26-30. jul '99

Sopotnica - šta je to?

Tekst, fotografije: Jone

U najkraćem: rečica i istoimeno seoce na obroncima planine Jadovnika (Jadovika), visoko iznad uzane doline reke Lima i puta koji kroz tu dolinu vodi ka Bijelom Polju, i dalje ka moru. Odozgo se lepo vidi da je put u stvari džada kud prolaze Turci i trgovci: kad se čovek nađe na mestu sa koga se može ovako kontrolisati saobraćaj, odmah mu padne na pamet otvaranje SZR za hajdučiju, otimanje i promet robe široke potrošnje.

Već dosta godina unazad Nada Pešić iz beogradskog PD "Železničar" u Sopotnici organizuje letnji planinarski kamp i vodi planinare na zanimljiva pešačenja po bližoj i daljoj okolini. Kampuje se pod borovima ili jabukama u travnatom školskom dvorištu iz koga se pruža veličanstven pogled na brda sa suprotne strane doline. Na desnoj strani ta brda popuštaju stisak i sluti se mrgodni pristanak da Prijepolje negde u dubini otpočine uz njihove skute. Ali na levoj strani, ka jugu i Bijelom Polju, odmah iza visokog zuba Gradine - stražara na ulazu u Kumaničku klisuru, belega i začina u svakom vidiku odavde - posvuda štrče izlomljene linije grebenova i šiljata koplja vrhova. Isukanog oružja, u tihoj ali ljutoj borbi, kidišu zeleni džinovi na uzani prolaz kojim dotiče reka i otiče put, preteći da ih oboje zgnječe svojim orijaškim bokovima. Neizvesnost kojom se čelo natopi dok sa ulaza u klisuru pije dašak toplog južnjaka u penjanju - znak da se tuda još može proći - i nemirna slutnja mora, koja otuda teško i lepljivo kao smola kapne u oko, daju školskoj livadi dostojanstven i uzbudljiv sjaj gledališta nad velikom pozornicom. Na toj pozornici gostuje vasceli svet sa svojim nebrojenim glumcima. Neprekidno se i brzo smenjuju sunca i oblaci, magle i vedrine, rumenila i senke, lelujanja i prozračnosti; munjevito strujanje dana i noći ponekad čini da se zore i sutoni hvataju za repove.

Šta je šta i ko je ko u Sopotnici?

Selo

Selo nije gomila kuća nalepljenih oko centra: penjući se ka školi primeti se nekoliko dvorišta i crvenih krovova, pored škole se iza gustog borovnjaka krije još par kuća, a one preostale su razbacane po zaseocima, zalepljene po velikom amfiteatru koji počinje ispod školskog dvorišta. Odozgo izgledaju kao udaljene grupice gledalaca koji komentarišu prethodni, dok čekaju sledeći čin na onoj pozornici.

Zašto je Sopotnica - sićušna, zabačena, i bez velikog komfora - toliko privlačna da joj se ljubitelji iz godine u godinu vraćaju? Dovoljno je da prođe dan ili dva pa da ispod prividne jednostavnosti ispliva u svest posebnost ovog mesta, da se oseti vrenje njegove dobre energije, da se shvati da je tu sve ono što inače treba sakupljati na deset drugih strana. Sopotnica je stvorena za pravi odmor, onaj koji prožme i telo i duh, onaj od koga omlitave i saviju se prsti na stopalima, onaj od koga uši počnu da bride i oklempave pod težinom izoštrenog sluha, a nos zamišljeno trne u moru mirisa izvučenih iz zaborava. Kad se raspakuje teški prtljag u glavi dovučen iz grada, kad se pobacaju torbe pune važnog i neizostavnog, zavežljaji komplikovanog, kutije nabijene hamletovskim dilemama, kad jednom puknu i raspu se utegnuti i na jedvite jade vezivani zamotuljci svakodnevnih imperativa - ostaje samo bosonogo i gologuzo traženje najudobnijeg mesta za sunčanje, dremanje ili bućkanje u reci, ostaje samo da se odluči koje je drvo u šumi iznad vodopada najpogodnije za ležanje na niskoj grani i čitanje. (A tamo je svo drveće specijalno konstruisano za tu svrhu). Ustvari je sasvim svejedno šta se naizgled radi: kada je čovek gologuz, sati prolaze u slušanju zvukova i osluškivanju sebe.

