Leto '99: Durmitor

Durmitor
Soa Nebeska

Tekst, fotografije: Jone
(1999.)

Ako ne želite da čitate čitavu priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak - u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti na nekoj od ovde opisanih tura.

Tekst o Durmitoru je deo priče o putu biciklima do mora, 1999. godine. Da biste otišli na početak te priče, kliknite na link "početak" u vrhu ili na dnu ove stranice.

Durmitor je čudo.

Ova misao mi se motala po glavi tokom pet godina uzastopnog lutanja po tim moćnim plećima, po blistavim pašnjacima, kroz njegov divlji i žedni krš, dok sam pogledom otvarao prigušenu šumsku raskoš i bistru hladnoću njegovih jezera. Prvo letovanje na ovoj planini prošlo je uz mnogo planinarenja... i bez bicikla. Ali bilo je dovoljno par dana da shvatim u kakvu sam bogatu ispašu za čeličnog ata zagazio, i propust mi se više nije ponovio: od sledeće godine sam i planinario (sve manje) i pedalao (sve više). Poslednja dva letovanja u društvu sa Sašom protekla su potpuno u znaku bicikla: voziti, voziti, voziti... strast koja nas je mlela i iscrpljivala, iz dana u dan sve jača.

Kao što je besmisleno birati najlepšu ženu na svetu, tako je besmisleno tvrditi da je ovaj ili onaj vidik najlepši na svetu. Zato je najbolje reći da je slika koja se, kao nagrada za višečasovno naporno pešačenje iz Žabljaka, u jednom neopisivom momentu ukaže sa mesta zvanog Škrčki pogled (tik ispod najvišeg vrha Durmitora, Bobotovog Kuka - 2523 mnv), takva da se ne mora lutati Zemljinom kuglom i tražiti najlepše. Jer, sva su ta najlepša mesta na ovaj isti kalup pravljena: malo zelenog i malo plavog, malo stena i malo vode, hopa-cupa, trte-mrte, tamo-'vamo... i eto ga savršenstvo od koga duša treperi, a sve životne želje i planovi se nemoćno povijaju pred burom osećanja.

Gledamo netaknutu, divlju stranu Durmitora, predeo koji većina posetilaca nikada ne vidi jer se treba pomučiti da se do njega dođe. Dva smaragda u srcu širom otvorene kamene škrinje su Veliko i Malo Škrčko jezero. Iza Velikog jezera se nazire početak začaranog kanjona Sušice, koji će se nekih 15 kilometara dalje uliti u kanjon Tare. Sipar koji se spušta do desne ivice velikog jezera visok je preko pet stotina metara. No i uz ovaj strmi zid vodi planinarska staza...

Ako izgleda kao da je sve ovo napravljeno pritiskom nekog ogromnog stopala, utisak ne vara: nekada je ovde ležao lednik. Ovde je napravio jazbinu, ovde mu je počivala snaga, odavde je dubio Sušicu i njome klizio do Tare.

Za pet godina se mnogo toga vidi i doživi. I posle svega, mogu samo da mrmljam sebi u bradu: čudo. Soa nebeska, "podupirač neba" - tako se zove jedan od najviših vrhova Durmitora. A to bi uzbudljivo, prelepo ime sasvim pristajalo i čitavoj planini. Njeno telo i njena snaga ključaju u duboko sakrivenim temeljima, ispod zapanjujućih kanjona Tare, Pive, Komarnice i Sušice. Iz tog vrenja se van, visoko iznad neizmerne i plodne utrobe Zemlje, izbacuje samo koščata, suncem i vetrovima osmuđena ruka, kože ispucale i izbrazdane zagrljajima leda, žeđi, divljih vetrova. Tako krov sveta počiva nad glavama Durmitoraca: na jednom mestu nebo mirno leži na titanskom stenovitom dlanu, drugde kvrgavi kameni prsti prodiru u plavetnilo kao prsti pekara u testo; mese oblake i prave od njih pogače koje sunce onda pojede ili ne pojede - šta već koji dan donese. Noću ponekad od tog moćnog stiska mesec bude mlad i krnj kad je u svim drugim krajevima pun, stisnute zvezde eksplodiraju ili sagorevaju u trenu, gosti po kućama teško dišu, a samo domaćini mirno gledaju uvis, zavijajući nešto ljuto i bez filtera: oni znaju da je tlo ispod tronošca na kome sede samo zera jednog grdnog tela koje se proteže sred toplote magme, duboko ispod. I neka se proteže - eto njih na golemom rukavu, sa već upaljenom cigaretom; puše, ćute, borave. Kad prođu eoni, kad se ruka vrati u dubinu (da možda počeše neko mesto), biće već i duvan popušen - a onda već štete nikakve ne može ni biti.

