25. jul '99.

Mitrovac - oko jezera Zaovine - Mitrovac - Kaluđerske Bare
- Kremna - Dobrun - Bijelo Brdo (95km)

Jone: Onako kako su nam magla i kiša pretile prethodnih dana, tako su nastavile i ovog. Od ranog jutra je nebo mirisalo na vlagu, a oblaci su bili polegli po krovovima kao prepunjeno kravlje vime na vedricu. Samo se čekao nečiji neoprezni pokret rukom, malo jači govor ili smeh, pa da odozgo poteče. Tako je izgledalo - a opet, ni sunce se nije dalo u toj teškoj borbi. I upravo kad smo krenuli ka jezeru Zaovine, probušilo je sivu gumarabiku iznad nas i stalo da sipa na svet svoje sjajno blago. Radovali smo se tome, naravno. Već sam bio zaboravio tegobe koje mi je donelo prvog dana, i ponovo ga se uželeo.

Na prestolu iznad Zaovina

Žbica na zadnjem točku mog bicikla još nije bila zamenjena, već drugi dan sam vozio tako. A nisam imao ni zadnju kočnicu - morao sam da je pošaljem na odmor da ne bi bilo struganja i cijukanja svaki put kad deo prilično pijane felne zakači kočione gumice.

Zaovine su reverzibilno akumulaciono jezero, oblika pomalo nalik otisku kokošije noge. Taban je odmah iznad brane Lazići, odatle duge radoznale kandže na nekoliko mesta duboko zalaze u tkivo Tare. Oko čitavog jezera se može obići asfaltnim putem (samo je jedan kratki deo prekriven makadamom).

Vožnja je bila potpuno zadovoljstvo od samog starta. Najpre smo kroz kratki komad šume izbili na lepu travnatu dolinu sa nešto malo razasutih kuća, potom blagom nizbrdicom ponovo zašli u šumski mir, u salatu od zimzelenog i listopadnog. Četiri kilometra spusta, i stigli smo do raskrsnice na kojoj počinje i završava se prsten puta oko jezera. Mi smo odabrali da krenemo na levo, u smeru kazaljke na satu. Posle se pokazalo da je tako i malo zgodnije, jer nam je onaj oko kilometar dugi komad makadama naišao kao nizbrdica, a da smo krenuli na desno morali bismo da se po njemu penjemo.

Sashav: Negde u neposrednoj blizini tog makadamskog dela trebalo bi da put od Predovog Krsta izbija na Zaovine. S obzirom da se odatle ka severozapadu prostiru divlje, živopisne, naizgled nenaseljene šume, ta trasa svakog pravog avanturistu neodoljivo privlači. Radujem se već pri samoj pomisli da bi nam se naredne sezone mogla pružiti prilika da celu jednu (malo veću) bajkersku turu posvetimo Tari. Lovački dom je idealna "baza", jer je Mitrovac nekako centralno postavljen u odnosu na zanimljivosti ovog planinskog raja.

Jone: Nizbrdno je bilo i na sledećih tri kilometra, sve do brane. Bio je to sjajan, malo strmiji spust kroz svetlu paru koju je, grejući se lagano, ispuštala velika zelena životinja pod nama. Put je kroz raskošni borovnjak padao oko strmog useka jedne od "kandži" jezera. Ta je doduše bila ostala bez vode ali smo, kad god je tkanje granja bilo ređe, mogli onde gde su se kandže spajale nazreti svetlucanje vlažnog plavetnila.

Zanimljivost i zaštitni znak jezera su svakako njegove strme obale. Zbog toga što se nivo vode stalno menja, na njima se u šljunkovitom i muljevitim tlu formiralo na stotine tankih linija koje poput izohipsi na nekoj topografskoj karti, ili poput finih metalnih niti pod rukama kujundžije, verno prate svaki nabor i krivinu podloge, ostajući paralelne jedne drugima. U vreme kad smo mi prolazili tuda, površina jezera je već bila više od petnaest metara ispod najvišeg nivoa. Zato smo mogli da se čudimo neobičnom tkanju ravnomerne širine, na koje se oko uhvati kad god iz zelenila izroni na obalu. Tu i tamo su se na njemu mogli videti i patrljci stabala, ostaci davno potopljenog i udavljenog drveća koji su, eto, ponovo bili oslobođeni iz svog vodenog groba. Mulj ih je odenuo u crvenkasto-mrku boju truleži i oni su na neobičan način, poput bakarnih šnala i toka, ukrašavali tu mrtvilom i šljunkom izvezenu lentu kojom se zakitilo jezero.