Neumoljivo i neotklonjivo ostaje jedino munjevito proticanje mirnih dana, njihovo penušavo valjanje preko tog angažovanog i zahtevnog lenčarenja koje oduzima čitavu obdanicu i dobar deo noći. Do sada još nijednom nisam otišao iz Sopotnice a da nisam poneo dubok osećaj kratkoće vremena i nezavršenog posla u ovom visokom vrtu.

Reka

Iako mala, ima sve što ozbiljna reka treba da ima: lep i zvonak glas, vrednoću, jedan visoki vodopad, puno manjih vodopada i slapova, virove duboke do ramena i široke taman toliko da se u njima okupa dvoje-troje hrabrih (voda je veoma hladna). Ime je dobila po glasnom sopoćanju uz koje sa kamena na kamen žuri na sastanak sa Limom, po svojoj pesmi kojom je nekada pokretala mnoge vodenice i valjarice sukna.

Ima čistu dušu i iz nje se zato voda može piti na svakom mestu. Nije se branila kad su joj ispod uzglavlja izvlačili sigu (bigar, travetin, sedra, tako se još naziva) - kamen koga ima i u zidovima manastira Mileševe, i u školskoj zgradi, i u mnogim kućama. Nije podivljala čak ni kad su joj pre par decenija dinamitom razbili do tada najveći i, kažu, najlepši vodopad. Bilo je to opet zbog tog čudesnog šupljikavog i laganog kamena koga je stvorila tokom vekova, a koji je izuzetno pogodan za gradnju jer se može seći i testerom. Oduvek ju je ukrašavao, ali joj i donosio kob kakvu rogovi donesu jelenu.

Od sige, doduše vađene na drugom mestu, sagrađena je i višegradska ćuprija, zadužbina vezira Mehmed-paše Sokolovića. A rođeni brat Mehmed-pašin, Makarije, bio je iguman manastira Mileševe i i Patrijarh pećki. Tako su Sopotnica i Višegrad, manastir i ćuprija, dva mesta i dva brata, dva zvanja i dve titule, dve sudbine i dve religije, povezani čudnim i isprepletanim vezama kamena, vode i krvi.

Škola

Zbog pogleda iz školske učionice često kažem da bih, da sam išao u školu u Sopotnici, danas verovatno bio ministar prosvete u Vladi Narodnog Jedinstva: toliko bih buljio kroz prozor da nikada ne bih naučio da čitam i pišem, a kamo li nešto drugo. Lepa prizemna zgradica od sige leži na visoko uzdignutoj terasi na okrajku sela. Iza dvorišnog plota počinju uvek blistave livade, uzani putić kroz njih vodi do rečice.

U školi postoje kuhinjica sa šporetom na drva, umivaonik, predsoblje, ostava i samo jedna učionica, ali vrlo velika i vrlo svetla. I što je najvažnije, učionica ima lep drveni pod. Ove godine se na tom podu igralo i igralo kroz kišne noći, ludovalo uz zvuke mamba, roka, valcera i plačevne tuge. Navigalo se ka jutrima između mekih hridi svetlosti sveća, ispod oblaka slika sa ovekovečenim važnim trenucima iz prošlosti sela. Njihalo se pod prekornim pogledima likova iz istorije, klatilo nasuprot strogim i krupno ispisanim zakonima prirode i društva. Na dugačkim klupama poređanim uz zidove sedeli su načičkani kibiceri, obavljajući tu svetu dužnost bez koje nema ni jedne krštene školske igranke.

Dom

Još nešto važno postoji tik uz školu: kamena zgrada planinarskog doma koja se već nekoliko godina gradi uz velike napore, kad god pristigne nešto parica, i uz dosta dobrovoljnog rada. Ove godine je već bila pod krovom i moglo se spavati unutra. Iako su tek jedna ili dve prostorije omalterisane i okrečene, bilo je puno onih koji su želeli da budu prvi gosti u prizemlju ili u romantičnom potkrovlju. Oni su u mašti sve završili i počistili, i već su znali kako će izgledati prostrana i visoka dnevna soba kad u njenom centru bude zatreperilo srce doma - vatra u velikom kamenom ognjištu. Njegove su se konture još uvek morale u mislima plesti oko četiri metalna stuba koja će ga jednom držati, no to nikoga nije sprečilo da se na njemu ogreje.

