31. jul '99
Sopotnica - Žabljak
(110km)
Tekst, fotografije: Jone
Već po običaju nismo bili spremni kad
je došao dan polaska sa Sopotnice. Još malo, još koji trenutak u visokom
vrtu - to je bila misao koja nam je zujala između ušiju dok smo pakovali
stvari u bisage. Jutro je, na žalost, bilo u skladu sa prosekom iz prethodnih
dana: neumivena magla se pipkala po otromboljenom i teškom stomaku i
razmišljala da li da pusti malo kiše na nas pre odlaska na posao u Prijepolje.
Pa je najzad počelo da sipi upravo kad smo krenuli.
Posle tristotinak metara već je trebalo doneti
prvu odluku - dosadan i naporan posao u mlohavoj svežini, u lepku sanjivog
zevanja, i na pun stomak. Levo ili desno? Levo: spuštamo se ka Lučicama,
magistralom idemo do Bijelog Polja i Ivangrada, penjemo se na Bjelasicu
do Pešića jezera, spuštamo se do Biogradskog jezera, vozimo kanjonom
Tare do mosta na Đurđevića Tari, i na isteku drugog dana ovog puta penjemo
se do Žabljaka. Desno: jednodnevna vožnja do Žabljaka preko Divaca,
Prijepolja, Pljevalja i Đurđevića Tare. Zabrinuti kombinacijom lošeg
vremena i planinskih puteva koji nas očekuju na Bjelasici, sa žaljenjem
smo se odlučili za drugu varijantu.
Na putu ka Divcima smo još jednom svratili
kod Mirišućeg Vlajka, da se pozdravimo i obećamo novi susret idućeg
leta. Brzo smo se spustili do raskrsnice nadomak Prijepolja i potom
počeli prvi ozbiljan posao toga dana: uspon na Jabuku. Šesnaest kilometara,
visinska razlika 900m, nagib u proseku oko 8%. Nismo se brinuli - i
prethodnog leta smo prošli ovuda, tako da smo znali šta nas čeka i kako
da rasporedimo snagu. Nije nas uznemirilo ni to što smo sada bili svesni
da ćemo morati da se popnemo sve do sitnih crvenih pega krovova posutih
po crti kojom je, visoko iznad nas, mekano nebo leglo na razljućeno
brdo. (A 1998. godine smo skoro čitav uspon prešli u ubeđenju da će
nas put provesti daleko ispod najviše ivice grebena; na kraju smo shvatili
da je prevoj upravo na onoj najvišoj tački do koje se popne zaduvani
pogled.)
|
Vreme se, gle čuda, naglo prolepšalo. Inspiracija
je bila potpuna, i mi smo kroz sunčano prepodne posle malo više od sat
i po došli do sela Jabuka i uronili u svetli, dobroćudni oblak koji
je preživao na njemu. Taj nas je okadio laganom kišom, onom koja manje
kvasi glavu a više umiva dan i obećava lep život iza sebe. Tako je i
bilo: iz oblaka smo izronili na samom prevoju, pred usamljenom kafanicom
u velikom zelenom dvorištu, visoko iznad doline u kojoj leži Prijepolje.
I valjda prvi put otkako smo krenuli iz Beograda, sunce se više nije
kolebalo - ostalo je iznad naših glava sve do večeri.
Zastanak na prevoju (1350mnv) je obavezan,
ne samo radi savesnog gustiranja pobede u prvoj od tri runde hrvanja
sa visinama, nego i zato što odavde Prijepolje i čitava njegova okolina
lako stanu u oko. A stala bi svakako i Sopotnica - samo da se ne skriva
u skutima svog Jadovnika, samo da ne sužava zenice odlazećih putnika
ohlađenom svetlošću koju šalje sa svojih jutarnjih livada.
Do Pljevalja je ostalo jedanaest kilometara
lepog spusta - plata za napor na onoj drugoj strani brda. Pljevlja...
mesto mi se nije svidelo kad sam ga prvi put video, i taj utisak je
ostao. Tegoba, teskoba, namrštena palanka ulica zakrčenih prodornim
ispitivačkim pogledima i čvrsto stisnutim usnama, raskršća na kojima
leži nelagodan osećaj neizvesnosti i napetog isčekivanja nečeg neugodnog.
