22. jul '99.

Debelo Brdo - Bajina Bašta (49km)


Jone: Tek ujutro smo se upoznali sa domaćinima: najpre je kroz sunčani otvor u vratima provirila jedna glavica, pa još jedna, pa su se obe izgubile i onda ponovo vratile u pratnji bake koja ih je dopratila i ohrabrila "da pričaju sa čikama". Mirnoća, nenasrtljiva radoznalost bez imalo stidljivosti, kao da nas znaju godinama... sa bratom i sestrom, dvoje pametne i lepo vaspitane - bolje reći divno nerazmažene - dece smo potom vodili razgovor kao sa odraslima. On tek stasao za školu, ona još mlađa. Beše tu i njihova majka, pa deda koji je posle pokušao da pomogne u popravci Sašinog bicikla.

Sashav: "Popravka" je u stvari rutinska intervencija promene žbice, za koju prethodne večeri pri usponu nisam ni zapazio da je pukla. Naravno, kako hleb svaki put padne na namazanu stranu, tako i žbica svaki put pukne na strani pogona. Ključ za skidanje kasete smo poneli iz Beograda, ali ne i iskustvo.Tek kasnije smo naučili kako bi se mogla obezbediti dovoljna sila zatezanja samih zupčanika da se odvrne navoj. Kao i da pri sledećoj montaži ne treba baš krvnički zategnuti.

Jone: Baka je ponudila kafu i doručak i rekla da se slobodno poslužimo pićima iz šanka, pa kad smo odbili, utrapila nam je u ruke flašu oranžade "Bibita": "To moj sin pravi", rekla je ponosno. Čekaj, Bibita... stvarno je pravi baš naš domaćin? E to već nismo mogli da odbijemo, naročito ja - žeđ je sada bila konstantna. Imali smo ipak malu tremu zbog toga što se nalazimo u kući proizvođača tako poznatog napitka (on je od ranog jutra već bio zauzet upravo tim poslom u jednom drugom mestu, bliže Valjevu).

Što se mene tiče, osećao sam se kao što i treba da se oseća čovek posle onakvog prethodnog dana: umereno žalosno, u svakom slučaju bolje, ne dovoljno dobro, valjda taman toliko dobro da se upustim u onih šest kilometara uspona do doma. A za posle... ko zna. Pred polazak na put nam je plan za taj dan bio da se od doma spustimo do Bajine Bašte i potom popnemo na Taru, na onaj njen udaljeniji i divljiji deo znan kao Predov Krst.

Pozdravili smo se sa decom, bakom i mamom, deda je mahnuo iz kreveta (on izgleda upražnjava sjajan dnevni raspored: ustane sabajle, poradi malo, pa oko devet ujutro ponovo legne da se odmara). Posle svega što mi je značilo noćenje u njihovoj kući - dobro, kafiću, da budemo precizni - jasno je da domaćini zaslužuju titulu zvaničnog sponzora našeg puta za ovaj dan. Stoga koristim ovu priliku da poručim: pijte Bibitu i samo Bibitu, to izvanredno piće!

Uz nekoliko zaustavljanja radi odmora, konačno sam se domogao prevoja i mesta na kome se udesno odvaja makadamski put ka nedalekom domu. Bili smo konačno uzjašili Povlen. Ovde smo kratko razmotrili šta dalje da se radi. Kako nas je od Bajine Bašte delilo pedesetak kilometara nizbrdice i ravnog terena, odlučio sam da se ne odmaram u domu još jedan dan nego da vozim bar do Bašte, pa i dalje ako se bude moglo. Kada smo nastavili put bio sam već isključio centar za motivaciju da se tranzistori malo ohlade, i spremio se za udoban i sanjiv spust. Ali ne: posle onog prvog prevoja čekalo nas je još nekoliko kilometara naizmeničnog spuštanja i penjanja. Ponovo je bilo teških momenata, bio sam ljut, ljut i osećao se iznevereno ;) Centar za motivaciju sada nikako nije hteo da se ponovo uključi i nikakvo drmanje, treskanje i udaranje nije pomagalo. Prokleta elektronika, izda kad se čovek najmanje nada.

