nekom prilikom mora prevesti - i jedan i drugi početak ostavljaju neodoljiv utisak na šesto čulo.

Par kilometara dalje smo se dobro napregli i uspeli da ne promašimo jedva vidljivo skretanje u skrivenu dolinicu omanje reke. Početak ovog puta deluje tako katastrofalno, da se ne može izbeći pitanje posle koliko stotina metara će put potpuno iščeznuti; asfalt prestaje, zemlja, neravnine, tucanik, voda koja teče putem... Neki kamenolom je u blizini, tako da je lako izgubiti trasu zbog bolje utabanih skretanja koja su napravili bageri. Ipak, nismo se dali obeshrabriti, i prijatno nas je iznenadilo da se nakon nekih kilometar i po puta u iščezavanju ponovo pojavio asfalt, i to dobar. Prošli smo sela Slatinu i Urovicu kao 2 NLO-a, raspitujući se tu i tamo kod meštana za put, i na lošem srpskom dobijali nekakve neuverljive smernice. Vrlo interesantan kraj: svuda unaokolo kuće vredne na stotine hiljada maraka, sa skupim mermerom i pozlaćenim detaljima... Praktično čitava sela iz tog kraja su u pečalbi, a kada dođu ovamo, ne mogu da se sete pametnijeg načina da investiraju. Koliko je samo novca uludo rasuto po zaboravljenim kutcima Negotinske Krajine!

Pred kapijom manastira Vratna

15 km iza Bele Palanke, konačno, odvajanje za Vratnu. Prolazimo selo, oko nas je sve više šume, sve više mirisa, ptica, zrikavaca i ostalih insekata, samo otupela čula ne bi primetila da rapidno napuštamo civilizaciju. Par kilometara iza sela nailazimo na lovačku kuću, iza nje na odmaralište, a zatim i na ogradu. Od čuvara odmarališta smo saznali da je to ograda lovišta Vratna, a da je 800 metara dalje, kada se prođe kroz lovište, i sam manastir. Otvaramo kapiju, i polako ulazimo u potpuno drugačiji svet. Neobično je da su životinje oko nas gotovo pitome. Gledamo se neko vreme sa parom jelenova, koji zatim mirno zamiču u obližnjoj šumi.

Manastir se nalazi u zagrljaju stena, konak je naslonjen na obronak padine koja se penje prema liticama kanjona. Oko manastira je lepo sređena bašta. Manastir je ženski, a u njemu borave samo jedna starija monahinja koja je i starešina manastira, kao i mlada iskušenica. Zanimljivo je da u manastiru živi i otac starije monahinje, dugobrada starina u mantiji, pomalo isposničkog izgleda i stava. Kada smo došli, zatekli smo i mlađeg čoveka iz obližnjeg sela Jabukovca, dobrog prijatelja kaluđerica, koji im pomaže oko radova i nabavke namirnica. Loše pamtim imena...

Ono sa čime smo se odmah suočili kako smo nepozvani banuli usred spremanja zimnice, jeste izuzetna neposrednost i opuštenost ovih ljudi. Sa Božjim ljudima često je teško uspostaviti dijalog na svetovne teme. Ovde je sve odisalo trezvenim, pragmatičnim, potpuno rasterećenim rezonovanjem ljudi koji žive daleko od razuzdane gomile. Kaluđerice voze kola i vešto barataju dostignućima moderne tehnologije, prilično se dobro razumeju u ekonomiju, pa čak i u politiku. Putnike primaju, kako je po manastirima već običaj, kao drage goste. Kažu da Vratnu često pohode penjači i slični pustolovi, da ima nekih planinara iz Beograda koji svakog leta dolaze, i provode u ovoj oazi po mesec, pa i više.


Prvo od 3 okna u kanjonu Vratne
Na improvizovanom mostiću iza drugog okna

Vratna je zaista jedna od onih oaza dobro sakrivenih od sve bržeg životnog tempa koji nas sve melje, mesto na kome vreme stoji, a priroda je izdašna. U kanjonu reke Vratne, koji počinje odmah iza manastirskog konaka, postoje 3 veličanstvena kamena okna, kako bi se to rečnikom putopisnih emisija školskog programa reklo, vajarska dela prirode. Kažu da u čitavom svetu postoji samo sedam vratnica tog tipa - 4 se nalaze u Severnoj Americi, a 3 ovde, na maloj rečici u srcu Miroča.