Do brane se može još uživati i u pogledu na par malih, sanjivih alpskih dolina koje počivaju u dubini ispod leve strane puta - blistavi travnati smaragdi na čupavom zelenom tepihu, na šumskom krznu koje kroz kroz tajanstvene dimove magle lazi prema vrhovima brda.

Brana Lazići je visoka oko sto metara i podignuta je iznad iznad sela po kome je dobila ime. Selo je i u ogromnoj senci uspelo da sačuva svoja zelena dvorišta i mrke vajate, svoje svetle padine i drvene ograde, ali se za svaki slučaj, pametno i oprezno, drži malo po strani od nogu betonskog džina.

U velikom jezeru se, tamo gde brana završava svoje inaćenje sa vodom i predaje smenu steni, mogu videti kavezi ribnjaka kalifornijske pastrmke. Rekoše nam da se tu riba može kupovati i na malo. Odatle kroz ožiljak u brdu kreće strm uspon koji nas je odvukao od vode do mesta na kome smo, posle gotovo četiri kilometra, izašli na divan komad zatravljenog grebena. Šuma i krš su ostali ispod nas, a niz livade ispod puta je pogled kao po maslacu klizio do ponovo uhvaćene, ali sada udaljene i potonule srebrne linije života na širokom, svetlošću oznojenom plavom dlanu. Beše to mesto kome se nije moglo odoleti, i mi smo se sa svom potrebnom ozbiljnošću upustili u novi predah i sidrenje laktova u travu visokog prestola - dva kratkogaća kralja iznad Zaovina. Čitav svet je bio naš, a bilo je beskrajno lako vladati njime i kontrolisati ga sada kada smo mogli da ga obuhvatimo jednim pogledom (bar onoliko do koliko nam je bilo stalo, dok smo nasmešeno žmurili i gledali u sebe koliko i iz sebe). Bilo je lako kad smo imali sve te krilate čauše da kruže ispod nas u našem prozračnom vazduhu i nose poruke koje je svako od nas samo sebi slao. Bilo je lako kad smo imali sve te meko osvetljene vrhove, da na njih postavimo vojske radosnih damara, tvrđave skladno naslaganih misli, topove okuražene i isčišćene volje, đulad prijatno zaokrugljenih, jasno izlivenih želja.

Jednom se moralo i sići u obilazak tog kraljevstva. Pa smo sišli; potom se opet peli. Opet silazili. Još jednom se peli, još jednom silazili. Peli se. Prošli onaj komad makadama, prošli selo, sela, potok, potoke. Vratili se jezeru. Išli preko niskog mosta, na onom kraju gde široka voda nestaje uz uzanu vodu u brdu. Peli se. Izgubili pojam o uzbrdnom i nizbrdnom, o levom i desnom. Kad smo već prestali da razlikujemo vodu i nebo i kad smo već, smešeći se, sumnjali da glavama rijemo i jedno i drugo, stigli smo do raskrsnice na kojoj smo počeli ovo magično kruženje. Vratili smo se u Mitrovac stomaka teških od masnih vidika, pravo pred piljarnicu od koje tamo počinje svaki put.

Čitav krug oko jezera iznosio je 33 kilometra. Seli smo na klupe ispred piljarnice da mažemo na hleb i jedemo malo ovoga i malo onoga, uz malo jogurta. Naročito jogurta: za sir i kajmak kod seljaka svako će se dosetiti, ali ko dođe u ove krajeve a ne proba obični industrijski jogurt, mnogo je propustio. Prodaje se u plastičnim bočicama od pola litra, mlekara Tara. A unutra, u kao kiselo mleko gustoj, bogatoj beloj mećavi, spakovana čitava planina - svako drvo, svaki potok, svaka trava. Obogaćeno vazduhom, pasterizovano vidicima - izvol'te.

Gozba je bila u punom jeku, svijetla sečiva naših noževa su siktala a peteljke papričica i glave paradajza letele oko nas uz potmule krike, kad su se iz šume pojavila četiri momka prekrivena blatom, na biciklima prekrivenim blatom.

Alpska dolina nadomak Zaovina

Naravno da smo u deliću sekunde bili hipnotisani jedni drugima. Čak i u Beogradu se često se dešava ista stvar - kako je tek kad se pedalaši sretnu na nekom mestu kao što je ovo, može se zamisliti. Upoznavanje je teklo onako kako je to uobičajeno kod normalnih i zdravih kučić... biciklista: faza jedan se sastojala od bacanja kratkih pogleda ispod oka, u fazi dva su oni prošli pored nas a mi se diskretno osvrtali da ih vidimo; u fazi tri smo prešli na međusobno njuškanje i njuškanje bicikala i opreme.

