23 .jul '99
Bajina Bašta - Tara
(Predov krst) (32km)
Sashav: Sa terase naših domaćina puca lep pogled na
vrhove koji okružuju Baštu. Jutro je osvanulo sa tim vrhovima u gustim,
crnim oblacima, obećavajući neizvestan dan. Poprilično je zahladilo,
što nije bilo tako loše za vožnju, ali treba imati u vidu da smo se
upravo spremali za uspon na Taru (i još štošta, ako bude moglo), a na
planini zna da bude još i bitno hladnije. Računali smo da ćemo u slučaju
kiše barem uspeti da se dokopamo nekog smeštaja na planini, i tamo da
sačekamo prolazak ovog vlažnog talasa. Tada nismo ni slutili da će "vlažni
talas", sa kraćim sunčanim intervalima, potrajati desetak dana, u nekim
momentima ozbiljno dovodeći u pitanje našu rešenost da plan puta ostvarimo
do kraja.
Jone:
Posle još jedne spavačke šihte, ovog puta u trećoj smeni, osećao sam
se prilično dobro. A još bolje zato što je zahladnelo, i jutro beše
oblačno. Prvi put sam bio srećan zbog vožnje u takvim uslovima - neizmerno
je prijalo još pomalo vrućoj glavi i čitavom sistemu za hlađenje koji
se još ne beše potpuno oporavio od havarije (stalno sam morao da češkam
već rasklimatane uši, ne bih li nekako podesio temperaturu). Pribojavao
sam se kako ću izdržati uspon na Taru, i žudeo za još jednim danom ispunjenim
pufkanjima i pahuljastim seansama. Ali sam i želeo da krenemo dalje
- svaki dan zaostatka značio je jedan dan manje odmora i druženja na
Sopotnici, gde je društvo iz "Železničara" trebalo da stigne već sutradan.
Sashav:
Nakon udobno prespavane noći kod naših divnih domaćina u Bašti, polako,
bez žurbe, spremali smo se da nastavimo put. Ja sam par sati proveo
tragajući za bicikl servisom u kome bih konačno rešio pitanje žbice
koja je pukla još preksinoć, pri penjanju na Debelo Brdo. Pošto sam
prošpartao Baštu uzduž i popreko tražeći jedinog majstora za bicikle
u mestu, konačno sam ga locirao u sokaku koji ide obalom jedne rečice
koja se uliva u Drinu. Dobroćudni dekica koga svi vlasnici bicikala
u Bašti znaju, voljan da pomogne, ali poprilično zbunjen pred činjenicom
da prvi put u životu vidi kaset-nablu. Kombinacija znanja donetog iz
Beograda, njegove stege i parčeta jednog starog lanca, bila je dovoljna
da se točak konačno oslobodi zupčanika i dozvoli zamenu žbice. Na kraju
majstor nije želeo ništa da naplati, reče: "Ti si sve radio, šta ima
meni da plaćaš?" Toplo sam mu se zahvalio na pomoći, srećan što na ovom
svetu, u nekim zaboravljenim oazama mimo glavnih puteva, još uvek ima
ljudi koji ne posmatraju sve kroz novac.
Kad
sam se vratio sa biciklom na kome su ponovo sve žbice bile na broju,
Jovan se već bio spakovao, a sva deca iz komšiluka su bila tu, zabavljajući
se proučavanjem naše bajkerske opreme. Ubrzo su i moje bisage bile montirane,
kaciga na glavi, multivita u bidonu, nova snaga u mišićima, i zadovoljstvo
što ću po prvi put videti planinu o kojoj sam toliko lepog slušao (Jovan
je već pre bio na Tari). Prvih 13 kilometara do Perućca proteklo je
vrlo brzo i lako. Desno od nas bila je Drina, levo se uzdizao masiv
Tare.
Jone:
U Perućcu smo se odmorili na mestu na kome reka Vrelo završava svoj
kratki put kroz vlažno zelenilo. Za nju kažu da je duga godinu dana:
od mesta na kome izvire (odmah jaka i bujna) pa do vodopada kojim se
ruši u Drinu, duga je tačno 365 metara.