A možda sam samo nepravedan?
Sumnjam da je u tako tmurnom vazduhu ikada
mogla da postoji i deluje ugledna institucija poznata pod nazivom "Pljevaljski
tamburaši". Pravoslavni mirisi se dižu u laganom luku i kače u
krošnje drvoreda na glavnoj ulici, muslimanski mirisi puze preko klupa
i traže prečice iza ograda. Svako svojim putem, bez mešanja. Nosevi
idu za svojom pašom: pravoslavni se propinju u vis i vuku za sobom glave
koje im pripadaju. Muslimanski teško jašu na telima ispod sebe, savijaju
čela do u duboke ponore. Jedni prolaznici zato koračaju pogleda uprtih
u u krovove, a drugi pogleda uprtih u zemlju. Lica i jednih i drugih
sa krajnjim naporom nose teret ogromnih, kontroli izmaklih, obesnih,
do pucanja uhranjenih i utovljenih noseva, koji sa njima čine šta hoće.
Nema ovde tamburaša - samo razuzdani i raspojasani nosevi na ulicama.
A možda sam samo nepravedan...
U centru se nalazi poslastičarnica. Udenuli
smo se u prazan prostor između slojeva mirisa i sredinom ulice se dovezli
do nje. Sećam se kako su nam godinu dana ranije mlada žena i njena majka
sipale vodu u bidone, dodale led unutra. Izašle su tada da nas isprate
sa izrazima na licima kao da treba nešto važno da nam kažu, ali ne mogu
to pod svim onim pogledima koji kao igle prošivaju svakog ko se pojavi
na trotoaru. Umesto toga su samo gledale kako nas niz ulicu odnosi sasvim
određena, tačno definisana i unapred klasifikovana, nit mirisa.
Ove godine je izbor u radnji bio manji, ukus
nije bio bog zna šta. No prijalo (i trebalo) nam je slatko. Žena je
zaboravila da smo već dolazili, mi se nismo trudili da je podsetimo.
Kao i pre godinu dana, njena devojčica je bila uz nju sa one strane
tezge. Ona nas se setila, onda podsetila i majku - kad smo već bili
pored bicikala, njih dve su izašle da nam požele srećan put. Zadovoljni
smo bili: u našim krhkim životima bio je to već drugi put za dve godine
kako uspevamo da napustimo pastry shop "California" i hotel
"Pljevlja-California", tako nepravedno izostavljene u pesmi
"Eagles"-a.
Pjevlja
Šire područje grada
je bilo naseljeno još pre dolaska ilirskog plemena Pirusta. U
Kominama, nedaleko od Pljevalja, otkriveni su ostaci rimskog naselja
poznatog pod imenom Municipijum S. Naselje je postojalo od II
do VI (VII) veka, kada su ga Sloveni razorili.
U srpskoj srednjevekovnoj
državi XIII veka ovaj kraj je bio poznat po rudarstvu i rudarima
- Sasima. Posle smrti cara Dušana i raspada Rimskog carstva, naseljem
i čitavim krajem vladali su najpre Nikola Altomanović, zatim Sandalj
Hranić i njegov naslednik Stjepan Vukšić Kosača. Kosačino glavno
uporište je bila tvrđeva Kukanj, koja se nalazila u blizini današnjih
Pljevalja, na obali Ćehotine.
Letopis pljevaljskog
manastira SveteTrojice beleži da se godine 1462, takođe u blizini
Pljevalja, dogodila bitka između Stjepana Kosače i njegovog sina
Vladislava. Poturčeni Vladislav je uz pomoć Turaka potukao očevu
vojsku.