Neke su stvari date samo gorštacima, ali i za namernika koji zna da gleda Dumitor je reka u brzom, omamljujućem kretanju. Ni jedna stena, ni jedan vrh tamo ne miruju. Nije onda čudo što je dramatičnost najjača crta u karakteru ove planine. Svetlosti i senke putuju po vrhovima nadvijenim nad Crnim jezerom i Žabljakom, sunce, oblaci, toplo, hladno, vetar, tišina, reska grmljavina... sve se za kratko vreme smenjuje, sve kao krti kristal leže po širokim prostranstvima, ili se lomi i uvlači u uzane i duboke pukotine kanjona. Zato se nasmejemo kad smo sami u pustoši, ili zadrhtimo sred veselog razgovora u punoj kući. O toj uzbudljivoj ćudi koja osvaja, divne redove je u svojoj knjizi "Durmitor i Tara - svetska prirodna baština" napisao Mihailo Brajović. I evo ispod možda najlepšeg opisa ove planine, evo reči koje dostojno dotiču samu suštinu njene magnetske privlačnosti:

"Durmitor i kanjon Tare poprište su dramatičnih pojava i u reljefu i u vremenu, i u životu sveta ovde nastanjenog. U vrhovima i na stranama Durmitora kao da su se začas zaustavili, pokrenuti iskonskim silama, pojasevi Zemljine kore, i u izbrkanom redu, ustremili se koso ili sasvim uspravno, nadjahali jedni druge, sudarili se, propeli u nebo, strovalili u ambis, pa kao da će svakog časa ponovo da krenu uz lom i tutanj i novim ga reljefom zatalasaju. Kamene gromade, stijene, litice na Durmitoru i klikovi, kameni jezici u kanjonu Tare štrče nad ambisima, što su ih sile - glacijacija, erozija, vjetrovi - izdubile, kao svjedoci otpora: "o te krši zub svoj zaman krši". Strme visoke strane nad Tarom, što se usko sljubljene prate, ponegde se tako primiču kao da hoće i ono malo neba što je nad njom ostalo da joj oduzmu. Nju uzapte, stežući je na svega nekoliko metra (Đavolji lazi, Lazin kamen), pa ona pomamna huči, juriša, pjeni, razbija se o kamenje. Borovi žilama prijenuli o go kamen sa koga je, tako izgleda, i poslednji grumen zemlje skinut, a oni rastu, zeleni, nad ambisom, prkose i njemu i nevremenima što ovuda divljaju, snjegovima i gromovima što im vrhove lome.

