Splavarenje - ex triftanje


Ne rađaju se fantastične priče samo na Aljasci: na manje od četiri stotine kilometara od Beograda nekada se odvijao jedinstveni život triftara, ispunjavale su se sudbine koje je nosio njihov opasni, mukotrpni zanat. Njihov žargon, podvizi i pogibije činili su poseban svet, dostojan romana Džeka Londona ili priča iz divljine dalekog severa koje smo kao deca (ma i kao odrasli :) žudno gutali.

Krajem XIX veka na obalama Drine, Tare i Ćehotine javila se potreba da se sirova drvna građa na najjeftiniji način transportuje do velikih gradova. Posečena debla su niz strmine spuštana u reku i držana na jednom mestu dok se ne nakupi količina od nekoliko desetina hiljada kubika. Onda bi čitava masa bila otiskivana niz vodu, na put do željenog mesta. To spuštanje građe niz reku i njeno praćenje zvalo se triftanje. Tara je tako valjala oblovinu do Broda na Drini (skoro do Foče) i tamo je predavala toj reci. Drinom se onda moglo do Save... pa sve do Beograda, kad ustreba. Ovakav način transporta drveta koristio se sve do posle II svetskog rata. Iako je danas triftanje već daleka prošlost, na stranama kanjona Tare se još mogu videti ožiljci iz tog doba: žlebovi, takozvane "riže", niz koje su debla klizila do vode.

Mada ovaj posao izgleda jednostavno, u praksi je zahtevao veliko znanje i hrabrost od triftara, momaka koji su se bavili njime. Oni su građu sprovodili ka odredištu prateći je sa obale, ali i gazeći vodu ili ploveći na improvizovanim splavovima. Turistička splavarenja, koja su došla mnogo kasnije, potekla su upravo iz ovog poslednjeg načina upravljanja građom, a svi splavari koji su prevozili turiste bili su bivši triftari.

Zašto je triftanje bilo opasno? Često bi se nekoliko debala preprečilo u nekom uskom grlu kanjona, napravilo čep ili takozvani "lager" i zaustavilo čitav trift. Triftari su tada morali da razbijaju lager - a kad bi hiljade debala jednom opet krenulo niz maticu, povratak na sigurno i život zavisili su samo od spretnosti i brzine. Evo kako je Boško Pušonjić, novinar i doživotni zaljiubljenik u Taru opisivao ove uzbudljive trenutke u svojoj knjizi "Tara, lepotica sveta" :

"To se zvalo probijanje lagera, a oni koji su ga probijali - poštari. Kada se balvan iza koga se stvorila ustava otkači, krenuli bi svi kao lavina, a triftar se mogao spasiti jedino skačući s jednog na drugi. Skakati sa balvana na balvan na uzburkanoj vodi mogli su samo najhrabriji i najveštiji. Zato se taj podvig i posebno nagrađivao. Uspomena na ovakve podvige čuva se u nazivima nekih mesta gde je probijan lager (Matijina pošta), ili poginuo triftar (Rankovića grob, Benislav, gde se utopio triftar koga je sputao pojas, silav, kada je pao u vodu)."


Još o triftarima i njihovom životu:

"Kad treba spustiti trift, triftare traže, mole, dobro plaćaju, a kad trift siđe - na njih svi zaborave. I sad se priča kako je posle rata triftar mogao da zaradi i tri puta više nego predsednih opštine ili lekar. Toliko se šuma sekla, toliko su triftari bili traženi i cenjeni.

Stizali bi nekim zaobilaznim putevima i sa opremom čak gore do Mojkovca ili Kolašina, pa bi otuda "zaokupili" građu niz Taru i, kad stignu. Nekad mesec, dva, a nekad se ostajalo čak i po tri meseca. I leti i zimi. Konačilo se u pećinama ili napolju. Pričaju da je bilo slučajeva da napolju zaspu, a noću po njima napada sneg, i po trideset santimetara visok. Ne treba ih pitati zašto najviše boluju od reume ili išijasa. Leti su morali da jedu beli luk, a noću oko mesta gde spavaju sipaju pepeo da ih ne bi ujedale zmije.

Mala nespretnost je dovoljna da se strada. Za triftara su potrebne jake mišice i veliko srce. Kako, inače, uspeti da nasred opasne reke otkačiš, skineš sa stene ono jedno jedino stablo koje je zaustavilo desetine hiljada kubika građe, a da izbegneš da te ne dokopa ona građa kad krene, da ne padneš u maticu ili neki vrtlog?"