Naziv Pljevlja se
prvi put spominje 1430. godine u trgovačkom ugovoru između jednog
dubrovačkog i jednog lokalnog trgovca. Poreklo naziva vezuje se
za plevu koju je vetar raznosio po naselju sa guvna manastira
Sv. Trojice. Tokom XV veka, za vreme turske uprave, Pljevlja su
bila važan trgovački i strategijski grad. Cvetalo je zanatstvo,
a trgovačke veze sa primorjem su bile veoma jake. U to vreme su
Dubrovčani imali u Pljevljima svoju trgovačku koloniju.
Odlukama Berlinskog
kongresa iz 1878. godine, Crna Gora je dobila teritorijalna proširenja
u ovim krajevima, ali su Pljevlja zbog strategijskog značaja i
dalje ostala pod okupacijom. Sledeće, 1879. godine, zbog posebnih
interesa u ovim oblastima u Pljevlja ulaze i austrijske trupe,
pa grad dobija još jednu okupacionu upravu.
Konačno, oktobra
1912. godine, za vreme I balkanskog rata, crnogorske i srpske
trupe su oslobodile Pljevlja i ona su ušla u sastav Kraljevine
Crne Gore.
Manastir Svete Trojice,
u blizini Pljevalja, nastao je polovinom XVI veka. Crkva je živopisana
u periodu 1592-1595. godine. U toku XVI i XVII veka u manastiru
je radila i prepisivačka škola. Manastir poseduje bogatu riznicu
umetničkih predmeta i knjiga.
Husein-Pašina džamija
u Pljevljima je remek-delo istočnjačkog graditeljstva. Odlikuje
se skladnošću proporcija i smelo izvedenim minaretom, i jedna
je od najlepših džamija na Balkanu. Evlija Čelebija je za nju
napisao da je dostojna cara. Bila je jedna od najviših i u "velikoj"
Jugoslaviji - minare joj je visoko 45 metara. Podigao ju je 1569.
(po drugim izvorima 1562.) godine Husein Paša Boljanić koji je
poreklom bio iz jednog obližnjeg sela, a u Turskoj Carevini se
uzdigao do položaja paše od Misira. Kod ulaznih vrata zapisano
je na arapskom "Jezik glavu čuva".
Od ostalih građevina
u gradu zanimljivi su još sahat-kula i kuća Ibrahim-bega (XV-XVII
vek). Vredan pomena je i Zavičajni muzej u kome se čuvaju predmeti
iz svih gore pomenutih perioda, ali i iz novijeg doba.
(Prema knjizi
"Blago na putevima Jugoslavije".)
|
Van varošice je opet sve bilo lepo kao i ranije
(a možda sam samo nepravedan). Najpre se po krotkom i blago valovitom
terenu vozi nekoliko kilometara, a onda počinje drugi veći uspon na
putu od Prijepolja. Posle sedam kilometara taj uspon namernike koji
su baš navalili, sa 850 mnv ponovo izvodi na 1300 mnv. Vozi se kroz
divne borove šume; najveća od raskošno obraslih čuka pored kojih se
prolazi zove se Crnoborje. Na kraju se izlazi na Kosaničko polje. Sada
se treba koncentrisati, uozbiljiti, opustiti, spremiti za glavno uživanje.
Prvo za šest-sedam kilometara klizanja preko svilenog travnatog trepiha
položenog na brežuljke zaravni (vožnja lepa i lagana kao kad se nožem
koji sjajno pristaje u ruku, razmazuje buter po toplom hlebu). Onda
skoro deset kilometara fennomennnomenalnog spusta do mosta na Đurđevića
Tari (kao kad sa onog toplog hleba ka čaši vina padaju poludele od strasti
trunčice sira i uspaljene mrvice pečurki).
Negde na zaravni nas je sustiglo naše
veselo društvo sa Sopotnice, koje je takođe krenulo na Durmitor.
Do Pljevalja su došli na najrazličitije načine, a tamo su iznajmili
kombi i potrpali se unutra tako stručno da niko nije morao da
sedi na krovu ili da drži noge isturene kroz prozor, odnosno diskretno
zavučene u nozdrve vozača. Kratak razgovor, mnogo smeha, tvrdoglavo
odbijena ponuda da naše bisage skinemo i ubacimo u kombi, pozdrav,
i nestrpljivo krećemo dalje.