A i mi ostali smo zbog kišnog vremena često boravili u domu, grejući se uz (stvarnu) bubnjaru ili kuvajući na njoj vino, igrajući karte, slušajući muziku, čitajući i ćaskajući na luksuznim klub-garniturama (nekoliko cigala i daska - eto je klupa; nekoliko cigala i preko njih prebačena debela ploča stiropora za izolaciju zidova - eto ga stočić).

Doktor

Svi elementi za stvaranje legende su odavno tu, i on zaista i jeste legenda u ovom kraju. Reklo bi se da je za neke ljude iz okoline pravo malo božanstvo, dok je za druge pomalo đavo - što ne treba da čudi s obzirom na to šta sve jeste (nije) učinio za njih. Pre nekoliko godina je priča o njemu i njegovom sopotničkom domu dospela i u novine.

O kući je teško pisati, treba je videti uživo. Gledajući odozdo, sa puta koji je već odmakao iz sela, ona izgleda kao orlovsko gnezdo. Smelo je zalepljena na liticu koja se sa najvećim sopotničkim vodopadom najpre ruši tridesetak metara, a onda razbijena kotrlja do puta kao dugačka i vrlo strma livada. Livada je na brdo zakopčana dugmadima - trima starim vodenicama. Zahvaljujući jednom poznanstvu Jasna i ja smo imali sreću da vidimo kuću i iznutra.

Sva u drvetu i kamenu, sva u galerijama, prolazima, stepenicama, ona je retko jedinstvo okoline i arhitekture. Ne verujem da bih, ni posle jednog sata proučavanja, mogao da po sećanju tačno nacrtam njen plan: kuhinja je na jednom polunivou, soba na drugom, hodnik na trećem, jedna soba na četvrtom... Jedno u drugo izlazi, jedno u drugo žedno zalazi: soba ima galeriju koja gleda na trpezariju, trpezarija ima doksat koji gleda na sobu. Ceo jedan zid dnevne sobe je ustvari stena litice na koju se kuća naslanja i ta stena se, pripitomljena pa puštena unutra, pored ognjišta umiljato sklupčava pred nogama gostiju. Sve je u znaku kvalitetnog drveta obrađenog rukom lokalnih majstora, i na prednjem zidu kuće je drvena tabla sa njihovim imenima, datumom gradnje i posvetom. Oko kuće se pruža doksat koji prelazi u veliku kamenu terasu poduprtu hukom vodopada. A pogled koji se pruža kroz mnoge prozore ili sa terase? Rekoh da je izuzetan već i odozdo, sa puta ili kod škole - kakav je tek odavde, sa dvadesetog sprata sagrađenog u oblacima, može se zamisliti. Šta kažu meštani? Neki vole kuću i smatraju je ukrasom i znamenjem Sopotnice, drugi kažu da je oskrnavila i svojim temeljom uplašila i namučila najveći i najlepši sopotnički vodopad. Te tako sa njenog krova vode i vetrovi na različite načine kaplju i primaju se u ljudske duše.

O doktoru kolaju mnoge priče, uvek se ispredaju nove. Bila istinita ili ne, svaka od njih neizbežno čini deo šare sopotničkih razgovora koji se pletu uz vatru, uz čašicu rakije ili kafe. Kažu da je dao puno novca za asfaltiranje ona četiri kilometra puta koji od Lučica vodi do sela. Kažu da asfalt na ostala četiri nije hteo da finansira, da ne bi previše ljudi dolazilo gore. Kažu da je doveo telefon u selo i da je platio sve troškove uvođenja ali da nije hteo da mu telefon bude u kući, pa je tako seoski uča dobio lep poklon. Kažu da je na kuću i sve pomenuto potrošio pola miliona maraka. Kažu da deo godine živi u Sopotnici, deo u Švacarskoj (žena mu je otud). Kažu da je jedne godine Sopotnicu zavejao sneg visok dva-tri metra, niko nije mogao nos da pomoli iz kuće; dotoreu i ženi se međutim žurilo u Švajcarsku, pa su stavili skije i hvišš-hvušš-hvašš! - strmoglavili se u Prijepolje za tili čas...