A još pre Perućca
su sa one strane Drine počela da nas prate sela srušenih i spaljenih
kuća, bez vrata, bez krovova, bez stanovnika. Na toj tamo strani su,
avetinjski prazna, lila usred dana iz svojih slepih prozora noćnu senku
na vodu, tamnila sunce kad bi se probilo iza oblaka, dizala hladne strukove
vetra nad obalama. Na toj tamo drugoj strani je gde-gde iznad ruševina
u brdo pokazivalo oprljeno minare - svet na ovoj strani Drine reći će
da se tokom rata iz njih i iz pogodnih kuća nemilice pucalo na ovamo
(a neki će dodati da je bilo i od ovamo na tamo). Na ovoj ovde strani,
na jednom usamljenom mestu uklještenom između vode jezera i visokih
čuka razmahanih na ovoj ovde strani i na onoj tamo strani, stoji uz
put mermerna ploča da ispriča kako je tu neko, prolazeći tuda, izgubio
život od metka sa one tamo strane. Drina je odavno odnela zvuk tog pucnja
i isprala obalu, a ostavila ploču i ostavila na onoj tamo strani zidove
i krovove koje nije mogla, ili nije htela da dohvati. Tako se preko
vode mrko gledaju na ovoj strani od muke skvrčena ploča i na onoj strani
od samoće i bez dodira ljudske ruke podivljale, ćorave kuće.
Sashav:
U jednom trenutku spazili smo nešto visoko gore, usečeno u litice,
što je nesumnjivo bio nekakav put. Složili smo se da je to put
kojim neizostavno treba proći, ako ne sada, onda nekom drugom
prilikom. Ubrzo smo saznali da je to put koji od Perućca vodi
do Mitrovca na Tari. Kada smo stigli do brane HE Bajina Bašta,
gde je i raskrsnica puteva za Predov Krst i Mitrovac, kiša koja
je do tog trenutka uglavnom samo pretila, počela je da pada.
Izvadismo kabanice i produžismo pravo, obalom
jezera
koje vijuga između najdivljijih
delova Tare na jednoj strani i bosanskih planina na drugoj.
|
Jezero Perućac i početak kanjona Drine.
Negde napred, u tesnacu, sa leva se
uliva kanjon Dervente.
|
Tu i tamo poneki
čamac, poneki ribolovac, asfalt kojim vozimo je sve uži, divljina oko
nas sve više buja.
|
Od jezera se odvajamo u uskom i vijugavom
kanjonu reke Dervente, na čijem početku napokon moramo da pređemo
i na brdski prenos. Uzbrdica je od samog početka prilično jaka,
čak i pre nego što stignemo do poslednjeg sela na putu ka najdivljijem
delu ove planinske lepotice. Nakon pomenutog sela, Rastišta, čeka
nas još 8 km uspona, dobrim, ali strmim asfaltom, kroz jednu od
najlepših kombinacija mešovitih šuma i livada koja u ovoj zemlji
postoji. Tog petka ambijent je bio izrazito mističan, sa pramenovima
magle koji su se provlačili između obližnjih vrhova. Kiša je na
momente bila prilično jaka, tako da je, imajući u vidu i težinu
uspona, teško bilo u pravom smislu uživati – trebalo se nekako
dokopati suvog i toplog doma na Predovom Krstu.
Jone:
Sad je na mene bio red da ostanem bez žbice: puc! Uzbrdica
- to je prilika kada žbice zadnjeg točka natovarenog bicikla vole
da izvrše samoubistvo. I kao što reče Saša, obično je to na onoj
strani na kojoj je veće uvijanje, tamo gde su zupčanici zadnjeg
pogona. A to znači da nema menjanja žbice bez skidanja zupčanika.
Točak je počeo tužno da cvili, primetno šepajući i kačeći kočnicu.
Ipak se još moglo voziti, stoga sam se pravio da se ništa nije
desilo i nastavio dalje.
|
U kanjonu
Dervente |
Potom se pojavio novi problem: odjednom mi
je, verovatno sa neke grane na kojoj je svio gnezdo i sa koje je vrebao
namernike koji ništa ne slute, u uho uleteo refren:"Zlatibore
pitaj Taru, da li pamti ljubav staru". Svakako ga je neko, želeći
da ga se otarasi, neodgovorno i surovo izbacio iz kola i ostavio u šumi,
gde je potom potpuno podivljao. Prvih par minuta se ponašao fino, ali
je onda kao komarac, kao dosadna muva, kao bumbar, počeo da testeriše
iznutra dok su u pozadini, tirirrititit-titi-rrumpa-rrumpa-titi, mrmljale
trube i tromboni. Pokušao sam da ga odagnam sa "Satisfaction" od VIS
"Rollingstones" - nije vredelo. Onda sam probao sa vokalnim solistom
Bobom Dilanom i "Hey Mr.Tambourine man" - ništa. Nije uspelo ni sa Pletersima,
ni sa Elvisom. Seviljski berberin? No. "Na lepom plavom Dunavu"? Najn:
"Zlatibore pitaj Ta-ru". "Oči
čornie?" Njet. "Cucu-rru-cucu paloma", u izvođenju VIS "Los Panchos
con Mariachi"? ZLATIBORE PITAJ TARU! (Iz
nekog razloga su ga "Los Panchos" naročito razbesneli.) U očajanju sam
potegao VIS Bijelo Dugme i "Đurđevdan". Ma kakvi: "Zla-hatibore,
pitaj Ta-haru, da-ha li pamti lju-hubav sta-haru..."