Drama iskonska ovde se ponavlja svaki put: kad udari nevrijeme u ovu gromobitnu planinu, pa nebo usplamti munjama što se u nedogled spajaju sa onima iznad Bjelasice, Komova, Lovćena, Maglića, Ljubišnje, a zemlja zadrhti grmljavinom iskidana; kad usovi krenu uz tutanj i lom brzinom koja narasta, odnoseći sobom sve što im se nađe na putu - drveće, kamenje, divokoze, ljude, ostavljajući za sobom puste brazde i dugi jek planinom; kad u proleće pukne Čelina, zahuče potoci i voda svuda poteče pa debeli snijeg začas pojede; kad vukovi na konje nalete, a oni se u krug zbiju i, uz stravičnu njisku, kopitama ih dočekuju; kad vjeverica pred krvožednom kunom za spas života skače sa vrha drveta na zemlju, raširenih nogu umjesto krila, kao da je za letenje stvorena; kad se medvjed i vepar dohvate zbog plijena pa kidaju jedan drugog strahovitim udarima šapa i kljova; kad se orao povijenih krila brzinom munje iz nedogledne visine na jare ustremi, a ono pod majčinim tijelom spas potraži; kad se prgavi, bezumno hrabri sivi soko na pet-šest puta većeg sivog orla (ili čovjeka) zaleti, jer mu se približio gnijezdu, pa ovaj uzmakne; kad ženka tetreba, jarebice, lještarke, patke, povede igru smrti uzmičući pred njuškom krvožedne lisice ili kunice, da je od svojih mladunaca odvuče; kad mladica u lov krene pa vir uzmuti a ribice u smrtnom strahu na obalu iskaču; kad zmija na žabu krene, a ona se, smrtno uplašena uzljulja, kad se ovnovi potuku, uzmu zalet na desetine metara, krećući se natraške, pa trkom jurnu jedan na drugog i sudare se tako da planina muklo zaječi; kad se volovi bodu, ili konji na zadnje noge usprave pokušavajući da ugrizu jedan drugog; kad se u borbi za ženku tetrebovi tuku pa perje leti; kad se vukovi za prevlast u svadbenoj povorci oko vučice pokolju; kad zavija vuk, klikće orao, mumla medvjed, zviždi jarac... kad zima stegne pa granje puca, a gladne vjeverice padaju mrtve sa grana, srne bespomoćne u selo navale, pa čak i vuk i lisica; kad divokoze od usova izmiču i kopajući snijeg traže mahovinu, a tetreb i lještarka se u snijeg zatrpaju čekajući da proleće stigne.

Ali, planina i kanjon puni su i smirujuće ljepote, nježnosti i ljubavi. Ljepota Durmitor okriljuje: i zimi kad je od snijega i leda, pa ga sunce ogrije te zablješti kristalnom belinom i ljubičastim ledenim odsjajem. I s proljeća, kad se podnožjem po zelenim livadama cvijeće raspe, a gromada njegova ostane pod snijegom; kad ga uzbuktalo zelenilo i pjege poslednjeg snijega u zaladcima prošaraju. I ljeti, kad se livadama i kamenjarima ospe cvijeće svih boja, kad livade u podnožju narastu naviljcima i plastovima pokošene trave, čiji miris omamljuje i san navlači, a po proplancima se prospu slašću nabubrele modre i crvene bobice borovnica i jagodica. I u jesen, kad tamne šume usplamte crvenim i žutim bojama javora, mlječika, bukve, kalike.

Lijep je Durmitor: i kad ga prvi sunčani zraci obasjaju, pa u kapima rose zaiskre; i kad oko podne kao jedinstveni bijelosivi masiv miruje; i u smiraj dana, kad ga senke izbrazdaju pa se surov reljef u svojoj dramatičnosti iskaže. I kad ga oblivaju mlazevi kiše proletnje; i kad se s njim magle povlače ili kao iz vulkana sukljaju; i kad se nad njim vjetrovi biju; i kad je posle kiše sve prozračno pa se daljine skrate te se čini da ga rukom možeš dohvatiti.

Divotan je ovaj predio kad na Durmitoru, površima ispod njega i u kanjonu Tare, u šumama, po cvjetnim livadama, pašnjacima, proplancima i suvatima, život krene pa se može čuti i kako se lišće razvija, i šumi krilo, i sitno zuje insekti, i žubori Tara, i šapuću jezera, kako raste razvigor, pa se u granje drveća zapliće i pomaže im da se lišćem zakite, a miris bora i jele, jagodica i borovnica, sobom nosi."

Mihailo Brajović

Soa nebeska. Kad se vratim kući, dok u sećanju lelujam poznatim predelima, ponavljam: Durmitor je čudo. Za ljubitelje prirode, za planinare, bicikliste ili prosto turiste, ovo ime bez sumnje zaslužuje da bude upisano u spisak "bar jednom u životu" stvari.

