24. jul '99.
Predov krst - Perućačko
jezero - Mitrovac (28km)
Sashav: Na naše razočarenje, subotnje jutro je
bilo još gore od prethodnog popodneva i večeri. Kiša je lila kao iz
kabla, toliko jako da su nam se stvari propisno natopile već pri prelasku
onih par stotina metara koliko nas deli do motela, gde smo opet seli
da smišljamo kako dalje. Bilo je jasno da se po takvoj kiši ne može
nikud, i već smo slutili jedan dosadan dan u TV sali motela uz vokmen
i čitanje, a pomisao na ponovno spavanje na betonskom podu doma u izgradnji
delovala je stvarno deprimirajuće.
Jone: Buđenje
u goloj betonskoj prostoriji, u hladnom, mračnjikavom sivilu kišnog
jutra koje ulazi kroz mali prozorčić visoko na zidu... bljak. Ali čim
se ustane, najgore je prošlo; onda se može otići do motela, na čaj koji
ljubazni konobar služi pevušeći sebi u bradu: "Zlatibore,
pitaj Taru..."
Sashav: Međutim,
nešto iza podneva, naše molbe su uslišene, i kiša je, nekim čudom –
stala! Ne čekajući da se više sile predomisle, natovarili smo stvari,
i strmoglavili se niz put na kome smo prethodnog popodneva skoro "ispustili
dušu". Da nam nije bilo kabanica da nas zaštite od vetra, posmrzavali
bismo se. Temperatura nije bila ni nalik letnjoj, ali je barem bilo
suvo.
Iako smo imali u planu
da prođemo grebenom Tare preko Zaovina do Mitrovca, na ovakvu
izmenu maršrute jednoglasno smo se odlučili pri pomisli da se
makadam koji kroz šumu dotle vodi verovatno dobrim delom pretvorio
u kaljugu. Ovako nam je predstojao potpuni gubitak visine (do
brane kod Perućca), a zatim ponovno penjanje na planinu, mada
nas je fantastičan prizor puta ka Mitrovcu, usečenog u stenu visoko
iznad Drine, inspirisao da u susret tom usponu hrlimo sa radošću.
Jone: Osim toga, sjajan, sjajan spust putem
kojim smo se prethodnog dana peli, vredeo je svakog metra kasnijeg
napora. Dok smo jurili naniže, mučeći se neprestano oko večite
dileme kod ovakvih nizbrdica - uživati u brzini i krividanju ili
u okolini - sve je izgledalo drugačije nego prilikom prvog prolaska.
Kad smo se prethodnog dana peli tuda, divili smo se jednom od
najlepših šumskih predela koji se može videti u našoj zemlji;
na spustu smo uživali u mekim zelenim dolinama koje su se samo
za nas pojavljivale u korenovima brda, i u krivinama omekšanim
i utabanim za nas belim paperjem magle. Zaista bi bila prava šteta
propustiti bilo koji od ova dva tako posebna doživljaja. |
Fantom u tunelu:
Saša jezdi niz kanjon Dervente
|
Spust sa Predovog krsta
Penjati se odozdo bilo je isto toliko
lepo koliko i spuštati se. |
Sashav: Nova
uzbrdica donela je novi napor, ali i fantastične nove poglede, puno
materijala za slikanje (na žalost, po tmurnom danu), a pedalanje naviše
nas je i propisno zagrejalo. Ovaj uspon je po nagibu lakši od onog na
Predov Krst, tako da smo do Mitrovca, uz lagano gustiranje prelepog
puta, brzo stigli.
Jone:
Dok smo još bili na putu pored Perućca i gledali naviše, procenjujući
težinu onoga što nas čeka, poglede nam je privlačila jedna (i
jedina) usamljena građevina, kao orlovsko gnezdo okačena negde
na polovini visine litice. Ličila je na neki od onih tajanstvenih
zamkova iz avanturističkih filmova, na mesto u kakvo neizbežno
ulete Džejms Bondovi da naprave pokolj među lošim momcima i izbave
damu, nuklearku, zlato, formulu, predsednika, ili šta je već na
meniju. Kasnije se ispostavilo da nas put vodi baš pored nje,
pa smo se uverili da je zaista tačno ono što nam neko reče dole:
radilo se o maloj fabrici cementa. Uzidana u stenu, ograđena žicom
i naizgled napuštena, verovatno je to fabrika cementa sa najatraktivnijim
pogledom u ovoj zemlji. Izgleda da je svu svoju proizvodnju odmah
bljuvala oko sebe: daleko ispred i iza nje sav je ljuti kamen
na desetak i više metara iznad puta bio zaliven i ukroćen koprenom
betona. Ispod se lako mogla nazreti svaka neravnina, svaki nabor
žive stene, svaka kamena glava koja se žestoko borila da se ponovo
probije na svetlo dana. Izgledalo je ustvari da kamen u toj borbi
pobeđuje: beton je poprimio njegovu boju i bio polako upijan u
ono što je hteo da pokrije, tako da smo u početku mislili da gledamo
stenje čudno stopljenih površina.