Posle je već došla na red i verbalna komunikacija: momci su bili iz Gorske službe spasavanja (eno ih na www.gss.org.yu), i trudeći se da potroše silnu energiju i održe maksimalnu kondiciju koja je potrebna za ovakav hobi, letovanje su provodili penjući se skoro svakog dana iz Bajine Bašte na Taru i uživajući u jurnjavi po njenim stazama i bogazima.

Na kraju poželesmo da im tutnemo u džepove adresu sajta. Kad im pomenusmo da postoji eto tako jedan sajtić na temu bicikala i putovanja biciklom, rekoše nam da su i oni čuli za jedan sličan: "Samo, koliko znamo to su nekakvi teški fantomi, ektremisti koji skaču po stenama, imaju strava bicikle sa full-suspenzijama i tako to... kako se ono beše zovu... valjda fribajking ili tako nešto... jeste, jeste - 'Fribajking'."

Odmah sam na lice navukao najsuroviji mogući izraz, čija je životinjska snaga prevazilazila čak i mogućnosti onog potpuno opremljenog i sponzorisanog tipa u reklamama za "Lucky Strike". Po dubokim, suncem opaljenim ožiljcima na mom markantnom čelu moglo se videti da sam mnogo toga preturio preko glave, i da je mnogo koji vučiji čopor ostao u crno zavijen posle susreta samnom. Zavrnuo sam rukave na majici i zategao bicepse. Stavio sam nož u zube. Svakom ko me pogleda moralo je na prvi pogled biti jasno da na svom biciklu sa titanijumskim ramom imam i prednju i zadnju suspenziju sa gasnim amortizerima punjenim unikatnim gasovima samog Majkla Džordana. Saša je za to vreme napravio i pojeo vegetarijanski sendvič od bukove kore i šišarki, obrisao usta komadom šmirgle, onda našao par zgodnih šiljatih kamenova i posvetio se pranju zuba. "Fribajkeri? A da, mi smo ti...", procedili smo škrto.

Kad smo se rastali od potresenih GSS-ovaca i krenuli put Kaluđerskih Bara, dan je već bio uveliko odmakao. Dvadeset kilometara po asfaltu je brzo prošlo u stalnom goredoliranju po grebenu. Mitrovac i Bare su na skoro istoj visini, ali put između njih nije... U početku ima više nizbrdice, pri kraju više uzbrdice, uključujući jak uspon na poslednjem kilometru.

Sashav: A taj put, naročito u onom delu bliže Mitrovcu, preseca bezbroj šumskih staza, neke s putokazima, neke bez, koje kao da tvore grandiozni lavirint kroz ambijent poput onog iz filma "The Legend". Ako tragate za lepim šumskim putevima, ovo je jedan od onih kojima morate barem neki put u životu da prođete. Prvih desetak kilometara od Mitrovca pedalao sam kao u transu, ne primećujući diskretna talasanja terena, zverajući levo i desno, zastajkujući gdegod bi želja da se udahne pramičak izmaglice koji se šćućurio između borova postajala neodoljiva. Na momente mi je bilo žao što nismo boravak na Tari produžili za još jedan dan, kako bismo provukli našu bajkersku nit kroz sve zavijutke tog ogromnog zimzelenog lavirinta, pokušavajući da mu sagledamo početak i kraj i proniknemo u suštinu. Ali, već smo dovoljno kasnili za planom, i želja da se iskoristi svaki minut relativno dobrih meteoroloških uslova da se što dalje stigne, imala je prioritet.

Jone: U Barama smo prošli pored uvek lepog hotela "Omorika" i otišli da omirišemo atmosferu u bivšem planinarskom domu društva "Javor". U ovoj brvnari, možda najlepšoj na Tari, svojevremeno sam lepo proveo neke zelene, žute i bele dane, i nisam mogao da prođem a da je ponovo ne vidim. Njeno prizemlje, sprat i potkrovlje, tamne grede i prozori podeljeni u sitna okna, podsećaju, onako uramljeni u šumicu starih borova, na alpske planinske kuće. Ni unutrašnjost ne zaostaje. No pre nekoliko godina dom je iznajmljen privatniku i to, igrom slučaja, upravo večitom predsedniku "Javora", čuvenom Maretu (a čuven je između ostalog i po tome). Za mene to svakako više nije ono mesto kakvo je nekada bilo - PD "Javor" ako još postoji onda samo životari, mnogi planinari koji su bili redovni gosti prestali su da dolaze u dom, a priča o njemu je postala priča sa sto glava - nekome boravak prođe bez problema, a neko ode ljut. U svakom slučaju, bilo je otvoreno i skoro prazno kad smo stigli, noćenje je koštalo 50 dinara (po letošnjem kursu malo manje od 5 DM), a Mare je uključen u cenu, odnosno u trpezarijski nameštaj.