Sada mu je preko sedamdeset. Ima malu bradicu i odsutan pogled. On ni o čemu od svega ovoga svojim gostima ne priča, nego im do duboko u noć recituje pesme i kazuje delove romana.

Vodenice

Od svih vodenica i valjarica koje su nekada postojale na rečici ostalo ih je tri, radi (ponekad) samo jedna. Dve stoje na onoj strmoj padini ispod doktorove kuće, litice i vodopada, i to su možda i najlepši primerci u ovoj zemlji. Prizemlje im je od kamena, sprat i potkrovlje od drveta, na krovovima je šindra. I one pripadaju doktoru, koji ih je otkupio od meštana a potom ovlaš uredio iznutra - u svakoj je sazidano ognjište i uređen prostor za sedenje u kamenoj lođi, u potkrovljima je napravljen prostor za spavanje. Ostalo je ostavljeno kao što je i bilo, još su tu mlinski kamenovi i mnogi stari alati. Vodenice se mogu iznajmiti, ali doktor traži 15-30DM za noć, zavisno od toga koliko mu je ko simpatičan ;) Zahvaljujući onom "introdjusingu" mi smo dobili ključeve i dolazili smo da bismo uživali u večerima uz vatru i u omamljivanju vinom ili čajem od sveže ubranih planinskih trava, skuvanom u kotliću. Još me podiđu žmarci kad se setim da smo uz sve to imali i srećno ponetu ambijentalnu muziku Karlosa Nakaia: flauta Navaho indijanaca, praćena klasičnim klavirom, ehh....

Rano jutro ispred vodenice: dok Prijepolje, Lim i čitav poznati svet stenju u mraku negde na dnu ovog mora magle, Sopotnica blista na suncu. Veče uz ognjište. Ploča stola je ustvari stari žrvanj

U vodenici smo jednom i prespavali: lako mogu da zamislim koliko bi ljudi bez razmišljanja i pevušeći platilo onu gore cenu samo za osećaj koji se ima kada se ujutru ustane i pogleda kroz prozor, iz orbite, dole, dole, dole - na Zemlju.

Uča

Uča Slaviša je sopotičko dete. Sada je u kasnim tridesetim, oko njega se vrti sav društveni život i sve akcije u selu. Sa ženom i dvoje dece živi u usamljenoj, dvospratnoj staroj kući na sredini puta između škole i vodopada, to jest na sredini između sela i doktorove kuće. Simbolika je više nego odgovarajuća: uča je posrednik između sela i doktora, onaj ko ima pristup i podjednako zalazi i u njegovu kuću i u kuće seljaka. Za dvanaest godina učiteljevanja u sopotničkoj školi, postavio je dva rekorda: ima najduži staž uovoj školi, i predavao je najmanjem broju đaka od kada je škola osnovana, 1928 godine: svake školske godine je radio sa tri do četiri, najviše šest đaka, odnosno u svakom razredu je imao jedva po jednog učenika. Tako je u Sopotnici iz godine u godinu, tiho i nenamateljivo, ostvarivan utopijski ideal svakog javnog obrazovanja: jedan đak, jedan učitelj.

Uča je važan i za svet iz planinarskog kampa: kod njega se svakodnevno odlazi po sjajne lepinje, po sir i kiselo mleko, i po četvrti na listi najtraženijih proizvoda - rakiju. (Sasvim je moguće da je ove godine rakija bila i prva, zahvaljujući mlađahnom društvu koje se uoči upisa na fakultete posvetilo uništavanju učinih prosvetnih zaliha - ćao brucoši :)

Ima i onih koji uzmu sobu kod uče. Na taj način se otklanja potreba da se do izvora hrane hoda putem kroz livadu; umesto toga se spava direktno iznad slatkih, vrućih i hrskavih lepinjičica, te iznad mirisnog sira i grešne rakije...

Čovek koji miriše vetar

Vlajko ima preko šezdeset; on i žena i ne žive u Sopotnici nego četiri kilometra ispred nje, na onom mestu na kome prestaje asfalt na putu iz Divaca. Ipak, priča od njemu je neodvojiva od priče o Sopotnici, jer ih povezuje isti vetar. Setićete se da smo Vlajka pominjali u prethodnom nastavku: njegova je ona, jedna jedina, kuća na previji do koje kad stignemo znamo da smo završili naporno penjanje iz Prijepolja.