|
Uspon na Mitrovac:
polako pada jedan po jedan red serpentina
|
|
|
|
Prosto se mora ponoviti: put od Perućca
do Predovog Krsta i put od Perućca do Mitrovca, spadaju u kategoriju
"obavezno" za svakoga ko traga za lepim vožnjama. Oni imaju sve
što je potrebno za neokrnjenu perfekciju: mir, atraktivnost, divan
prilaz, divan tok i dostojan završetak. Zanimljiivo je i da je
glavni put kojim se ide na Taru i koji svi znaju - onaj od Bajine
Bašte do Kaluđerskih bara - sa podlogom od kocke, a ova dva su
prekrivena dobrim asfaltom.
|
A različitih su karaktera: put za Predov Krst voli senku, sigurnost
šume i skrivenih malih uvala, miris zemlje i trava; on mirno kreće iznad
vode Dervente u njenom uzanom kanjonu, i kroz tunel se ćutke penje u
magle i vrhove Tare. Kad namernika dovede dokle je trebalo, sklupča
se tiho ispred praga, čekajući neće li nekome zatrebati da se po njemu
vrati jezeru i Bajinoj Bašti. Put za Mitrovac je žustar, otvoren pogledu,
otvoren daljinama u kojima se iza jezera i brane - koji ostanu daleko
ispod - do u beskraj gnezdi red za redom izmaglicom ocrtanih grebenova
i vrhova. Taj ne misli na zimu, sneg i led: penje se strminama i po
ivici ambisa, ne plašeći se da će se negde okliznuti i strmoglaviti
u jezero. Svojim krivinama brblja i začikava dok žuri kroz krš, ali
ostavlja, poput puža, sluzavi trag tucanika tamo gde je dublje zaparao
stenu da bi se zadržao na litici.
Još malo:
pogled ka Bajinoj Bašti, dole levo se
vide kuće u Perućcu |
Sashav:
U Mitrovcu nas je dočekala gusta magla čiji su se pramenovi provlačili
kroz nestvarno lepu četinarsku šumu. Posle raspitivanja u lokalnoj
piljarnici potražismo prenoćište u Lovačkom domu. Ispostavilo
se da je to bio pun pogodak, jer smo dobili uslugu na hotelskom
nivou (tople, čiste sobe, tuš s toplom vodom), po smešnoj ceni
od 76 dinara po čoveku (još s doručkom). U svakom slučaju, Lovački
dom ima toplu preporuku kao idealno prenoćište na Tari, čak i
ako lovite samo gljive ili možda živopisne pejzaže.
|
Tako se završio još jedan dan u magli, sa nadom da ćemo se sutra probuditi
uz mogućnost da nešto zaista vidimo, a možda i stignemo mnogo dalje
nego prethodna dva dana.
Masiv
Tare se nalazi u zapadnom
delu Srbije. Sa severozapada je ograničen rekom i kanjonom Drine,
a sa jugoistoka dolinom Kremne i reke Ćetine (Đetinje). Na toj
strani se Tara spaja i sa ograncima Zlatibora. Masivi Tare,
Crnog vrha i Zvezde nad srednjim tokom Drine obrazuju u dužini
od nekoliko desetina kilometara jugoistočni zid kanjona Drine.
1988. godine Tara je proglašena za nacionalni park.
U
ovoj oblasti je nekada davno živelo (iako nije moralo - stoga
svaka im čast) Ilirsko pleme Autarijata. Od njih potiču današnja
imena Tare, Drine, Čigote... U vreme Vizantijske kontrole Balkana
Tara je, sa kanjonom Drine i Rače, bila najsevernija granica
carstva, nepristupačna (mauntin bajkovi još nisu bili pronađeni)
i pogodna za odbranu. Mnogo kasnije ovde se naseljavaju Srbi
iz Hercegovine, Crne Gore i istočne Bosne. Posle oslobađanja
od Turaka doseljava se i srpski živalj iz Starog Vlaha. Duž
srpsko-turske granice na Tari podižu se karaule u Jagoštici,
Mokroj Gori i Šarganu.
Kanjon
Rače: još jedna od vrednosti
Tare, praznik za ljubitelje prirode. Vrelo Rače se nalazi na
nadmorskoj visini od 520m. Desnu stranu kanjona prekriva prašuma
brdske bukve, sa stablima visine preko 35 metara, prečnika i
do dva metra. Do kanjona se može pešačiti od manastira Rača,
ili sa Kaluđerskih bara.
Jezero
Perućac: od brane HE "Bajina
Bašta" počinje jezero Perućac, dugačko 54km. Jezero se
kroz izvanredni kanjon Drine prostire sve do Višegrada. Do prošle
godine je ispred hotela "Jezero", u neposrednoj blizini
brane, polazio brodić koji je putnike vozio čitavom dužinom
ovog atraktivnog vodenog puta, i za otpirlike tri sata stizao
u Višegrad. Posebno bi za one koji putuju biciklom bila sjajna
kombinacija sa plovidbom do Višegrada i potom povratkom u Srbiju
preko Dobruna. Posle se preko Kotromana, Šargana i Kremana (ili,
za ambicioznije, od Kotromana uz Beli Rzav) može vratiti na
Taru (zatvarajući na taj način pun krug oko nje) ili izaći na
Zlatibor, a može se i preko Ruda otići za Priboj, Prijepolje,
Pljevlja... Na žalost, ostaje samo nada da će iduće godine,
sa odlaskom Miloševića, i brodić ponovo početi da vozi na pomenutoj
relaciji.
|
|