Sashav: Stvarno nisam znao za to goredoliranje po Povlenu, jer sam ranije išao samo do planinarskog doma. Put sa druge strane zaista krene naniže, ali ono što sledi nakon par krivina, teško je tek tako naslutiti. Pošto sam sada pedalao u društvu rekonvalescenta, osećao sam grižu savesti, jer sam čoveku sve vreme govorio "evo, samo još malo do vrha, a posle nizbrdo sve do Bajine Bašte". Ipak, nekoliko kilometara dalje, konačna nizbrdica je stigla, uz prvo pravo uživanje u divljini, suncu, vetru i pogledima na ovom putu.

Iznad Drine

Jone: Spust je došao u poslednji čas. I to kakav spust: ova strana na kojoj se sastaju Povlen i Bukovica je atraktivnija od valjevske i tu se u šumećem vazduhu i preko ogromnih, dugih, strmih padina kilometrima kliza kroz treperave vidike i kroz isčekivanje Drine. Ponegde iz dubine izbija ono što se stalno oseća ispod bogatog ali tankog zelenog prekrivača: krš se probija na površinu i kulja na takvom mestu ka nebu sve dok se ne umori, ne ohladi i ne zaledi u visini. Kad se pogledu prvi put javi Drina, bude to samo na kratko; potom se ona razlije malo više ali opet ostaje nepoverljiva. Nikad sasvim ne izlazi na čistinu, nego kao divljač brzo skače od luga do luga, od žbuna do žbuna, uvek plahovito sklupčana u par okuka, uvek se krijući iza kakvog brda. Da ne mora da stigne kud je krenula, da nema svakodnevnog posla koji treba da obavi čisteći, premeštajući i raspoređujući šljunak na svojim obalama, možda bi se zavukla pod prvi most, izula bele cipele od pene, skinula šešir od granja i poljskog cveća, i nadureno čupkala svoju plavo-zelenu haljinu sve dok se ne smrkne.

Ipak je radoznalost jača, i što se put niže spušta to mu se reka više primiče: nije lako odoleti pogledu na sav onaj svet što iz neznanih dajina i u neznane daljine žuri tankom svetlom linijom koja povezuje stare gradove i tka nove sudbine. Zato se Drina na kraju, sve kao gledajući na drugu stranu, kao ne primećujući u svojoj oholosti ništa na ovoj ovamo strani, konačno i čelom i nosom zalepi uz džadu kao dete uz zimski prozor okovan injem. A šta tamo sve može da se vidi! Izletnici na livadi punoj šatora (ti nisu lenji, nego odmah krenu da je golicaju i bockaju svojim udicama), lepe kuće i vikendice u brdu odmah iznad (oni iz njih se ne ustručavaju da bacaju značajne poglede i da namiguju poštenoj reci sa svojih terasa i mnogih prozora, napravljenih očigledno radi te i takve nevaljale namere). Sjajne šarene limene kutije koje mrmljajući jure tamo--amo. I čak: dva putnika na dve osedlane i teško natovarene životinjice sa tanušnim nogama od žice i kopitima od gume; dvojica sa nešto uzlepršane odeće, izgrižene vrelim vazduhom sa kojim se bore; jedan bradat drugi neobrijan; jedan lica sveže isprženog suncem, drugi lica na kome se užegla debela kora umora. Obojica natopljeni jasnim mirisom onih koji će samo proći, a neće se zaustaviti, tražeći stalno nešto novo dalje na putu.Robinzon na Drini

Sashav: A na Drini, malo pre Bašte, ostrvo. Ali ne nalik na Ade koje znamo po Savi i Dunavu, već jedna kamena hridina, ne veća od 20-ak metara u prečniku. A na njoj – brvnara nekog lokalnog Robinzona, koja prkoseći zakonima fizike gotovo da visi nad rekom. Kako li bi izgledao život na tom pustom ostrvu? Da li to zna kanuista koga smo upravo videli da ga napušta, grabeći ka obali kroz svetlucave talase uskomešane Drine?