Na
Kosanici
|
|
Brzo smo potrošili pitomu Kosanicu i počeli
survavanje ka mostu čije se skriveno ali snažno prisustvo već osećalo.
Dve opijene mrvice u padu ka vinu u kome se sve spaja, dve opsednute
glave u letu ka čvorištu dvaju hemisfera... Ali svako bi se isto osećao
na našem mestu - ovo je bila pijanka po svačijoj meri.
|
|
Skrivena
lepota
Ovaj kutak livade na Kosanici
je samo desetak metara daleko od puta.
Ali otkriće se samo pešaku ili biciklisti - svi ostali će suviše
brzo proći pored. |
|
Most se pojavio i presekao, presekao, presekao
dubinu ispod nas. Jedan britki i svetli zamah kroz vazduh, munjevito
sečivo koje se prolama danom. Kakav most? Čudesan, neponovljiv. Takav
koji ne leži ni nebu ni na zemljli ni na svojim obalama, takav koji
jedva da dotiče svoje temelje i jedva da mosti svoju reku. Ovaj most
teče, a reka vezuje i ukrašava njegove lukove kao mašna krajeve dragocenog
poklona, dok se zapliće u njega tirkiznom, modrom, zelenom bojom - neodredivom
kao što je boja očiju svake lepotice. Videli smo ga kako se sunča u
dnu neverovatnog procepa u Zemljinoj kori, a opet ne baš ni u samom
dnu, nego taman toliko iznad da se sva mašta može lako provući ispod
njega. Gledali smo odozgo kako naizgled lenjo liže vazduh, sklupčan
u svojoj zelenoj pletenoj košari, spreman da se na zvuk neke frule trgne
i poput munje sukne naviše.
Mogao bi se izgraditi još jedan takav most,
ali samo ako bi se za njega izgradila ista takva veličanstvena rupa,
i na njenom dnu smislila još jedna takva reka kao što je Tara. I još
bi zvezde i muze inspiracije morali neštedimice da vole onoga ko bi
pregnuo u takav poduhvat.
Od čega je načinjen? Najviše od vere u dobar
završetak. Zatim od onoga što su naneli svi potoci sa litica, sve boje
sa planina, svi zvukovi sa Tare. Sve je to onda ispirano i izbeljivano
svetlošću iz čaure plahog neba, pa osušeno u jednu svilenu nit dugu
trista šezdeset metara. Ka njemu se sve stropoštava i lomi, na njemu
se sve vezuje da bi ponovo uzavrilo i uzletelo iza njega. Sva brda,
sve litice, ne postoje za pogled sa suprotne strane dok prvo i sami
ne pređu preko tog mosta. On je tanka vlast koja drži svet na okupu,
suva vlat nad provalijom nevidela, bez njega bi se dve polovine sveta
nepopravljivo razišle svaka na svoju stranu u okeanu svemirskom. On
je taj koji jednim odlučnim ornamentom - finim kao san kujundžije, blagovremenim
kao udarac vetra u zamrlo jedro, neminovnim i strahovitim kao eksplozija
maslačka - okončava strmo pletivo sa severnog pola, i započinje pletenje
nove strmine ka južnom.
Ali on ne vlada uz pomoć snage i sile: sva
okolina, sve što hoda, stoji, puzi, curi, leti, visi, pliva, cveta,
teče - sve je zaljubljeno u njega. Usred mahnitog vrtloga, usred pomamnog
sažimanja Zemljine kore, usred ključajuće implozije svega postojećeg
- skok ka drugoj obali tog slabog, tankog, vitkog tela, te paučine bez
moći kakva postoji u udovima drugih betonskih ili čeličnih grdosija,
toliko je ludo hrabar i toliko neizvestan, tako predodređen za neuspeh,
slom, pad, da niko ko stupi na njega ne može verovati da će do druge
obale zaista i doći. Lagan kao pero, on se ruši u Taru još od samog
onog časa kada su uklonili skele sa njega. Sudbina mosta i sudbina putnika
se zato pri svakom prelasku spliću i zajedno rešavaju. I kako onda da
se čovek ne zaljubi u takav most?