Deo čuda je i to što se podjednako lepe mogućnosti pružaju onima koji vole da pešače samo do prve klupe, onima koji vole duže ali i dalje lagane šetnje, i onima koji traže jaka planinarska ili alpinistička iskušenja. Slično važi i kad je bicikl u pitanju. Kad se na sve ovo dodaju i Sinjajevina (surova, ali neobična i divna planina, srasla sa Durmitorom a potpuno različita od njega) i bliski kanjoni Pive, Tare, Sušice, Komarnice... eto ljubavi za ceo život.

Ovaj kraj se ne može "potrošiti' ni posle mnogo godina istraživanja. To je još jedno čudo Durmitora: koliko god se krstarilo njime, koliko god se videlo i doživelo tokom jednog boravka, koliko god se verovalo da je lepota koja se otkrila retka i skupocena - tokom naredne posete počinje se od skoro praznog lista; otkrivaju se čitave nove oblasti, lepe bar koliko i one koje smo znali. Pitamo se tada da li je moguće da još toga postoji... a postoji: čeka sledeću posetu da se otkrije i ostavi nas u novoj neverici.

Gde su patuljci?
Bajkovita atmosfera Zminjeg jezera, na samo par kilometara od Žabljaka

Bicikl? Mnogi začuđeno podignu obrve kad im se kaže da se na Durmitoru sjajno pedalira: "Gde tamo možeš da voziš?" Oni koji nikada nisu bili na ovoj planini obično zamišljaju krševiti, surovi, besputni predeo. Takav uglavnom i jeste, no kroz taj se očaravajući stenoviti pakao ipak pružaju tanke žile puteva. Neki su sa vrlo dobrim asfaltom, drugi su tek ovlaš zaorana brazda na uzburkanoj kamenoj pučini; neki pitomo i veselo pocupkuju preko niskih brda, drugi se penju u lude visine ili spuštaju u uzbudljive ponore koji izgledaju kao da vode do centra Zemlje. Bili ovakvi ili onakvi, zajedničko im je da predstavljaju neke od najlepših staza (i bogaza, da) koje biciklista - ljubitelj prirode može naći u ovoj zemlji. To jest, koje biciklista - ljubitelj prirode uopšte može poželeti da nađe. Kao i za planinare, i za njega ovde postoji vatromet lepote, uzbuđenja, zadovoljstva. Od kratkih vožnji oko Crnog jezera, pa divnog i ne naročito napornog kruga preko Njegovuđe, Vražjeg i Ribljeg jezera, sve do fantastičnih i fizički vrlo zahtevnih avantura u kanjonu Sušice, na Sinjajevini, u kanjonu Komarnice... Što se mene tiče, mogu reći da se:

a) najlepši asfatni put kojim sam do sada vozio nalazi na Durmitoru;
b) za razliku od stavke pod "a", najlepši makadamski put kojim sam do sada vozio, nalazi se takođe na Durmitoru ;)

U dinarskom lancu su od ove kraške, venačne planine više samo Prokletije. Šire područje Durmitora obuhvata predeo od Tare (na severu), preko Pive i Komarnice (na zapadu, jugu i delom na istoku), do podnožja Sinjajevine (na istoku). Kanjoni Pive i Tare, kao dletom usečeni, razdvajaju durmitorski masiv od okolnih planina. Njegova granica je blaže naznačena samo na istoku, gde se preko predela zvanog Jezera spaja sa Sinjajevinom. Durmitor je i razmeđe klimatskih uticaja sa primorja i iz unutrašnjosti kopna, a njegove vode pripadaju Crnomorskom slivu i slivu Tare i Pive (tj. Drine).

Prema jednom predanju ime su mu dali Rimljani, čiji su karavani prolazeći ovuda slali izvidnike sa zadatkom da provere da li je vreme mirno, odnosno da li su bogovi raspoloženi da propuste karavan. Kad bi utvrdili da su šanse dobre, ovi su vikali: "Dormire!" ("Spavaju!"). Po drugom (verovatnijem) tumačenju ime je keltskog porekla i znači "planina sa vodom" ili "voda sa planine".