Jone: Do Bašte je sa prevoja kod doma na Debelom bregu bilo oko 49 kilometara - 24 nizbrdo, ostatak po više-manje ravnom terenu. Ipak sam do grada definitivno shvatio da mi treba dobar odmor. Dan je opet bio vruć, vruć i nisam se osećao sposobnim za novo mučenje tokom uspona na Taru. Posle pola sata dosadnog i zamornog traženja pošte, par poziva u Beograd i potezanja poznanstava, najzad smo uspeli da utanačimo smeštaj u jednoj lepoj kući na rubu gradića, u blizini puta kojim se iz Bašte penje ka Kaluđerskim barama na Tari. Srećno rešenje, jer je alternativa bila spavanje u hotelu u kome su tokom leta držali cenu od oko 25DM za prenoćište sa doručkom.

Ljudi kod kojih smo se smestili, i koji nas pre toga nikad nisu videli, bili su fantastični; dočekali su nas kao najrođenije. Kad sam u hladovitoj sobi video udobni krevet sa čistom belom posteljinom, baš onakav kakav sam dva dana budan sanjao, usta su mi se raširila od uveta do uveta.

Bajina Bašta

Nekada se ovo mesto zvalo Plijeskovo. Današnji naziv nije dobilo po Baji malom Knindži, nego ga je dobilo 1858. godine, po Osmanu Baji (Englez? Italijan? Hm... Francuz?) koji je na tom mestu imao velike bašte. 1872. godine je knez Miloš doneo rešenje o osnivanju varošice na Drini, u blizini manastira Rača. Danas ona ima oko 7000 stanovnika, a tokom vremena nakupilo se i nadmorske visine u vrednosti od 245m.

Na kraju šest kilometara dugog (i lepog) puta od Bajine Bašte, u skutima Tare i na ulasku u kanjon Rače, nalazi se istoimeni manastir - po predanju zadužbina kralja Dragutina iz XIII veka. Manastir je imao zanimljivu i uglavnom nesrećnu prošlost, obeleženu rušenjima i obnavljanjima, a burni događaji isprepleli su njegovu istoriju sa istorijom nekih pomalo neočekivanih mesta i predmeta: monasi iz Rače našli su prilikom Velike seobe 1690. utočište u manastiru Beočin na Fruškoj Gori, a tokom Drugog svetskog rata ovde je skrivano Miroslavljevo Jevanđelje.

Bašta je jedno od onih mesta sa lepom palanačkom atmosferom i vredna je zaustavljanja i onda kada je samo stanica na putu ka kakvom drugom cilju. Fine stare fasade i drvored u centru, korzo s večeri, šetači uronjeni u mirisnu svežinu koja već u sumrak poteče sa Tare i sa Drine - eto zadovoljstva za putnika u laganom kretanju kroz sve to, ili samo u rasplinutom posmatranju sa neke klupe na kojoj se sedi, nevidljiv ispod plašta melanholije onoga ko tu ne spada, i ko već sutra neće biti tu.

Blentavo se kezeći legao sam u to belo savršenstvo. Iako su mi se oči namah sklopile, lepo sam video kako se paperje sa tihom eksplozijom - puf! - podiglo uvis i lagano padalo na mene.

U sobi je padao sneg, mećava od hiljada svežih belih pahuljica, jastuk mi je brižno šuškao oko glave i istovremeno pufkao nove pahulje uvis, tonuo sam sve dublje u dušek, želeo sam da našim sjajnim sponzorima za taj dan preporučim Bibitu od juče, imao sam komentar i podigao ruku da privučem pažnju auditorijuma - ali se ruka zakačila za jednu pahuljicu i ostala da visi u vazduhu. "Nema veze, posle...", pomislio sam i zaspao sa drugom pahuljicom u nosu.

Posle nisam mogao da se setim šta sam imao da kažem: kad sam se probudio mećava beše prestala, posteljina popunjena i ugojena kao i ranije. Veče se primaklo, izašli smo u grad, prošetali, vratili se, jeli (apetit mi se konačno vratio), razgovarali sa domaćinima i komšijom - i dan je prošao dok dlanom o dlan.