Zanemoćao, na kraju sam prestao da se branim...
i onda utvrdio da prokletinja čak i pomaže: "...zlatiborepitajtaruzlatiborepitajtaru..."
- ostadoše iza mene neki strmi delovi; "...zlatiborepitajtaruzlatiborepitajtaru..."
- eto nas kod izvora, gotovo na polovini puta; "...zlatiborepitajtaruzlatiborepitajtaru..."
- i eto nas bogami već na lakšem delu, u blizini Predovog krsta. Tu
je refren odlučio da se ponovo premesti gore u granje, odakle me je
netremice posmatrao. Trudio sam se da ne pravim nagle pokrete koji bi
ga mogli naterati da ponovo reaguje agresivno.
|
Sashav:
Posle bezbroj serpentina i nadanja da je to tu, odmah iza naredne
krivine, nenadano su iz magle iznikle mala planinarska kućica,
objekat u izgradnji pored nje, i motel u kome je odsela grupa
planinara iz beogradske Pobede. U tom trenutku, onako umornima
i mokrima, delovalo nam je da smo – spaseni.
Jone:
I kako da ne budemo zadovoljni? Posebno ja - uspon
se ipak srećno i fino završio, posle svega sam osećao da mi se
glava konačno ohladila a snaga vratila, opet je sve bilo Zlatibore
pit... opet je sve bilo u redu.
|
Sashav:
Predov Krst je razmeđe grebenova koje se nalazi u najzabitijem delu
Tare, okruženo sa svih strana krivinom Perućačkog jezera na Drini, potpuno
mimo puteva, u poslednjem carstvu medveda u ovoj zemlji. Tuda niko ne
prolazi, osim ljubitelja prirode koji su s predumišljajem krenuli u
dotičnu oazu, šumara i graničara (granična linija SRJ prolazi na par
kilometara odatle). Sa Predovog Krsta postoji makadamski put dug oko
20 km grebenom Tare do Zaovinskog jezera i Mitrovca, koji svakako treba
proći neki put kada to vremenske prilike budu dozvoljavale.
Nakon popodnevnog sušenja u toplini motela
na Predovom Krstu i pasulja za večeru (koga je bilo preostalo taman
za nas), između varijante guranja u prepunoj planinarskoj kućici preko
puta motela i spavanja na podu nedovršenog novog planinarskog doma u
susedstvu, verujući u kvalitet svojih vreća za spavanje, opredelili
smo se za drugu varijantu (ni u motelu više nije bilo slobodnih ležajeva).
Jone:
Zahvaljujući angažovanju i spretnom pregovaranju profesora Nemanje,
vođe puta planinara "Pobede", dobili smo od majstora dozvolu da prespavamo
tu. Dobili smo i po jedna nova-novcijata vrata koja smo uneli u jednu
od prostorija i položili ih na betonski pod. Potom smo na njih stavili
vreće i (umesto jastuka) zamotuljke odeće. Tako su nam kreveti bili
spremni. Bilo je udobnije nego što zvuči, ali je problem bio u tome
što smo do kasno uveče morali da kroz otvor u zidu (u kome su ustvari
trebalo da se nalaze jedna od naših vrata) slušamo kako majstori u susednoj
sobi malterišu, testerišu, lome pločice... Nije pomoglo ni to što smo
vrata, pre nego što smo legli na njih, uredno zaključali ključevima
koje smo zatekli u bravama.
O
vidicima i medvedima
Kada se od motelčića
i nekadašnje šumarske kuće (lepe brvnare, sada takođe pretvorene
u mesto za boravak gostiju sa par velikih soba, sa drvenim krevetima
na sprat, sa majušnom kuhinjom i sa trpezarijom u koju taman stane
sto za desetak ljudi koji ne mare da sede stisnuti) krene šumskom
stazom na sever, posle par kilometara odjednom se izbije na komad
otvorenog neba. Treba proći pored usamljene brvnare u kojoj su
snimljeni neki od kadrova filma Branka Lalovića, "Ptice koje
ne polete", i preći još par desetina metara da bi se došlo
do drvene ograde i do ruba nečega što se sluti kao ivica ponora.