Na reljef Durmitora su najviše uticali lednici. Šiljati i nazubljeni vrhovi, oštri grebeni, litice i sipari - sve su to tragovi nekadašnjeg ledenog zagrljaja. Od morena koje su lednici gurali pred sobom nastale su današnje plodne, zatalasane površi; u cirkovima i dubokim uvalama nastalim pritiskom ogromnih ledenih masa, rodila su se jezera.

U Kraljevini Crnoj Gori, Crno jezero sa bližom okolinom je bilo kraljev zabran.

Nacionalni park Durmitor je osnovan je 1952. godine i tada je obuhvatao samo uže područje Durmitora. Od 1978. godine obuhvata i kanjon Tare (od Crnih poda do utoka Sušice u Taru) i Zabojsko jezero (na Sinjajevini). Zauzima površinu od 39.000 hektara i prostire se na teritoriji pet opština (Žabljak, Šavnik, Pljevlja, Plužine, Mojkovac). Godine 1980. je uvršćen u Spisak svetske kulturne i prirodne baštine.

Durmitorci su, po nadmorskoj visini na kojoj žive, evropska elita: područje Durmitora ima srednju nadmorsku visinu od skoro 1800m.

Durmitor je čudo...

na prostoru dužine oko 30km i upola manje širine, nalazi se više od 120 vrhova najrazličitijih oblika. Više od polovine njih diže se iznad 2000 mnv, a oko pedest vrhova visoko je preko 2200 mnv. Zupci testere, zastrašujuće litice, mekani prevoji, zatupljena bila, zavese sipara... Između i ispod svega toga pitome doline, zatalasani pašnjaci, neočešljane čupe kleke i ponosita tkanja borova povezuju vidike poput zelenog maltera i ovu čudesnu kuću u nebesima temelje. U samoj kruni Durmitora, u krugu prečnika nepunih šest kilometara, postoji gotovo dvadeset vrhova visokih preko 2300m (najviši među njima je Bobotov Kuk, sa 2523 mnv).
dve stotine jama i pećina, većinom još neispitanih. Jama u Vjetrenim brdima ima ulaz na 2196 mnv, duga je 1800m i duboka 897m - najdublja je u Jugoslaviji
Ledena pećina, sakrivena usred kamene pustinje pod Oblom glavom, puna je stalaktita i stalagmita od leda
Debeli Namet: minijaturni živi lednik koji i ovog trenutka puzi Velikom Kalicom na svom hiljadama godina dugom putu, gurajući pred sobom čeonu morenu - nakit od koga se ne odvaja
Crna poda: živa prašuma u kanjonu Tare; 150 vrsta lekovitog bilja, 40 vrsta jestivih gljiva. Pojedini primerci borova dostižu visinu od 50m i starost od 400 godina
u prašumama smrče oko Mlinskog potoka, Zminjeg i Zabojskog jezera, pojedina stabla dostižu visinu veću od 40m i starost od preko 300 godina
masiv Durmitora se na nekim mestima iz kanjona Tare i Pive u jednom zamahu penje sa 500 mnv na skoro 2500 mnv
kanjon Tare: jedan od najdubljih svetskih rečnom erozijom nastalih kanjona; najdublji kanjon u Evropi (na pojedinim mestima dubok je i preko 1200m). Jedan od najlepših u svetu. Boju Tare treba videti da bi se poverovalo u nju. Bistrinu Tare treba doživeti da bi se poverovalo u nju. Pre desetak godina smo na splavarenju bevandu pravili na tradicionalan splavarski način: vino smo mešali sa ledenom vodom zahvaćenom direktno iz reke
izuzetno bogatstvo flore (jedan od osnovnih razloga za upis nacionalnog parka u Spisak svetske prirodne baštine). U tajnovitim bezdanima kanjona Tare, Pive i Sušice još rastu biljke iz doba tercijara, a odmah uz njih i biljke koje su se nekada davno tamo spustile da bi izmakle lednicima (runolist). Druge biljke (npr. žalfija) su, zahvaljujući toplim mediteranskim uticajima, pobegle duboko u kopno. Tako jedne uz druge u sreći i veselju žive izmešane tercijarne i glacijalne biljke, biljke pitomog Mediterana i biljke surovog severa - još jedan prirodni fenomen Durmitora. Na nekim vrhovima koji su bez snega tek tri meseca u godini, žive biljke i životinje ledenog Arktika - relikti iz ledenog doba, preživeli zahvaljujući neobičnoj mikroklimi
kanjon Nevidio: duboki procep u stenama, do čijeg dna sunce ne dopire (otuda i ime). Širina takva da bi se na pojedinim mestima skoro moglo i preskočiti na drugu stranu, zidovi koji skreću pod pravim uglom, virovi koji ispunjavaju tesna proširenja. Sve skupa često liči na dvoranu neke vitke, polupotopljene katedrale. Prolazak? Preko ogromnih obrušenih stena, uz naizmenično gaženje vode ili plivanje (u ronilačkom odelu, zbog hladnoće vode)
Savina voda: hir prirode, nemogući izvor na vrhu visokog i vratolomnog grebena Šljemena, na 2000 metara nadmorske visine; najviša žila vode koja kuca u krečnjaku
...