U surovom poslu triftara jedan od najlepših događa je bio aferim:

"A kad se trift dovede cilju - drugarski u kafane. Ne samo do sutra. Ponekad i po nedelju dana. Prepričavaju se nezgode iz Đavoljih Lazi, Čor-budžaka, Neviđena, Sušice, Drage..."


I za kraj najneobičnija i najuzbudljivija priča iz pomenute knjige:

"Počne to nekako naglo, kao da snežni nameti na vrhovima kanjona doživljavaju agoniju: ruši se belo kraljevstvo i snežna kraljica se sa čudnom grmljavinom strmoglavljuje u provaliju. Glasovi tog rušenja ni sa čim se ne mogu porediti. Drugačija je grmljavina gromova kad iznenada, u letnje dane ukrste mačeve na vrhovima ovih brda. Drugačiji vapaj sestre Vojvode Momčila zavezane na vratima drevnog grada Pirlirora, gore na obali Tarskog kanjona. Drugačiji i vrisak konja zapoljenih krila, o čemu smo slušali iz narodnih pesama.

Kažu od ovih glasova se uznemire i čovek i zver. Legenda priča o ljudima koji su, čuvši glasove stihije, zauvek nekud pobegli. A neki su, opet, u istom danu osedeli.

Pukne to kao grmljavina i sa vrha kanjona krenu beli bregovi snega. Te ogromne grudve se kotrljaju, sustižu, sudaraju, razbijaju ili se sjedinjuju. Čupaju uz put sve na šta naiđu. Ponesu sobom i ogromne stene i stoletne borove. Napravi se ogroman busen i to se sjuri u reku koju začas pregradi. Stvori se mala ustava pa i to pukne i sve jurne niz reku. A sve uz neke čudne glasove, dozive, neke nepoznate vapaje. Tako danima, prolećima, vekovima.

Kažu, ako se u selu blizu kanjona rodi izuzetno lepa devojčica, za nju se strahuje čim odraste. Jer, čim počne južni prolećni vetar ona počne da prisluškuje glasove iz kanjona. A ti glasovi traju dok prođu prvi prolećni dani, kad sneg kopni, dok padnu usevi, dok izniknu sve dobre i zle trave, dok popuca kora drveća od mezgre, kad prestane zvižduk hitrog divojarca, umukne zov zelenog viteza iz zelenih virova. Navodno, ti glasovi neodoljivo privlače. Ima nečeg čudnog u tom zovu. Da li pjesma, doziv, jauk, kletva. Sve to može da bude kobno, da zamami, da se strada.

Esad Polovina, nekadašnji triftar a sada splavar: "Istina je. Ja sam to jednom doživeo i nikada to neću zaboraviti. Zanoćili smo u Brštanovici, odakle smo spuštali građu niz Taru. Bilo je puno radnika. Desilo se negde oko ponoći. Očiju mi mojih, i danas kad se toga setim, kosa mi se diže na glavi. Svi smo bili pospali, kad nas oko ponoći neko poče buditi da čujemo: a ono glasovi odozgo niz točilo kuda se spušta građa. Isti oni glasovi, iste one komande koje slušamo preko dana kad svi ljudi rade. I fino čuješ kako se obaraju stabla, kako se ruši građa, juri odozgo i kad padne u vodu, samo što ne vidiš. I nije da rečeš da se učinilo meni, ili petom ili devetom, nego bre, četrdeset ljudi je poskakalo i svi do jednog isto čuju. I svi znamo: neće valjati. Poginuće nam neko, nema boga. Meni su tada pričali stariji triftari, nikada to neće omanuti. Svi znamo da nam se to prikazuje, ali strah, bre!"

"Sutradan", priča on dalje, "zovemo preko reke ostale radnike koji odozgo obaraju građu. Kažemo im da taj dan ne rade jer će se desiti nesreća. Noćas je, kažemo, zvalo, čuli se glasovi. I tek što su počeli da rade, poginu onaj nesrećni Topal..."

I Salko, nešto stariji triftar, potvrđuje ovu priču. I dodaje: "Ako se čuju šumske komande, odozgo, gde se građa obara, obično strada neko od onih radnika koji gore rade. Ako li se glasovi zbijaju oko vode i na vodi, neko će se od nas, triftara, utopiti. Najgore je ako se u tim glasovima razabere i nečije ime. A ono može sasvim razgovetno i jasno da se čuje kao da sad zoveš. Znam samo da ne valja onome čije se ime u takvoj noći pomene."