Miroč (sa Velikim Grebenom)
Je jedan pedesetak kilometara široki kameni talas koji kreće od žitnih polja Negotinske Krajine, ne bi li se dvadesetak kilometara zapadnije nadvio visoko nad Dunavom, sa Velikim Štrbcem (748mnv) kao najvišom tačkom desne obale najužeg dela Đerdapske klisure (Kazan). Uz masive Kučaja i Beljanice ovo je najveće nenaseljeno prostranstvo u severoistočnoj Srbiji - u srcu masiva, na preko 1000 kvadratnih kilometara, postoji samo jedno manje naselje (Miroč). Taj ogromni prostor predstavlja pravi lavirint brzih planinskih potoka i reka u svom istočnom delu, koji, idući prema zapadu, prerasta u teško prohodan, fantastično izvajan, krševiti teren. I pored činjenice da su u pitanju mlade krečnjačke stene, masiv je gotovo u celosti obrastao šumom ili žbunastim rastinjem, koje mestimično stvara utisak da se krećete kroz pravu džunglu. Putevi su na ovom prostoru retki, asfalt još ređi.

Da biste stigli do vrela Vratne, treba preći ovim posve nesvakidašnjim kanjonom oko 5 kilometara, uglavnom kroz hladovinu bujnog rastinja, koje niče svuda gde se pojavi pukotina u kamenu. Ovo je okruženje koje je teško opisati, kao što ga je teško i dočarati objektivom fotoaparata. Posetilac je ovde naprosto uronjen u jedno monumentalno vajarsko delo prirode, prepuno potkapina i raznih otvora i pukotina u stenama, tajnih prolaza, obavijen fantastičnom igrom zvuka, odjecima. Staze i bogaze pružaju se na sve strane, neke deluju kao slepi puteljci sa čijeg kraja se može samo četvoronoške uz stenu. Kod drugog okna nailazimo na tragove ljudskog prisustva - ne tako davno, na proširenju zaklonjenom od kiše, ložena je vatra. Odmah pomišljamo na kampovanje na ovom mestu, koje kao da je izronilo iz neke Indijana Džons scenografije, ali pri pomisli da bi opremu trebalo skinuti sa bicikla i eventualno deo po deo prenositi pešice do ovde, odustajemo. Ostaje za neku narednu priliku. Treće okno je daleko, a dan je već, u laganom pedalanju i prijatnom ćaskanju sa kaluđericama, dobrano odmakao, Sunce je sve niže. Posle par sati tumaranja po stenama, potpuno opijeni lepotom, vraćamo se ka manastiru i našim biciklima, ubeđeni da je ovo mesto zbog koga smo i krenuli na put. Mesto zbog kakvog čovek zaista lako poželi da izda civilizaciju i prepusti mu se zauvek....


Pogled sa vrha stene na prvo okno, u vrhu slike vidi se deo manastirskog dvorišta


Divokoze osmatraju okolinu Vratne...

Kamp u savršenoj četinarskoj šumi, ispred odmarališta Vratna

Pokupili smo svoje gvozdene konje, i nismo bili u dilemi - šatore ćemo dići u četinarskoj šumi pored odmarališta Vratna. Ovo je bila jedinstvena prilika da konačno jednu noć provedemo na mestu gde smo sigurni da nećemo čuti ni zvuke kamiona, ni pevaljke u pokušaju, već samo žabe, zrikavce, sove, da ćemo naćuljiti uši kako bismo otkrili noćne zvuke koji se u gradovima nikada ne mogu čuti. Ovde i tišina ima posebnu boju i miris, može se udisati, dok poslednji zraci Sunca u predvečerje ostavljaju duge senke visokih, zlatnih vlati trave koje lagani vetar talasa na livadi pored reke. U šumarku pored odmarališta, borove iglice i sveža trava čine savršen tepih za naše prenoćište. Lagano montiramo šatore, gustirajući trenutak, nemoćni da zaustavimo Sunce u pohodu ka oštrim stenama iznad manastira. Dok pada mrak, večeramo u tišini, po prvi put od petka sa potpunim merakom. Posmatramo zvezdano nebo kakvo u Beogradu ne postoji ni u najvedrijim noćima. Ali... šta se to dešava? Zvezde se gase... U pola noći, kapi kiše počinju da padaju po našim šatorima. Prvo slabo, a onda sve jače, i upornije. Spavamo, i pokušavamo da ne mislimo na kišu. Valjda će proći do jutra.