Oko devet kilometara spusta od Kaluđerskih Bara do Kremana je sjajan provod - strmo, brzo, vijugavo, širok put i dobar asfalt, lep vidik. Na raskrsnici u Kremni skrenuli smo desno, ka granici sa Bosnom i ka Višegradu. Onaj neplanirani boravak u Bajinoj Bašti je, naime, doneo još jednu korist: komšija naših vrlih domaćina nam je u jednom razgovoru umesto trase Kremna-Zlatibor-Prijepolje-Sopotnica (kako smo prvobitno planirali), predložio da od Kremne odemo na zapad do blizu Višegrada i potom okrenemo na jugoistok, ka Priboju. Pogledali smo na kartu, i ta ideja nas je odmah osvojila. Pored toga što nam se taj put činio izuzetno zanimljivim i nosio nas u kraj u kom još nismo bili, na njemu je bilo manje uspona a bio je čak i nešto kraći.

Nismo se pokajali: posle par kilometara ravnice i par kilometara laganog penjanja na Šargan, na narednih dvadeset i kusur kilometara uživali smo u spustu. Počeli smo brzom vožnjom do Mokre Gore. Nekoliko kilometara iza ovog mesta prošli smo našu i carinu RS (formalnost koja je potrajala koliko da nam pogledaju lične karte i upute par začuđenih pogleda), a potom načeli najlepši deo etape: klizili smo blagom nizbrdicom kroz izvanredni kanjon Rzava sve do raskrsnice kod Dobruna, 13 km od Višegrada, gde smo okrenuli ka Priboju. Pokazalo se da je kredit koji smo obezbedili usponom na Taru bio zaista velik, jer smo se od Kaluđerskih Bara do ovog mesta, na dužini od 35 km, uglavnom kotrljali nizbrdo. Nije ni čudo: Bajina Bašta - 257 m nadmorke visine, Mitrovac 1082, Kremna 748, Dobrun 400. Još nam je ostalo malo i za troškarenje do Priboja (385m).

Ova duga i lepa nizbrdica okuražila nas je dovoljno da počnemo da kujemo planove o noćnoj vožnji i stizanju na Sopotnicu po mraku, negde iza ponoći. Bilo je već kasno popodne, prilično teška vožnja oko Zaovina je ostavila traga na nama, do cilja smo imali još oko 70 kilometara... ali smo se osećali sposobnim da noćnom vožnjom nadoknadimo jedan dan kašnjenja. Uostalom ništa nije koštalo da pokušamo: i tako nismo znali gde bismo zanoćili, pa je bilo svejedno i ako baš ne stignemo dokle smo nameravali ;)

Početak vožnje ka Priboju doneo nam je uspon kroz šumovit teren. Seansa je ustvari obuhvatala i penjanje i česta KDSIV spuštanja, a to nas je usporavalo i umaralo, i cilj više nije izgledao tako dostižan. No prešli smo tek sedam kilometara od raskrsnice, kada je nestalo razloga da lupamo glavu oko toga: sat pre mraka su se pred nama u sparini odjednom nagojili preteći crni oblaci. Bilo je jasno da nas očekuje još jedna porcija kiše, ali je ovog puta vazduh mirisao i na gadnu oluju. Digao se bučan vetar koji je bacao prašinu u oči i odnosio leto, dovlačeći iz nekih tamnih budžaka jesen i hladnoću. Počeli smo uznemireno da se obaziremo oko sebe, tražeći gde bismo se sakrili. Kao za inat, prolazili smo kroz polja i slabašne lugove bez ijednog valjanog mesta da se zakloni glava. A samo što nas nije poklopilo: olujni sumrak se munjevito spuštao na nas. Onda smo na vrhu brdašca uz koje smo se upravo užurbano ispeli, ugledali kuću, pa još jednu. Selo - kao naručeno, kao izvučeno iz rukava u žestokoj kockarskoj partiji. Gotovo smo se i osećali kako da nekoga varamo :)