Kraće nego što smo hteli trajalo je naše lebdenje
u visini: eto nas već nad bistrom Tarom, predajemo se u ruke uzbudljivoj
šansi. Dve kolovozne trake su široke jedva koliko jedna na nekom bulevaru.
Uzak je, uzak. Vozimo po žici, nad dubinom ushićeno bride i levi i desni
obraz. Zastajemo da pogledamo. Pod sobom osećamo napor, uzdrhtalu zategnutost.
Jedina građevina na drugoj strani, odmah uz
izlazak sa mosta i raskrsnicu Žabljak-Mojkovac, je restoran. Drvene
klupe i stolovi poređani u hladu su odlično mesto za buđenje i osvešćivanje,
za predah i odmor, za još uživanja u lepoti betonskih lukova. Samo pažljivo,
da se opet ne padne u trans...
Odavde počinje poslednje, treće iskušenje
na putu do Žabljaka: deset kilometara uspona do na plato Durmitora,
od 770 na 1390 mnv. Peli smo se kroz kasno popodne uživajući u svakom
metru. Sve je bilo kako treba složeno, usklađeno jedno sa drugim na
najbolji način: vazduh, vreme, glave, noge, bicikli... Skoro da nismo
osećali da idemo uvis - umesto toga smo posmatrali kako se tlo oko nas
spušta, kako most opet tone u dubinu vukući za sobom kontinente.
Sat vremena, i izašli smo na plato. Durmitor
je bio tamo. Dočekao nas je začešljan divnom niskom svetlošću koja je
ravnala poslednje sate dana. Do Žabljaka smo vozili još trinaestak kilometara
kroz lepe predele slične onima na Kosanici, ali sa nekoliko kraćih uzbrdica
i spuštanja.
Na 95 kilometara puta od Prijepolja do Žabljaka
treba savladati ukupnu visinsku razliku od oko 2300m. Kad se još pogleda
profil visina, može se lako doneti pogrešan zaključak da se vožnja ovuda
sastoji samo od KDSIV (*) spuštanja i QQ & lele penjanja. No nije
tako: koliko god naporno bilo, vredno je truda. Saobraćaj je svuda prijatno
slab i nimalo ne ometa uživanje (a kad se krene uzbrdo od Đurđevića
Tare, to je već žurka na praktično praznom putu). Krivično delo KDSIV-a
u ovom slučaju ne postoji jer su sve nizbrdice stvorene za uživanje,
dakle opravdavanju svrhu svog postojanja. Na usponima je svaki metar
nagrađen lepotom koju pruža okolina. Pa i da nije svega ovoga, spust
do mosta na Tari bio bi dovoljan da opravda znoj na ovoj trasi.
Svetla na "našoj" kući su
bila već upaljena kad smo stigli do nje. Kroz mutno staklo na
ulazu nazirali smo poznate senke i izvesnost ugodne, na divan
izvaljene večeri, u kojoj se uživa u žagoru ali jedva sasvim malo
sluša šta ti drugi govore. Umesto toga se blesavo smeška i neprimetno
hihoće sebi u bradu, dok se prebira po svežim jabukama proteklog
dana.
(* KDSIV = Koliko Da Se Izgubi Visina.
One bezvezne nizbrdice koje nisu dovoljno lepe da bi se u njima
uživalo, pa tako nemaju baš nikakvu drugu svrhu do da biciklistu
podmuklo približe centru Zemlje - eda bi se on ponovo peo na visine
koje je u znoju lica svoga već bio pošteno zaslužio.)
|
Suton na visoravni
|
Priča
o mostu dugom godinu dana
Most na Đurđevića
Tari nalazi se na raskrsnici puteva ka Mojkovcu, Žabljaku i Pljevljima,
između sela Budečevica i Trešnjica. Projekovao ga je Mijat Trojanović,
docniji profesor Beogradskog univerziteta, a izgradnja je trajala
od 1937. godine do sredine novembra 1940. godine. U vreme kada
je završen, bio je to najveći drumski betonsko-lučni most u Evropi.