Savina voda

Voda iz izvora nikada ne presušuje. Legenda kaže da je Sveti Sava jednom prolazio tuda, a pratio ga je đak kome je teško padalo veranje po vrletima durmitorskim. Sednu da se odmore, izvade hleb da se okrepe, a đak će: "Kako bi uz ovo malo hljeba luk pristao!" Sava svojim štapom napravi krst na zemlji, i nikne luk naokolo. (Na ovom mestu, kaže narod, još i danas se vide tragovi štapa, a i divljeg luka tu ima - mesto se tako naziva Lukovača.) Te tako jedoše, ali se đak još nije bio namirio: "A kako bi sada malo vode pristalo!". Opet Sava štapom načini krst na zemlji - i poteče voda. Predanje ne kaže da li je đak posle ovoga konačno bio zadovoljan...

Odvajkada postoji običaj da se svakog 2. avgusta, za Ilindan, izađe do izvora. To nije nimalo lako, no danas postoji i atraktivna žičara (tačnije, dve žičare: mora se presedati iz jedne na drugu da bi se došlo do na zaravan Šljemena, a potom treba još malo pešačiti do cilja). Veruje se da je voda sa izvora lekovita, da ispunjava sve želje, razbija uroke i svakojaka druga zla. Devojke su ranije na taj dan pre zore izlazile ovamo, umivale se vodom, darivale je novčićima i kazivale svoje želje. Priča je ovekovečila i reči devojke kojoj se i pored uredno ispoštovane ilindanske procedure nije ispunila želja da se uda za momka koga je volela: "Moj zaludni 'odu na Savinu vodu!" No sigurno je da ljubitelji prirode i fantastičnih vidika ovakve reči nikada neće izgovoriti, jer je hodočašće na Šljeme i na Savinu vodu doživljaj koji se pamti. I samo putovanje žičarom (posebno onom drugom, koja skoro da pruža osećaj vožnje helikopterom) je atrakcija svoje vrste. Za one koji žele da se popnu pešice postoji uzana staza, izgrađena još 1910. godine da bi njome do izvora izašao crnogorski kralj Nikola. Nije poznato iz kog razloga se danas kasni sa izgradnjom još dve staze (za Mila i Moma).

Još jedno durmitorsko čudo: Šareni pasovi.
Slojevi krečnjaka, tektonskim pokretima zaokrenuti
u skoro vertikalan položaj i prošarani redovima trave.

Krećemo na krstarenje Durmitorom i Sinjajevinom, Pivskom planinom i kanjonom Tare. Ako još postoji blaga nedoumica tipa "a kog ćemo đavola tamo?" ;) evo rezimea: zbog ovakvih mesta Zemlja i postoji, kroz njih dobija smisao čitava ona dosadna i zamorna procedura zgušnjavanja kosmičke prašine, pućkanja, bućkanja, hlađenja, uzdizanja slojeva, spuštanja slojeva, nabiranja slojeva, drndanja pra-tečnosti da bi u njima nastali prvi perspektivni molekuli, i konačnog vaspitavanja tupavih bakterija da bi postale razumne dvonožne kreature sposobne da se dive lepoti...

P.S. Kao da sve to nije stvoreno za sedam dana ;)