U neograđenom dvorištu pored puta ugledali smo senik i ženu koje je upravo silazila sa njega, noseći vile u ruci. Pojurili smo kroz omamu i šum padajuće bujice koja se valjda upravo bila spustila ispod hiljaditog metra visine, i koja je za cilj definitivno bila odabrala baš nas dvojicu. Imali smo još toliko vremena da pritrčimo ženi, mlatarajući rukama i objašnjavajući kroz štropot potopa koji se sada primakao na šesto metara iznad nas, da hoćemo gore, unutra. Imali smo i još toliko vremena da strgnemo bisage sa bicikala i sa njima se po merdevinama uspentramo do uskog otvora iza kojeg je mirisalo toplo seno. Lavina je za to vreme prelazila poslednjih sto metara do naših glava. Nismo joj sasvim izmakli - pokvasila nas je, oprljila nam temena, leđa, zadnjice i pete dok smo zatvarali poklopac za sobom, pre nego što se začulo BUP! BAM! i PLJUS!, pre nego što je svet potonuo u morske dubine.

Kad tako pada, onda obično bude kratko. Jeste bilo kratko, pola sata, ali onako pokvašeni i smrznuti nismo imali nikakvu želju da posle nastavimo put u noć koja se spuštala. Umesto toga smo se raspakovali i spremili za spavanje. Naša domaćica je došla da nas pozove u kuću. Sa zahvalnošću smo prihvatili i ušli da se ogrejemo pored šporeta, popijemo čaj ili toplo mleko. Utom je odnekuda stigao i domaćin, koji nam se od srca obradovao. Najpre se usplahirio zbog toga što smo se smestili na senik; nikako nije imao nameru da nam dozvoli da spavamo tamo, nego je želeo da noćimo u kući. A mi baš nismo bili voljni da po vlazi i hladnoći prenosimo sve one stvari, k tome smo odnekuda imali želju da spavamo upravo na senu. Posle dosta natezanja Lazar (tako se zvao) je popustio, ali je ipak s vremena na vreme kukao da će biti bruka i sramota za njega ako zaista prespavamo tamo.

Konačno smo saznali i gde smo se to obreli: mesto se zvalo Bijelo Brdo, zaseok Vagan. I bilo je to, po dubokom uverenju našeg domaćina Lazara, njegove žene i njegove majke, duboko istorijsko mesto: koju stotinu metara dalje bio je, naime, izdat pa uhvaćen Draža Mihajlović.

Veče je proletelo u živom razgovoru o svemu i svačemu. Pomenuše nam kako su ranije kod njih, na putu ka moru, znali da prenoće i stranci na biciklima. Kad to beše, kao da je večnost prošla od tada... Svako od ukućana nam je još jednom marljivo ispričao priču o Hvatanju Draže (o čemu smo samo mogli da slušamo) a posle je reč tekla o strahotama ovog poslednjeg rata u Bosni, o tome koliko je u njemu mladih iz tog kraja poginulo (o čemu smo samo mogli da slušamo). Sumanuti vrtlog je taj kraj ostavio bez i jednog muslimana, ali je malo onih kojima je život posle toga postao bolji. Ni Lazaru nije bolje - ustvari mu je mnogo gore - i on ume tiho da zažali zbog svega što se zbilo, zbog sve zle krvi i ludosti i na onoj i na ovoj strani. Naravno da se na kraju nije mogla izbeći i priča o tome koliko je taj rat bio glup, bespotreban i ružan, i koliko je velika krivica one dvojice njihovih tamo, onog trećeg onamo, i ovog četvrtog ovde (u čemu smo od srca učestvovali). Lazar je sada u najboljim godinama. I mada već izgleda kao pravi težak, završio je srednju školu i do pre rata radio u fabrici sedišta za automobile pred ulazom u Priboj, petnaestak kilometara od Vagana. Radili su za Fap, Tas... dolazile Švabe i planirali se još veći poslovi. Dok je bilo one Bosne, bilo je dovoljno kola koja ištu sedišta. Fabrika je vodila promućurnu politiku istih modela za muslimanske, pravoslavne i katoličke zadnjice, pa je tržište bilo i široko i voljno da se uguzi na njihove siceve. Sada nema ničega: posle rata se pokazalo da pravoslavnih zadnjica nema dovoljno za ekonomičnu proizvodnju, i njegova porodica preživljava zahvaljujući zemlji.