Upoznao sam ga pre tri godine, kad sam se sa drugarom Radetom prvi put tuda vraćao iz manastira Mileševe. Sišli smo sa bicikala da se izduvamo i napijemo vode, a on nas je ponudio kafom i rakijicom u hladovini bogate loze. Posle nam je pokazao još jedno mesto za sedenje, nedaleko odatle i uz samu ogradu dvorišta. Sto - jedan veliki panj zabijen u zemlju, stolice - nekoliko manjih panjeva poređanih okolo. Zašto i to pored ovako lepog mesta ispod loze, pitali smo se.

"Svakog jutra između pet i šest digne se i zastruji ovuda vetar sa Jadovnika", objasnio nam je Vlajko. Taj vetar se prvo očisti i umije u šumama, a onda pokupi prve mirise svih trava na poljima, svog cveća na livadama. Onda ih meša i kombinuje, pravi od njih čaj. Bude to vetar lagan po snazi ali težak po delu, jer sve što je olizao donosi ovamo, na previju. Ali ne nosi čitavom svojom širinom, gde god ga ima i gde god da prođe: samo u jednoj uzanoj žili u njegovom mesu postoji i bije taj behar što je izrana uzet planini, taj čaj koji se ne pije nego uvlači u pluća poput hladnog dima iz nargila.

"E ta žila vi'š, ne prolazi kroz moje dvorište đe mi sad ovo sjedimo, no tačno onde, i samo onde, đe su panjevi. Zato sam ih tu i stavio: na njima baba i ja svakog jutra sjedimo, ćutimo, i mirišemo, mirišemo... Posle popijemo po kafu i čašu vode, pa na njivu ili u polje. Do podneva radimo, ali ne budemo ni gladni ni žedni kad se jednom najedemo i napijemo mirisa vjetra sa Jadovnika. I vidi me: zdrav sam kao drijen."

Klozet

Zar klozet? Naravno, sa najvećim zadovoljstvom. Poljski klozet u školskom dvorištu, naime, spada u vrhunce ljudskih dostignuća, odmah uz Baha, Van Goga i "Krašove" bajadere. Dve kabine čiste poezije, opremljene svakako jednim od najlepših pogleda ikada ugrađenih u neki toaletni prostor, sanitarije u koje car slobodno može da dođe peške a da ne izgubi ništa od svog dostojanstva. Ultimativno iskustvo: jutarnje čučanje iznad magli koje se dižu nad dolinom Lima. Jedna priča kaže da je neki budistički (i čučeći) monah doživeo prosvetljenje upravo u trenutku kada je njegova ekskrecija bućnula u vodu reke. Samo je pitanje vremena kada će se nekome slično desiti i ovde, pa će se u kamp doteturati lica obasjanog unutarnjom svetlošću i spuštenih gaća.

Zen čučanja: pogled iz klozeta Desno se vidi deo otvorenih vrata. Snimila naša drugarica Milena, koja je bila dovoljno prisebna da na jutarnju seansu ponese i foto-aparat, i iz teške pozicije napravi ovaj poučni snimak.

Kiše

Ove godine smo ih imali svakog dana, svakog prepodneva, svakog popodneva. Ali nismo previše očajavali zbog toga. Dok pada, čeka se onaj trenutak kada će stati i kada će kroz svežinu koju je promicanje kapi ostavilo za sobom početi da se sa našeg zelenog balkona diže velika, šuštava, kristalna izmaglica. Uvek bismo tada izlazili pred šatore, stresali vodu sa školskih stolica, sedali i opijeno zurili u dizanje te zavese, uzbuđeni što ne znamo kakvu ćemo scenografiju videti kad se pozornica pojavi u osunčanoj sparini pod nama. Ako nas je početak novog čina iznenadio tokom jela, zastali bismo sa kašikama i viljuškama nadomak ustiju, zaboravljajući da žvaćemo i da poklopimo lonce u koje još kaplje sa grana. Zato smo posle jeli supe u kojima se osećala šumska vlaga sa Jadovnika, miris jabuka iz nečijeg vrta u Lučicama, i kisela nota kamena sa Gradine. Ako nas je iznenadilo tokom razgovora, ispustili bismo misao i ona bi pala u krug oko koga smo sedeli - posle smo morali da je rasejano tražimo u travi, ne bi li smo nastavili gde smo stali.