I danas je jedan od najlepših i najviših drumskih lučnih mostova
u svetu.
Dug je 365m, visok
168-172 m. Ima pet lukova, najveći ima raspon od 116m. Još jedan
pokazatelj veštine njegovih neimara je i podatak da je prilikom
gradnje podignuta najviša drvena skela u svetu. Valjda se može
reći da je čovek koji se usudio da u ono vreme - sa ondašnjom
tehnikom i u zabačenom kutku zabačene i siromašne Crne Gore -
konstruiše i gradi ovakvu građevinu, ili bio božji ljubimac ili
je sklopio faustovski pakt sa đavolom.
No mostu nije bilo
pisano da doživi svečano otvaranje. Počeo je rat, došla okupacija,
i već 17. aprila 1941. godine preko mosta su prošli prvi okupatorski
tenkovi. Profesor Mijat Trojanović se našao u logoru.
Na ovom mestu se
treba za trenutak vratiti mnogo dalje u prošlost, kako bi se rasplela
jedna čudna porodična sudbina. Negde u zlo tursko doba, Joksim
Jauković je u Pošćenju (selo u blizini Šavnika) pokušao da ubije
zloglasnog Smailagu Čengića. Nije uspeo (mada se Smailaga nije
još dugo šepurio okolo sa kompletnim telesnim organima: uskoro
su ga smakli u selu Mljetičku). Turci su uhvatili Joksima, doveli
ga nad Taru - upravo na mesto gde se danas nalazi most - i tu
ga pogubili.
Natrag u Drugi svetski
rat: da bi se 1942. godine sprečilo prodiranje četničkih i italijanskih
jedinica od Pljevalja na slobodnu teritoriju durmitorskog područja
(i do važnog aerodroma u Njegovuđi), najveći bravar naših naroda
i narodnosti je odlučio da se most sruši, ali tako da ga kasnije
bude lako obnoviti. Moša Pijade je taj zadatak poverio inženjeru
Lazaru Jaukoviću, Joksimovom pra-praunuku i jednom od velikih
zaljubljenika u most. On je 6. maja zadatak uspešno obavio porušivši
najmanji luk, onaj uz samu levu obalu kanjona. No ubrzo su ga
četnici uhvatili, doveli do mosta, i 2. avgusta streljali skoro
na istom onom mestu na kome su Turci pogubili njegovog pra-pradedu.
U neposrednoj blizini je i sahranjen.
Krenula je reč od
usta do usta, uvećavana i ulepšavana dok nije postala poetična
legenda u kojoj se o Lazaru Jaukoviću govorilo kao o tvorcu mosta
koji je svoje remek delo morao potom da sruši i na kraju za to
i glavom plati. Profesor Trojanović je tako u zarobljeništvu saznao
da je most srušen i da je na njemu "ubijen i njegov tvorac".
Iz poštovanja prema Lazaru nije demantovao takve priče. Tako je
legenda ostala i posle rata, pa se bogami proširila u novinskim
člancima, putopisima, filmovima... trajući i do danas. Zato se
most ponekad naziva i Lazarevim mostom. Ni danski pisac Den Doland
nije odoleo legendi i uzeo ju je za osnovu svog romana "Zemlja
iza božjih leđa" (Jaukovići se u romanu doduše pominju kao
Crnojevići, pa je tako Lazar postao Vuk Crnojević).
Već 1946. godine
most je bez većih problema popravljen. Pored njega je tada postavljena
spomen bista Lazara Jaukovića, koja se tu može videti i danas.
A treba pomenuti
da se pokraj mosta nalazi još jedna bista. Ona podseća na Božidara
Žugića, poručnika jugoslovenske vojske koji je aprila 1941. godine
poginuo u Vojvodini, u blizini Bačkog Petrovca. Ne želeći da dozvoli
predaju Mađarima, pucao je u jugoslovenskog i u mađarskog oficira,
a potom je i sâm poginuo. Tako je to sa Durmitorcima...
|
|