Ipak, sve do ograde se ne može videti šta je iza. A onda se pogled
u jednom jedinom trenutku fantastičnog leta, prvo niz liticu a
onda niz gusto obrasle strme padine, sunovrati devet stotina metara
i padne u jezero. Ovo mesto se ne zaboravlja.
Kad se pribere od
prvog utiska i počne pribranije da razgleda, može se dole, duboko
ispod nogu, uočiti blaže nagnuti teren - ali divlji i zarastao
u gustu, neprohodnu šumu. To je veliki rezervat medveda, njihova
srećna zemlja na planini Tari. No, koliko god bio velik, medvedi
za granice ne mare. Zato u seocima koja se nalaze malo niže niz
Taru i malo bliže rezervatu, često bude "bliskih susreta".
Otuda i desetine priča i anegdota vezanih za dogodovštine sa medvedima.
Evo nekih, koje mi je svojevremeno ispričao Rade Krsmanović, planinar
iz "Železničara" i (kad god nađe vremena), meštanin
Rastišta:
- jednom domaćinu
se mečka bila navadila na šljive. Svake noći je pustošila po neko
drvo u šljiviku, a on ujutro sabirao štetu. Računica je bila prosta,
pa je ubrzo odlučio da je sa puškom sačeka i uhvati na delu. Lov
na medvede je u ovom kraju zabranjen, ali ko će pa da vidi usred
mraka? Uostalom, nije planirao da ubije, nego samo da zastraši
lopova i oduči ga od te rabote. Već prve noći je dočekao "gosta"
i pustio ga da se popne ne drvo. Kad je ovaj počeo već uveliko
da se gosti šljivama, domaćin se privukao i odozdo ga sprašio
sačmarom. Potom je pobegao do kuće, da odatle gleda šta će dalje
biti. Mečka se smandrljala sa drveta i držeći se šapama za tur
odgegala u šumu, stenjući poput čoveka: "Uh, uh, uhuhuh..."
- u jednom selu su
pred prvim kućama dva prijatelja ugledala meče. Jedan je, budući
radoznao i raspoložen za zabavu, odmah počeo da trči za lopticom
krzna, ne mareći za upozorenja drugoga da je majka možda negde
u blizini. I zaista, mečka je izjurla odnekud i razjarena stala
da ganja ovu dvojicu. Bila im je već za petama kad su ustrčali
uz nekakakav jendek koji je nju malo usporio. To je jedan od prijatelja
iskoristio da zgrabi prvi veliki kamen koji se našao pri ruci
i odozgo je, dok se pela iz jendeka, iz sve snage raspali po glavi.
Neka druga životinja bi posle toga ostala na mestu mrtva, ali
mečka se samo našla u kratkom nokdaunu. Malo se teturala, onda
otresla glavom i nastavila da ih progoni, još bešnja nego što
je bila. Više nije bilo nijednog kviska koji bi se mogao iskoristiti
u ovoj trci, i situacija je postala krajnje kritična. Prijatelji
su se najzad razdvojili, a mečka nastavila da trči za onim manje
srećnim. Taj se u panici zaputio ka najbližem dvorištu. Tik iza
njegovih leđa sevale su kandže i zubi razgoropađene mame (znate
one pokrete u crtaćima kad su krokodil, akula, ili u najboljem
slučaju ogroman pas, za petama junaku?) U trenutku kad ga je mečka
stigla i zamahnula da ga najzad odalami, on se, prolazeći kroz
kapiju, spotakao o nešto i pao. Mečka je pala preko njega i oboje
su, kotrljajući se jedno preko drugoga, upali u dvorište. Nesrećnik
se ipak prvi snašao i uspeo da pobegne u kuću na kojoj su, čujući
urlikanje i vrištanje, već bili otvorili vrata.
- dok je ispred kuće
pekao palačinke, domaćin je u udaljenom kraju dvorišta primetio
medveda. Iz šale mu je bacio palačinku, a ovaj ju je u slast pojeo.
Posle toga je medved danima, redovno i uvek u isto vreme, dolazio
na palačinke.
- nekom seljaku je
dosadilo da mu medved satire živinu, pa je ozidao čvrst kokošarnik
i zatvorio ga jakim drvenim vratima, koja je noću zaključavao
lancem i katancem. Ali posle samo nekoliko dana, kokošarnik je
bio poprište pravog masakra: medved se tokom noći popeo na krov,
poskidao crepove i kroz rupu uskočio unutra...
|
|