Zalasci

Na našem balkonu ili na onoj livadi ispod vodenica (još grđe okačenoj nad dubinom) zalasci se čekaju kao blagoslov. Svake večeri se tamo posle češanja o hrid Gradine, ili posle nasukavanja na igle nekoliko svetala odozdo, na srećnom Titaniku tone u pitomo more noći. Putnicima ne pada na pamet da napuste brod, nego sa smeškom klize ka dalekoj ponoći. Od tri najlepša zalaska koja sam do sada doživeo, dva su bila na tropskim ostrvima a jedan na Sopotnici.

Mesečine

Kad je nebo vedro i pun mesec, treba se naći na putu koji od škole, kroz livadu i ispod učine kuće, vodi do pod vodopad. Ko na suncu i javi ne vidi dobro, može tada dobro da pogleda. Ko voli da čita, može tada da pročita šta zaista piše u njegovoj omiljenoj knjizi. Ko voli da voli, može da vidi šta, koga, zašto, kako, i koliko voli. Ko preko dana nije voleo sebe ili nekog drugog, nasmejaće se sa olakšanjem - meko srebro rastapa svaku i svačiju manu.

Kad je nebo vedro i mlad mesec, treba se ponovo naći na putu koji od škole, kroz livadu i ispod učine kuće, vodi do pod vodopad. Zvezde se tada ohrabre i plaho spuste na pašu u krošnje drveća; ako je ruka dovoljno pažljiva i pokret dovoljno pitom, može se pomilovati Kumova slama.

Kako god bilo, kad se noću i po vedrini šeta livadama Sopotnice, ujutru se budi čela sitno izgrebanog i oprljenog zvezdama o koje se kačilo, ili istinom na koju se naletelo.

***

I pored odmora koji oduzima svo slobodno vreme, ipak se pomalo i lutalo po ovom kraju, i evo onoga što smo videli i čemu smo se posebno divili proteklih godina.

Niz Sopotnicu

Čudno, većina onih koji godinama dolaze ovamo nikada nije niz Sopotnicu krenula prema Limu. Svi posećuju veliki vodopad ili se penju iznad njega, obilaze vodenice i najbliže virove zadržavajući se uglavnom na onoj ravnoj terasi oko sela. A rečica ima da ponudi fantastične stvari i mimo toga jer, idući za svojim tajanstvenim poslovima, ona napušta plato ispod vodenica i nizbrdo nastavlja kroz pravu džunglu. U toj džungli se najpre po zvuku otkriju drugi vodopadi a na kraju se (i uvek nekako iznenada) izađe na neki od njih sa ushićenim uzdahom ili uzvikom na ustima. Ovaj izlet od nekoliko sati pešačenja uvodi svakoga ko ima dovoljno volje u čarobni, skriveni svet reke Sopotnice.

		iznad: kao što Saša reče, vodena simfonija. gore levo: džungla je zaista - džungla. levo: vodeni amfiteatar. Teče i pada sa svih strana. U blizini se nalazi jedva primetna ruševina male električne centrale koja je svojevremeno poterala prvu struju u sijalice Sopotnice. Sada je ravna betonska ploča na njenom krovu odlično mesto za sunčanje.

Tura do manastira Mileševa

Tura biciklom do tamo i nazad je duga 48km. Najpre treba sići do Prijepolja, a to se može na dva načina. Prvi je da se preko 4km makadama i 4 km asfalta siđe do mesta Lučice, odnosno magistrale, i onda niz Lim produži do varoši. Drugi je onaj u prošlom nastavku pominjani, ludo strmi put preko Divaca. U oba slučaja rastojanje je gotovo isto, oko 18km, ali je zvrčka u sledećem: u odlasku je prilično svejedno kojim putem će se ići, ali je pri povratku lakše ići preko Divaca. Zašto? Zato što je put od Lučica još strmiji ;) Osim toga tih 4km makadama (bez koga dolazak u Sopotnicu nikako ne može da prođe) su i dalje jako naporni, za razliku od ona 4km kada se ide iz Divaca. Najzgodnije je onda da se preko Lučica ode a preko Divaca vrati, praveći tako lep krug i uživajući maksimalno na obe staze. Jer, bez obzira na to koliko su teške, obe su zbog svoje lepote višestruko vredne truda.

Preko Lučica: najpre 4km relativno strmog makadama, onda 4km izuzetno strmog i vijugavog spusta kroz fennnomenomenalnu bukovu šumu, nešto zaista vredno pažnje. Uspon ovuda? Na ta 4km treba se izboriti sa nagibom prema kome Avala izgleda kao ravnica. Kad sam se pre tri godine tuda prvi put peo ka Sopotnici vozeći Magarića i samo sa jednim malim rančićem na leđima, bilo je mesta na kojima sa najjačim prenosom (52-24) i sa svojih 77kg nisam bio dovoljno težak da stojeći na biciklu pritisnem pedale nadole. Tu su, naravno, pomogli klipseri (tj. vučenje druge pedale uvis), no uskoro je ipak palo guranje, pa malo vožnje, pa sve više guranja i tako do makadama - odakle sam sve vreme gurao, naravno ;) (Posle nekoliko dana sam prošao ovaj put još jednom, specijalno radi naplate neizmirenog duga :) Uz MTB prenos je mnogo lakše, ali je i dalje surovo. Rezime: jedan uspon dnevno ovuda = vrhunski trening; posle deset dana i deset uspona može se u Alpe.

Kad se u Lučicama izađe na magistralu treba uglavnom po ravnom voziti još 12km do Prijepolja. Nije to zanosan deo, ali nije ni neprijatan.

Preko Divaca: 13km do izlaska na magistralu (4km makadama + 9km asfalta), potom još malo više od 4km do Prijepolja. Dakle izlazi se bliže Prijepolju, pa je stvar povoljnija što se toga tiče. Ovaj put je usečen u stranu planine obraslu niskim rastinjem (nekakvim neozbiljnim polu-drvećem), te se tako sa njega pruža neometan i atraktivan vidik na ono ka čemu se pada - na dolinu Lima i Prijepolje. Uspon ovuda? Kao što smo u prošlom nastavku rekli, najteži deo uspona je i ovde dug oko 4km, ali je manje žestok. Što ne znači da i dalje nije jako strm ;)

Tako mu je to do Prijepolja. A od Prijepolja do manastira treba mirnim asfaltnim putem odvoziti još šest prijatnih i laganih kilometara uz reku Mileševku, prolazeći usut mnoga mesta zgodna za kupanje. Sjajno-bela isprana školjka manastira leži na jedinom suvom sprudu među zelenim talasima brda. Asfalt se tu završava, a makadam plašljivo nastavlja da se penje ka par kilometara udaljenom početku divljeg kanjona Mileševske reke. Gledajući od manastira ka kanjonu, može se pri vrhu izuzetno strmog brda primetiti vitko belo minare, jedini odozdo vidljivi znak muslimanskog sela Hisardžik. A na samom vrhu poput orlovskog gnezda ćute ruševine istoimenog starog grada (ili Crne stene, Mileševca) iz XII-XIII veka. Kažu da su selo osnovali Turci, nakon što su osvojili Mileševac, i ono je potom nadživelo i sâm grad. U blizini sela, u zidu kanjona, nalazi se isposnica Svetog Save. Za razliku od mnogih drugih isposnica, blizina manastira Mileševe u kome je Sava bio i sahranjen, ubedljivo nagoveštava da je ova Savina isposnica to zaista i bila.

Pešice se od Sopotnice do manastira može spustiti sa druge strane planine, i upravo kroz kanjon. Najpre se ide kroz gustu šumu kroz koju treba naći prolaz (sa stazom koja se i na početku jedva vidi, brzo se treba oprostiti) a onda se, posle uzbudljivog i ushićujućeg strmoglava, nastavlja paklenom pukotinom kanjona. Izuzetan je osećaj kada se uoči spuštanja prvi put kroz šumu ugleda bleštava litica na suprotnoj strani, gnezdo orlovima i surovi dom grčevito uraslim džinovskim borovima. Prema njenom izgledu se tada nasluti strašna i lepa veličina ponora u koji se hodočasti po istoj takvoj, naizgled nesavladivoj, strani.

Dno je druga planeta, srce divljine. Da nije uzane i već skoro nestale staze koja se odnekuda stidljivo pojavljuje, ne bi se reklo da je tu ikada kročila ljudska noga: nekada davno je ovuda prolazila važna spona između Sjenice i Prijepolja, ali danas osim ljubitelja prirode i samoće retko ko zabasa ovamo. Litice su ponegde visoke više od četiri stotine metara, i dok se hoda ovom uzanom pukotinom pogled često i nehotice, sa poštovanjem i pomalo zabrinuto, odluta naviše.

Do izlaska iz kanjona i do manastira treba ići nekoliko sati. Staza sve vreme vijuga visoko iznad vode, nekad kroz šumu a nekad i kroz za nju napravljene žlebove u litici. Posle Drugog svetskog rata bila je obnavljana i proširivana, i tada su ruke meštana i ratnih zarobljenika u ljutom kamenu usekle ove žlebove, danas njene najatraktivnije delove. U međuvremenu je dosta toga zarušeno pa ima i par nezgodnijih eksponiranih mesta, ali uz malo pažnje i opreza svako ko se ne boji visine može bezbedno da ih prođe.

Pešačenje kroz kanjon: uzbudljivo i izazovno, prizori od kojih se vrti u glavi, najlepši način da se zasluži manastir i da se na njega potom pogleda okom srednjevekovnog čoveka.

Zvuči kao stvoreno za snimanje nekog filma, a jedan uistinu i jeste snimljen ovde. Doduše ne u najdivljijem i najlepšem delu, nego u najmračnijem... Nekada je, naime, postojao plan da se kroz kanjon tragom drevne staze provuče pravi put od Sjenice do Prijepolja, i to bi zaista bila najkraća veza između ove dve varoši. Krenulo se od manastira, došle su mašine i počele da ravnaju teren, ruše drveće i jedu kamenu utrobu planine, probijeno je i izbetonirano nekoliko tunela. Onda se pre petnaestak godina, zbog para i politike, stalo. Osedlavanje kanjona i razbijanje njegovog mira tako je odloženo na neodređeno vreme. Planina je krenula da liže rane i ponovo osvaja svoje, i ono malo prethodno završene podloge puta je gotovo nestalo. Tuneli su ipak bili isuviše tvrd orah, i ostali su kao do danas nezarasli ožiljci, katedrale u kršu, hramovi večnog hlada u usijanom letnjem kamenu. U onom najdužem i najudaljenijem od manastira, snimljene su ključne scene filma "Lepa sela lepo gore".

Zašto uopšte pominjem ovu maršrutu? Silaženje biciklom iz Sopotnice u kanjon svodilo bi se na mukotrpno nošenje na ramenu ili na umetničko klizanje. Isto bi bilo prilikom prelaska dna kanjona i penjanja do staze na onoj drugoj strani. A i posle toga bi trebalo više nositi nego što bi se vozilo, sve u svemu prilično mrka do svetlo braon kapa. Ali: može se u kanjon ući sa one druge strane, od manastira, i voziti stazom sve dok ona ne postane neprohodna za bicikle. Potom se može još malo pešačiti, po želji. Jedan kilometar, toliko je dovoljno da se prođu svi tuneli (šest, koliko se sećam) i da se spoznaju lepota i grandioznost ovog mesta. Saša i ja smo prošle godine uradili upravo to.

Ipak, preporuka je: bar jednom peške kroz kanjon, od Sopotnice do manastira.

Tura po Jadovniku

Iz Sopotnice se izlazi na južnoj strani i odmah kreće na uspon, planinskim putem na kome je pre nekoliko godina održana i jedna MTB trka. Vrlo naporna vožnja, zbog nagiba i rastresite podloge. Biva lakše kad se posle drugog kilometra izađe na greben, ali se i dalje nailazi na teške delove. Prolazi se par zaseoka i posle oko osam kilometara izbija na kraško područje koje podseća na Sinjajevinu - zatalasana brda krša na kojima ne raste ništa više od travki i ponekog žbuna. Mesto se i zove Savin krš, (1400 mnv) i u lokalnim pričama poznato je po tome što je pre nekoliko godina grom udario usred sabora koji se tu održavao. Vrlo atraktivno (mesto, ne grom), izvanredni vidici se podrazumevaju. Dalje se može nastaviti sve do vrha Kozomor, na 1673 mnm (nama ostalo za neki drugi put).